Prvostepeni sud je utvrdio da je Ugovorom o cesiji od 24.06.1996. godine tužilac, svoje potraživanje po računu broj 46-9 od 25.07.1994. godine, a u iznosu od 136.720 dinara, prema dužniku, ustupio Preduzeću „D.I.“ (cesionaru). Prvostepeni sud je primenom odredbe člana 437. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisano da se pretpostavlja da su dospele a neisplaćene kamate ustupljene sa glavnim potraživanjem, a tumačeći Ugovor o cesiji od 24.06.1996. godine tako da iz istog ne proizilazi da je tužilac na treće lice preneo i svoje potraživanje za kamatu na glavni dug po računu B 46-9 u iznosu od 385.857, 72 dinara, koji je plaćen u docnji, usvojio tužbeni zahtev i za isplatu zakonske zatezne kamate.Zbog pogrešne primene materijalnog prava, nižestepeni sudovi nisu utvrdili bitnu činjenicu da li su parnične stranke ugovorile cesiju umesto ispunjenja ili cesiju radi naplaćivanja, od čega zavisi odluka o tužbenom zahtevu suda za isplatu zakonske zatezna kamate.U slučaju cesije umesto ispunjenja prijemnikovo potraživanje prema ustupiocu prestaje časom cesije (član 444. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima). Kod cesije radi naplaćivanja ustupiočeva obaveza gasi se tek kada ustupiočev dužnik (cesus) prijemniku ispuni cediranu tražbinu. Cesija umesto ispunjenja predstavlja zamenu ispunjenja. pa ustupilac po sili zakona odgovara za punovažnost i naplativost cedirane tražbine (član 443. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa članom 308. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), dok u slučaju cesije radi naplaćivanja postoji garancija samo za egzistenciju cediranog potraživanja (član 442. Zakona o obligacionim odnosima), a odgovornost za naplativost treba posebno ugovoriti (član 443. Zakona o obligacionim odnosima).Kod cesije radi naplaćivanja ustupiočev dužnik (cesus) čak i posle obaveštenja o cesiji može birati da li će obavezu ispuniti prijemniku ili ustupiocu (član 444. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima), a što se ne primenjuje kada je reč o cesiji umesto ispunjenja (član 438. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima). Imajući navedeno u vidu, bitno je da se utvrdi da li je ugovorena cesija umesto ispunjenja, kada bi tužilac imao pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti do zaključenja ugovora ili je ugovorena cesija radi naplaćivanja kada bi imao pravo na zakonsku zateznu kamatu od dospelosti potraživanja do naplate potraživanja.Prvostepeni sud će odredbe Ugovora o cesiji tumačiti -razumeti saglasno zajedničkoj nameri ugovarača koju će, u ponovnom postupku ispitati primenom člana 99. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.Sa iznetih razloga nižestepene presude su ukinute u smislu člana 395. stav 2. Zakona o parničnom postupku jer je iz razloga pogrešne primene materijalnog prava na koju je u ovom rešenju ukazano, činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, pa je potrebno da se utvrdi da li je tužilac na prijemnika, Preduzeće „D“ preneo prema dužniku - ovde tuženom potraživanje umesto ispunjenja ili radi naplaćivanja. Zavisno od rezultata do kojih dođe prvostepeni sud će doneti pravilnu odluku o tužbenom zahtevu tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate a takođe će odlučiti i o troškovima ove parnice.