Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrile Bogićević Ristić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 10. marta 2011. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrile Bogićević Ristić i utvrđuje se da je u postupku koji se vodi u predmetu Višeg suda u Beogradu Reh. 268/10 (ranije Okružnog suda u Beogradu Reh. 23/09) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Nalaže se Višem sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u "Službenom glasniku" Republike Srbije.

Obrazloženje

1. Dobrila Bogićević Ristić iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 10. februara 2010. godine, preko punomoćnika Zorana B. Lazarevića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodi pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Reh. 268/10 (ranije Okružni sud u Beogradu Reh. 23/09).

Podnositeljka ustavne žalbe navodi da je 27. aprila 2009. godine podnela Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog oca pokojnog S.B, o kom zahtevu do dana podnošenja ustavne žalbe nije odlučeno. Smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, jer se postupak neopravdano prolongira zbog nedelotvornog postupanja suda i da joj se na ovaj način uskraćuje mogućnost da rehabilituje svog pokojnog oca koji je bio žrtva progona zbog političkih i ideoloških razloga, kao i da vrati oduzetu imovinu. Predložila je da Ustavni sud ustavnu žalbu usvoji, utvrdi povredu navednog prava i naloži Višem sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se postupak okončao u najkraćem mogućem roku.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku godine izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu Reh. 268/10 (ranije Okružnog suda u Beogradu Reh. 23/09) i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnositeljka ustavne žalbe je 27. aprila 2009. godine podnela ranije Okružnom sudu u Beogradu zahtev za rehabilitaciju svog pokojnog oca S.B. U zahtevu za rehabilitaciju je, pored ostalog, navela da je njen otac, kao trgovac i vlasnik znatne imovine, isključivo zbog delatnosti koju je obavljao i svojih imovinskih prilika bio žrtva progona zbog političkih i ideoloških razloga, te da mu je pravnosnažnim rešenjima (Izvršnog odbora Narodnog odbora III reona u Beogradu o oduzimanju dozvole za rad trgovačkoj radnji kožne galanterije; Odeljenja za finansije NOO Voždovac broj 1116/1 od 21. januara 1960. godine u delu kojim su pokojnom S.B. oduzete nepokretnosti; Komisije za nacionalizaciju pri NOO Voždovac broj 725/1-59 od 17. aprila 1961. godine, Komisije za nacionalizaciju NOO Vračar N-6616 od 30. juna 1961. godine i Komisije za nacionalizaciju pri NOO grada Beograda N- 10706/61 od 14. februara 1962. godine; Komisije za nacionalizaciju NOO Vračar broj 11440/1 od 8. aprila 1960. godine) onemogućeno pravo na rad u trgovačkoj radnji i oduzeta znatna imovina. Predložila je da se zahtev za rehabilitaciju usvoji i utvrdi da su navedena rešenja ništava. Predmet je u ranije Okružnom sudu zaveden pod brojem Reh. 23/09.

Nakon izvršene reforme pravosuđa, predmet se vodi pred Višim sudom u Beogradu pod brojem Reh. 268/10.

Ustavni sud je 26. februara 2011. godine izvršio uvid u spise predmeta sada Višeg suda u Beogradu Reh. 268/10 i utvrdio da u ovom predmetu nije preduzeta niti jedna radnja od dana podnošenja zahteva za rehabilitaciju 27. aprila 2009. godine.

4. Odredbom člana 32. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) propisano je: da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da o zahtevu odlučuje veće od tri sudije, u javnom postupku, da pre odlučivanja o zahtevu, sud pribavlja potrebna dokumenta i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana i da obrazloženim rešenjem sud usvaja ili odbija zahtev za rehabilitaciju (član 4.); da rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim, da kad sudska ili administrativna odluka nije bila ni donošena, sud u rešenju kojim se usvaja zahtev za rehabilitaciju utvrđuje da je rehabilitovano lice bilo žrtva progona i nasilja iz političkih ili ideoloških razloga (član 5.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta ustavne odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, koje garantuje strankama zaštitu od neopravdanih odlaganja i odugovlačenja postupka, a donetim sudskim odlukama obezbeđuje delotvornost i kredibilitet.

Ustavni sud je utvrdio da postupak povodom zahteva za rehabilitaciju podnositeljke ustavne žalbe u konkretnom predmetu traje skoro dve godine. Navedeno trajanje postupka samo po sebi ne ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih organa vlasti - sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca, osnovni su parametri koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je zaključio da postupak po zahtevu za rehabilitaciju spada u sporove sa složenim činjeničnim pitanjima. Međutim, sama suština i priroda spora stavljena u proporcionalnu vezu sa dužinom trajanja postupaka pokazuje da predmet spora ipak nije predstavljao opravdanje za toliko dugo trajanje postupka.

Ustavni sud ocenjuje da je podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužini trajanja postupaka.

Pravo podnositeljke ustavne žalbe da se odluči o zahtevu za rehabilitaciju njenog pokojnog oca, u konkretnom slučaju, ima veliki moralni i materijalni značaj. Nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanja sudskih organa u cilju brzog i zakonitog razrešenja spornih pitanja, bilo od velike važnosti za podnositeljku ustavne žalbe.

Ustavnopravna ocena do sada sprovedenog postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na praksi i standardima ovog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno podnositeljkino pravo na suđenje u razumnom roku i to radnjama nečinjenja Višeg (ranije Okružnog) suda u Beogradu. Radnje nečinjenja u konkretnom predmetu odnose se na potpunu pasivnost i nedelotvorno postupanje. Uvidom u spise predmeta Višeg (ranije Okružnog) suda u Beogradu, Ustavni sud je konstatovao potpunu neaktivnosti i nerazumno kašnjenje. Od 27. aprila 2009. godine, kada je Okružnom sudu u Beogradu podnet zahtev za rehabilitaciju, do 26. februara 2011. godine, kada su spisi premeta sada Višeg suda u Beogradu dostavljeni Ustavnom sudu i kada je izvršen uvid u iste, nije preduzeta nijedna procesna radnja. Naime, u spisima predmeta Višeg suda u Beogradu se nalazi samo zahtev za rehabilitaciju sa priloženim dokazima koje je uz zahtev dostavila podnositeljka. Ova činjenica ukazuje da od podnošenja zahteva za rehabilitaciju nadležni sud nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost, odnosno nije se uopšte aktivno bavio spornim predmetom uopšte. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim.

Sledom navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u postupku pred Višim sudom u Beogradu u predmetu Reh. 268/10 (ranije Okružnim sudom u Beogradu Reh. 23/09) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07) ustavnu žalbu u tački 1. izreke usvojio.

6. Na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, u ovom slučaju, ostvari objavljivanjem odluke u Službenom glasniku Srbije, a u tački 2. izreke je naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. izreke okončao u najkraćem mogućem roku.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević