Prema utvrđenom činjeničnom stanju u prvostepenom postupku, stranke u sporu bile su u poslovnom odnosu po osnovu kupoprodaje robe. Tužilac je tuženom u 1996. godini isporučio robu u vrednosti od 780.514, 71 USA dolara. Predmet tužbenog zahteva je isplata preostalog duga u iznosu od 235.580,01 USA dolara i 408.715, 20 dinara sa pripadajućom kamatom. Tužilac je radi naplate predmetnog potraživanja 28. 12.1999. godine podneo tužbu.
Nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca, zbog zastarelosti potraživanja primenom odredbe člana 374. Zakona o obligacionim odnosima, kojom je propisan trogodišnji rok zastarelosti potraživanja. Pritom su stali na stanovište da se ne može primeniti rok zastarelosti. propisan Konvencijom o zastarelosti u oblasti međunarodne kupoprodaje robe.
Neosnovano se u reviziji ističe da je odluka drugostepenog suda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava. Nesporna je činjenica da je Skupština bivše SFRJ dana 11.7. 1978. godine, donela Zakon o ratifikaciji Konvencije o zastarelosti potraživanja u oblasti međunarodne kupoprodaje robe ("Službeni list SFRJ" br. 5/78 od 13.07.1978. godine). U odredbi člana 16. Ustava SRJ predviđeno je da međunarodni ugovori, koji su potvrđeni i objavljeni u skladu sa ustavom, kao i opšta prihvaćena pravila međunarodnog prava čine sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka. Ratifikacijom Konvencije ista je postala sastavni deo Jugoslovenskog prava, odnosno sada sastavni deo Zajednice Srbije i Crne Gore i primenjuje se kao ledž specialis i ima primat nad domaćim pravom.
Prema odredbi člana 8. Konvencije potraživanje u oblasti međunarodne kupoprodaje robe zastarevaju za 4 godine, koji je duži od roka zastarelosti od 3 godine propisanog u odredbi člana 374. Zakona o obligacionim odnosima. Međutim, rok zastarelosti propisan članom 8. Konvencije, ne primenjuje se kad se radi o potraživanju preduzeća kojima je sedište na području države koja nije potpisnik Konvencije, kada se imaju u vidu i ostale odredbe Konvencije, odnosno Konvencije u celini. To proizilazi iz teksta Konvencije, kao i odredbe člana 31. Konvencije, koje propisuju domen primene Konvencije.
Iz tih odredaba proizilazi da se Konvencija primenjuje samo između potpisnika Konvencije, odnosno država ugovornica, a ne i u odnosu na kupoprodaju robe između preduzeća od kojih prodavac ima sedište na području države koja nije potpisnik Konvencije.
Na takav zaključak posebno ukazuje odredba člana 3. Konvencije kojom je propisano da se Konvencija primenjuje samo u slučajevima ako strane ugovornice, u vreme zaključenja ugovora o međunarodnoj kupoprodaji robe, imaju poslovna sedišta u državama ugovornicama.
Sa napred iznetih razloga, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju kod ocene zastarelosti potraživanja tužioca ne može primeniti Konvencija, već odredba Zakona o obligacionim odnosima. Tužiočevo potraživanje dospelo je za naplatu pre 28. 12.1996. godine, a tužbu je podneo sudu 28. 12.1999. godine, što znači da je tužba podneta po proteku roka od 3 godine propisanog navedenom odredbom člana 374. Zakona o obligacionim odnosima.