Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Koste Kurtovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. aprila 2016. godine, doneo je

ODLUKU

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Koste Kurtovića izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1154/2012 od 13. marta 2013. godine.

2. Odbacuje se ustavna žalba Koste Kurtovića izjavljena protiv presude Višeg suda u Šapcu P. 25/10 od 14. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine.

Obrazloženje

1. Kosta Kurtović iz Beograda je, 27. juna 2013. godine, preko punomoćnika Sonje Spasović, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Šapcu P. 25/10 od 14. marta 2011. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine, zbog povrede načela i prava zajemčenih odredbama člana 3. stav 2, člana 16, člana 32. stav 1, člana 35, člana 58. i člana 194. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1154/2012 od 13. marta 2013. godine, zbog povrede prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe ističe da je Vrhovni kasacioni sud osporenim rešenjem odbacio njegovu reviziju kao nedozvoljenu, nalazeći da podnosilac nije neposredno ovlastio advokata za zastupanje u predmetnom parničnom postupku, previđajući činjenicu da je podnosioca zastupao u parnici njegov sin Miroljub Kurtović na osnovu punomoćja kojim je on bio ovlašćen da preduzima sve procesne radnje, pa i da prenese punomoćje za zastupanje na drugo lice, što je Miroljub Kurtović i uradio kada je angažovao advokata Sonju Spasović da podnese reviziju. Navodi da je revizijski sud pogrešno ocenio da je navedeni vanredni pravni lek izjavilo lice koje nije bilo ovlašćeno na to.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Kosta Kurtović, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je Višem sudu u Šapcu tužbu protiv tužene Republike Srbije, radi utvrđenja njegovog prava svojine na nepokretnosti koja je upisana u ZKUL br. 483, KO Šabac.

Viši sud u Šapcu je 14. marta 2011. godine doneo osporenu presudu P. 25/10, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu.

Iz dokumentacije priložene uz ustavnu žalbu proizlazi da je tužilac punomoćjem ovlastio svog sina Miroljuba Kurtovića da ga zastupa u predmetnom parničnom postupku i da je u punomoćju određeno da Miroljub Kurtović ima ovlašćenje da prenese punomoćje na drugo lice, pa je advokat Tanja Nerandžić Savić preduzimala procesne radnje u korist tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, sve do donošenja osporene drugostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je 13. marta 2013. godine doneo osporeno rešenje Rev. 1154/2012, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužioca izjavljenu protiv navedene drugostepene presude. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je reviziju za tužioca izjavila advokat Sonja Spasović, koja nema punomoćje dato od strane tužioca da ga zastupa u ovom predmetu i da je uz reviziju priloženo generalno punomoćje kojim je tužilac ovlastio svog sina Miroljuba Kurtovića da u njegovo ime i za njegov račun preduzima sve pravne radnje i, između ostalog, da po svom izboru angažuje advokata i prenese mu sva ovlašćenja; da bi eventualno izdato punomoćje za advokata od strane navedenog fizičkog lica bilo bez dejstva, budući da fizičko lice prema odredbi člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku ne može zastupati tužioca u postupku po reviziji, pa samim tim ne može pravo na zastupanje preneti na advokata, iz čega proizlazi da revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se vladavina prava ostvaruje slobodnim i neposrednim izborima, ustavnim jemstvima ljudskih i manjinskih prava, podelom vlasti, nezavisnom sudskom vlašću i povinovanjem vlasti Ustavu i zakonu (član 3. stav 2.); da spoljna politika Republike Srbije počiva na opštepriznatim principima i pravilima međunarodnog prava i da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i da se neposredno primenjuju, a da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu s Ustavom (član 16.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava u tvrđena zakonom, te da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave, a da zakon određuje uslove pod kojima oštećeni ima pravo da zahteva naknadu štete neposredno od lica koje je štetu prouzrokovalo (član 35.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, te da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine, a da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da je pravni poredak Republike Srbije jedinstven (član 194. stav 1.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao na predmetni parnični postupak i koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da stranke mogu preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, te da stranku mora zastupati advokat u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti (član 84. st. 1. i st. 2.); da punomoćnik može biti fizičko lice koje je potpuno poslovno sposobno, osim lica koje se bavi nadripisarstvom (član 85. stav 1.); da ako stranka u punomoćju nije bliže odredila ovlašćenja punomoćnika, punomoćnik koji nije advokat može na osnovu ovakvog punomoćja da preduzima sve radnje u postupku ali mu je uvek potrebno izričito ovlašćenje za povlačenje tužbe, za priznanje ili za odricanje od tužbenog zahteva, za zaključenje poravnanja, za povlačenje ili odricanje od redovnog pravnog leka i za prenošenje punomoćja na drugo lice (član 90.); da je revizija, pored ostalog, nedozvoljena ako je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje revizije i ako je reviziju izjavilo lice koje nije advokat (član 401. stav 2. tač. 1) i tač. 2)).

5. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe o povredi njegovog prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo u postupku po reviziji, Ustavni sud je zaključio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zasniva na činjenici da je Vrhovni kasacioni sud proizvoljno primenio procesno pravo na njegovu štetu, pogrešno nalazeći da je reviziju izjavilo lice koje nije ovlašćeno na podnošenje vanrednog pravnog leka. U tom kontekstu, podnosilac ustavne žalbe napominje da je ovlastio sina Miroljuba Kurtovića da ga zastupa u predmetnom parničnom postupku i da mu je, pored ostalog, dao i ovlašćenje da prenese punomoćje na drugo lice, što je on i učinio angažovanjem advokata Tanje Nerandžić Savić do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine, odnosno advokata Sonje Spasović za podnošenje revizije protiv navedene drugostepene presude, pa da se u konkretnom slučaju radi o pravno kvalifikovanom licu zbog čega revizijski sud nije mogao da odbaci reviziju kao nedozvoljenu, u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine.

Ispitujući da li je revizijski sud proizvoljno primenio procesno pravo na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao na ovaj stvarnopravni spor, nije postavio ograničenja u pogledu kruga lica koja se mogu pojaviti u parnici u ulozi punomoćnika, preduzimajući procesne radnje u ime i za račun parničnih stranaka. U tom smislu, odredbom člana 85. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine je bilo predviđeno da punomoćnik može biti svako fizičko lice koje ima potpunu poslovnu sposobnost, sa izuzetkom lica koja se bave nadripisarstvom. Prema odredbama člana 84. tog zakona, parnične stranke su imale pravo izbora da li će preduzimati radnje u postupku lično ili preko punomoćnika, a jedino je postojalo ograničenje u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti kada je stranku mogao zastupati isključivo advokat kao pravno kvalifikovano lice. Imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe ovlastio sina da ga zastupa u predmetnom parničnom postupku, a koji nije po profesiji advokat, Ustavni sud ukazuje da Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine, kada je u pitanju vremenski period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja parnice, nije pravio razliku u vrsti procesnih radnji koje može preduzimati ta kategorija punomoćnika u odnosu na punomoćnike koji su po profesiji advokati. Dakle, punomoćnici koji nisu advokati su do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka mogli da prenose punomoćje za zastupanje na druga lica, pod uslovom da su na to bili izričito ovlašćeni od strane vlastodavaca, a što proizlazi iz odredbe člana 90. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine i što je punomoćnik podnosioca ustavne žalbe Miroljub Kurtović u konkretnom slučaju i učinio, angažujući advokata Tanju Nerandžić Savić da preduzima procesne radnje u ovoj parnici u ime i za račun podnosioca kao vlastodavca. Polazeći od navedenog, a posebno uzimajući u obzir da stranku u postupku po reviziji može zastupati isključivo advokat, Ustavni sud nalazi da prenos punomoćja sa lica koje nije advokat i čije se ovlašćenje za zastupanje gasi sa pravnosnažnim okončanjem parnice na lice koje obavlja tu profesiju u postupku po reviziji ne proizvodi pravno dejstvo i da u takvoj situaciji jedino stranka može neposredno ovlastiti određenog advokata za podnošenje navedenog vanrednog pravnog leka. Stoga Ustavni sud smatra da je Vrhovni kasacioni sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da advokat Sonja Spasović nije bila ovlašćena od strane podnosioca ustavne žalbe za podnošenje revizije. Pored toga, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe prema kojima revizijski sud nije mogao da odbaci njegovu reviziju kao nedozvoljenu, zbog toga što je ovaj vanredni pravni lek izjavilo upravo lice koje je advokat, a kako su i nalagale odgovarajuće odredbe procesnog zakona. Ovo iz razloga što uporište za donošenje osporenog rešenja Rev. 1154/2012 od 13. marta 2013. godine nije bila odredba člana 401. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, već odredba tačka 1) istog stava zakona koja je predviđala da je revizija nedozvoljena i ukoliko je izjavi lice koje nije ovlašćeno na njeno podnošenje, a o čemu je Vrhovni kasacioni sud dao argumente za zauzeto pravno stanovište. Na kraju, Ustavni sud nalazi da se u ovoj ustavnopravnoj stvari ne može primeniti pravni stav iznet u Odluci Už – 250/2009 od 16. decembra 2010. godine. Naime, Ustavni sud se u navedenom predmetu bavio pitanjem dozvoljenosti revizije koju je izjavila lično parnična stranka koja je po zanimanju advokat, a što nije reč u konkretnom slučaju. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1154/2012 od 13. marta 2013. godine nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i pravo na pravno sredstvo, pa je odbio ustavnu žalbu u ovom delu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporava presuda Višeg suda u Šapcu P. 25/10 od 14. marta 2011. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav prema kome se rok za izjavljivanje ustavne žalbe protiv nižestepenih presuda računa od momenta prijema odluke po reviziji, ali samo u slučaju kada je taj vanredni pravni lek izjavljen pod uslovima i na način propisan zakonom. Pošto je revizija podnosioca ustavne žalbe odbačena kao nedozvoljena, jer je reviziju izjavilo lice koje nije bilo ovlašćeno za njeno podnošenje, Ustavni sud nalazi da se blagovremenost ustavne žalbe u konkretnom slučaju ceni u odnosu na dan dostavljanja drugostepene sudske odluke kojom je parnica pravnosnažno okončana.

S obzirom na navedeno, a imajući u vidu da je podnosilac osporenu drugostepenu presudu svakako primio pre 13. marta 2013. godine, kada je Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rev. 1154/2012, a da je ustavnu žalbu izjavio 27. juna 2013. godine, Ustavni sud je zaključio da je ustavna žalba u ovom delu neblagovremena, jer je podneta po isteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Stoga je Sud odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presude Višeg suda u Šapcu P. 25/10 od 14. marta 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 2945/11 od 19. jula 2012. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, te je odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić