Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miomira Pavlovića iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. februara 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Miomira Pavlovića izjavljena protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine i utvrđuje povreda prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.
2. Nalaže se Apelacionom sudu u Nišu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda, ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine.

Obrazloženje

1. Miomir Pavlović iz Vranja je 8. februara 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Stamenkovića, advokata iz Vranja, podneo Osnovnom sudu u Vranju ustavnu žalbu, koja je Ustavnom sudu prosleđena 26. aprila 2012. godine, protiv rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine, zbog povrede ustavnog načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je podnosilac ustavne žalbe vodio spor pred Osnovnim sudom u Vranju, protiv tuženog "Alfa Plam" A.D. Vranje, radi isplate razlike u zaradi i uplate razlike doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Spor je pravnosnažno okončan rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine, kojom je ukinuta presuda Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine i tužba podnosioca odbačena, jer odlučivanje o njegovom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost. Podnosilac smatra da je ovakva odluka doneta uz pogrešnu primenu zakona, zbog čega je stavljen u neravnopravan položaj sa ostalim građanima Republike Srbije, prema kojima je isti zakon primenjen drugačije. U pogledu nadležnosti redovnih sudova, po daljim navodima podnosioca, za odlučivanje o zahtevima koji se odnose na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje važio je zaključak Vrhovnog kasacionog suda od 30. marta 2010. godine, objavljen u ''Biltenu'' Vrhovnog kasacionog suda br.1/2010. Kako je tužbom, pored uplate razlike doprinosa za obavezno socijalno osguranje, tražio i isplatu razlike u zaradi, podnosilac smatra da je Apelacioni sud u Nišu pogrešno primenio navedeni zaključak Vrhovnog kasacionog suda. Posebno ističe da je Apelacioni sud u Nišu u drugom predmetu, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, doneo drugačiju odluku i na taj način ga diskriminisao, jer mu je povredio pravo na jednaku zakonsku zaštitu.
Predložio je da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim rešenjem uskraćena navedena Ustavom zajemčena prava, da isto poništi i Apelacionom sudu u Nišu naloži da ponovo odluči o žalbi tuženog "Alfa Plam" A.D. Vranje.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Prema članu 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“', br. 109/07 i 99/11), ustavna žalba može se izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10, kao i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:
Podnosilac je 22. marta 2010. godine Višem sudu u Vranju podneo tužbu protiv tuženog "Alfa Plam" A.D. Vranje, kojom je tražio da sud obaveže tuženog da u njegovo ime uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, - Filijali u Vranju razliku doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za period od 1. septembra 2003. do 28. februara 2010. godine. Predmet je dobio broj P1. 59/10. Podneskom o proširenju tužbe od 13. aprila 2010. godine, podnosilac je preinačio tužbu, tako što je pored postojećeg postavio nov tužbeni zahtev kojim je tražio da mu tuženi isplati i razliku naknade zarade za period od 13. aprila 2008. do 13. aprila 2010. godine. U pogledu navoda iz tužbe i podneska o preinačenju tužbe, tuženi se izjasnio u odgovoru na tužbu od 14. aprila 2010. godine, u kojem je osporio tužbene zahteve podnosioca u celosti. Viši sud u Vranju je 21. aprila 2010. godine doneo rešenje P1. 59/10 kojim se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje po tužbi podnosioca i naložio da se spisi proslede Osnovnom sudu u Vranju, kao stvarno nadležnom sudu. Nakon ustupanja predmeta Osnovnom sudu u Vranju, spis je dobio oznaku P1. 2751/10.
U dokaznom postupku pred Osnovnim sudom u Vranju izveden je dokaz ekonomsko–finansijskim veštačenjem. Prihvatajući dopunski nalaz i mišljenje od 21. marta 2011. godine, punomoćnik podnosioca je podneskom od 28. marta 2011. godine izvršio preciziranje tužbenog zahteva podnosioca, predloživši da sud obaveže tuženog da u ime podnosioca uplati Republičkom fondu za PIO - Filijala u Vranju, na ime razlike po osnovu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na isplaćenu razliku zarade po osnovu preraspodele na drugo radno mesto, za vremenski period od 1. septembra 2003. do 28. februara 2010. godine, iznose koje bude utvrdio veštak finansijske struke u postupku izvršenja, sa odgovarajućom zateznom kamatom za svaki mesec utuženog perioda, po stopi utvrđenoj Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, kao i da mu na ime razlike naknade zarade za period od 1. septembra 2003. do 28. februara 2010. godine isplati iznos od 200,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 28. marta 2003. godine, pa do konačne isplate.
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev podnosioca, pa je tuženi "Alfa Plam" A.D. Vranje obavezan da u ime podnosioca uplati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala u Vranju, na ime razlike po osnovu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na isplaćenu razliku zarade po osnovu preraspodele na drugo radno mesto, za vremenski period od 1. septembra 2003. do 28. februara 2010. godine, iznose koje bude utvrdio veštak finansijske struke u postupku izvršenja, sa odgovarajućom zateznom kamatom za svaki mesec utuženog perioda, po stopi utvrđenoj Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administra ciji; u stavu II izreke presude odbijen je tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da se tuženi obaveže da mu na ime razlike naknade zarade za period od 1. septembra 2003. do 28. februara 2010. godine isplati iznos od 200,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 28. marta 2003. godine, pa do konačne isplate; stavom III izreke tuženi je obavezan da podnosiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 52.550,00 dinara. U obrazloženju ove presude sud je, pored ostalog, naveo da je veštačenjem utvrđeno da je tuženi isplaćivao podnosiocu zaradu u vrednosti od 760 bodova i naknadu zarade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu po osnovu utvrđene invalidnosti treće kategorije, i to na osnovu razlike u broju bodova drugog odgovarajućeg posla i posla koji je ranije obavljao, bez obračuna i uplate doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje na isplaćenu naknadu zarade. S tim u vezi, tuženi je obavezan da na ime podnosioca izvrši uplatu navedenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za ceo utuženi period. Veštačenjem je takođe utvrđeno da je tuženi podnosiocu vršio isplatu naknade zarade, u vidu razlike zbog promene radnog mesta, iz kog razloga je tužbeni zahtev za isplatu naknade odbijen kao neosnovan.
Protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine, žalbu je izjavio samo tuženi, pobijajući je u st. I i III izreke, zbog svih zakonom predviđenih razloga. Postupajući po žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je doneo osporeno rešenje Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine, kojim je ukinuo presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine u stavu I izreke i tužbu podnosioca odbacio, te ga obavezao da tuženom nadoknadi troškove postupka u iznosu od 7.000,00 dinara. U osporenom drugostepenom rešenju se, između ostalog, navodi: da su sredstva od doprinosa za obavezno socijalno osiguranje javni prihod; da je postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji se na osnovu člana 3. stav 2. navedenog Zakona sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak; da je tužbeni zahtev koji se odnosi na isplatu naknade zarade pravnosnažno odbijen, dok se tužbeni zahtev koji je ožalbenom presudom usvojen odnosi na obavezivanje poslodavca na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, za koji sud nije nadležan, jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.
4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosilac poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Članom 21. stav 3. Ustava se zabranjuje svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.
Pored napred navedenih ustavnih normi na koje se poziva ustavna žalba, u ovoj ustavnosudskoj stvari je, po oceni Ustavnog suda, od značaja i odredba člana 60. stav 4. Ustava kojom se jemči da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).
Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe bitne su i sledeće odredbe zakona:
Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka (član 1.); da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li rešavanje spora spada u sudsku nadležnost (član 16. stav 1.); da kad sud u toku postupka utvrdi da za rešavanje spora nije nadležan sud nego neki drugi domaći organ, oglasiće se nenadležnim, ukinuće sprovedene radnje u postupku i odbaciće tužbu (član 16. stav 2.).
Odredbe Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje ("Službeni glasnik RS" br. 84/04, 61/05, 62/06, 7/08, 5/09, 7/09, 3/10, 4/11, 52/11, 101/11 i 7/12) propisuju: da se dorinosima obezbeđuju sredstva za finansiranje obaveznog oscijalnog osiguranja, i to penzijskog i invalidskog, zdravstvenog i osiguranja za slučaj nezaposlenosti (član 2.); da su sredstva doprinosa javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje, osnovanih zakonima koji uređuju sistem obaveznog socijalnog osiguranja, za namene utvrđene u skladu sa tim zakonima (član 4.); da je obveznik doprinosa osiguranik i poslodavac ili isplatilac prihoda, na čiji teret se plaća doprinos (član 6. stav 1. tač. 1)); da je obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa osiguranik i poslodavac, odnosno drugi isplatilac prihoda koji je dužan da obračuna, odnosno plati doprinos u svoje ime i u svoju korist ili u svoje ime, a u korist osiguranika (član 6. stav1. tač. 2)); da je obveznik obračunavanja i plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove poslodavac (član 51. stav 1.); da je poslodavac dužan da doprinose iz stava 1. ovog člana obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja (član 51. stav 2.); da se u pogledu utvrđivanja, naplate i povraćaja doprinosa, pravnih lekova, kamate, kaznenih odredbi i drugih pitanja koja nisu uređena ovim zakonom, izuzev odredaba koje se odnose na poreska oslobođenja, olakšice i otpis, primenjuju odgovarajuće odredbe zakona koji uređuje porez na dohodak građana, odnosno zakona koji uređuje poreski postupak i poresku administraciju, ako ovim zakonom pojedina pitanja nisu drukčije uređena (član 65.).
Član 3. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS", br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12, 93/12) predviđa: ako je drugim zakonom pitanje iz oblasti koju uređuje ovaj zakon uređeno na drukčiji način, primenjuju se odredbe ovog zakona (stav 1.); ako ovim zakonom nije drukčije propisano, poreski postupak se sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (stav 2.).
Odredba člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11) propisuje da osnovni sud u prvom stepenu sudi: u stambenim sporovima; sporovima povodom zasnivanja, postojanja i prestanka radnog odnosa; o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa; o naknadi štete koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom; sporovima povodom zadovoljavanja stambenih potreba na osnovu rada.
Odredbe radno–pravnih propisa kojima se definiše zarada, odnosno plata i određuje šta sve ulazi u zaradu (platu), imaju sledeću sadržinu. Član 105. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05, 61/05 i 54/09) propisuje: da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); da se pod zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatra zarada koja sadrži porez i doprinose koji se plaćaju iz zarade (stav 2.). Članom 2. Zakona o platama državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 62/06, 63/06, 115/06, 101/07 i 99/10) predviđeno je: da se plata državnih službenika i nameštenika sastoji od osnovne plate i dodataka na platu (stav 1.); da se u platu uračunavaju i porezi i doprinosi koji se plaćaju iz plate (stav 2.).
U ovoj ustavnosudskoj stvari od značaja je i član 12. Zakona o radu, kojim se na opšti način regulišu prava zaposlenih. U stavu 1. člana 12. Zakona je propisano da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti, materijalno obezbeđenje za vreme privremene nezaposlenosti, kao i pravo na druge oblike zaštite, u skladu sa zakonom i opštim aktom.
5. Imajući u vidu navedene ustavnopravne razloge na kojima podnosilac temelji tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se on u suštini žali na primenu procesnog prava i istovremeno ukazuje na različito postupanje Apelacionog suda u Nišu u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.
Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili propise u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca.
Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do arbitrerne primene procesnog prava na štetu podnosioca, Ustavni sud je pošao od odredaba pozitivnopravnih propisa kojima je uređen sistem i obaveza plaćanja doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, kada su u pitanju zaposleni, kao kategorija osiguranika. Nakon sveobuhvatne pravne analize citiranih zakonskih normi, Ustavni sud izvodi zaključak da je uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zakonska obaveza poslodavca koja se ni u kom slučaju, pa ni u slučaju sporazuma između poslodavca i zaposlenog, ne može preneti na zaposlenog. Poslodavac je i obveznik doprinosa i obveznik obračunavanja, odnosno plaćanja doprinosa iz osnovice i na osnovicu za zaposlene, izabrana, imenovana i postavljena lica i lica koja obavljaju privremene i povremene poslove, iz kog razloga je dužan da obračuna, odnosno plati doprinose u svoje ime, a u korist zaposlenog. Poslodavac je dužan da doprinose obračuna i uplati istovremeno sa isplatom zarade, razlike zarade ili ugovorene naknade za privremene i povremene poslove, po propisima koji važe u momentu isplate tih primanja. Iz tog razloga su doprinosi koje je poslodavac u obavezi da obračuna i uplati u svoje ime, a u korist zaposlenog, sastavni deo zarade (plate), zbog čega ih i Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika definišu kao "doprinose koji se plaćaju iz zarade (plate)".
Ustavni sud ima u vidu da su sredstva od doprinosa za obavezno socijalno osiguranje javni prihod, pod kontrolom i na raspolaganju organizacija za obavezno socijalno osiguranje. Međutim, zbog obaveze poslodavca da doprinose u korist svog zaposlenog uplati istovremeno sa isplatom zarade, odnosno naknade zarade, te zbog činjenice da i Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika ove doprinose definišu kao sastavni deo zarade (plate), Ustavni sud ne prihvata tezu Apelacionog suda u Nišu da se u pogledu doprinosa koje poslodavac nije na vreme uplatio, zaposleni jedino može obratiti organu uprave, zato što je postupak utvrđivanja, naplate i kontrole javnih prihoda uređen Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koji u članu 3. stav 2. upućuje na primenu pravila opšteg upravnog postupka. Definišući doprinose kao integralni deo zarade koji se mora istovremeno uplatiti kad i zarada, odnosno naknada zarade, Zakon o radu i Zakon o platama državnih službenika i nameštenika doprinose svrstavaju u kategoriju prava zaposlenih iz radnog odnosa, u smislu odredaba člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije i člana 12. stav 1. Zakona o radu, koje, između ostalog, kao jedno od osnovnih prava zaposlenih garantuju i pravo na odgovarajuću zaradu. Imajući dalje u vidu da je odredbom člana 22. stav 3. Zakona o uređenju sudova propisano da osnovni sud u prvom stepenu, između ostalog, sudi i u sporovima o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa, to je mišljenje Ustavnog suda da je osnovni sud nadležan da postupa i u slučajevima kada je predmet spora (tužbenog zahteva) isključivo obavezivanje poslodavca na uplatu neuplaćenih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.
U vezi sa napred iznetim, Ustavni sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim odbijanje redovnih sudova da postupaju u sporovima o pravima iz radnog odnosa. Takvom praksom sužava se pravo na pristup sudu, kao jedno od garantija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po načelu "ko može više, može i manje", nadležnost da postupa po tužbama za isplatu zarada, odnosno naknade zarada, utoliko više obavezuje sud da postupa i po tužbama koje za predmet imaju samo obavezu uplate doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.
U prilog napred iznetom ide i stav Ustavnog suda iz ranijih odluka, da se prava iz radnog odnosa, u koji korpus ulazi i pravo na isplatu zarade i uplatu doprinosa u korist zaposlenog, kao i prava na pristup sudu, kao jednog od elemenata prava na pravično suđenje, zaposleni ne može odreći čak ni u slučaju potpisivanja sporazuma sa poslodavcem kojim se odriče potraživanja iz radnog odnosa, a samim tim i prava na sudsku zaštitu ovih prava (videti, pored ostalih, Odluke Už-2454/2009 od 8. jula 2010. godine i Už-2412/2009 od 22. februara 2012. godine).
Ocenjujući navode podnosioca o različitom postupanju Apelacionog suda u Nišu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je izvršio uvid u presudu Osnovnog suda u Vranju P1. 2738/10 od 28. marta 2011. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž1. 1248/11 od 22. juna 2011. godine, koje su priložene uz ustavnu žalbu i utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu odbio žalbu tuženog "Simpo" A.D. Vranje izjavljenu protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 2738/10 od 28. marta 2011. godine, kojom je tuženi obavezan da za tužilju Blagicu Jovanović iz Vranja uplati Republičkom fondu PIO - Filijala u Vranju, na ime doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje za vremenski period od 1. juna 2004. do 31. decembra 2004. godine, iznose koje bude utvrdio veštak finansijske struke u postupku izvršenja, sa odgovarajućom zateznom kamatom za svaki mesec utuženog perioda, po stopi utvrđenoj Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji, dok je stavom II izreke odbijen tužbeni zahtev navedene tužilje kojim je tražila da se tuženi obaveže da joj na ime naknade zarade za isti period isplati iznos od 200,00 dinara, sa zateznom kamatom počev od 25. februara 2011. godine, pa do konačne isplate. U obrazloženju ove drugostepene presude se navodi da je imenovana tužilja pokrenula predmetnu parnicu pre nego što je pred Vrhovnim kasacionim sudom razrešeno sporno pravno pitanje o tome da li odlučivanje o tužbenom zahtevu koji se odnosi na obavezu poslodavca na uplatu doprinosa iz obaveznog socijalnog osiguranja spada u nadležnost suda ili se o takvom zahtevu raspravlja po pravilima opšteg upravnog postupka pred organom uprave koji je nadležan za utvrđivanje, naplatu i kontrolu javnih prihoda, u smislu Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS", br. 80/02 ... 72/09). Polazeći od ove činjenice, kao i od toga da je u toku postupka nesumnjivo utvrđeno da od strane tuženog kao poslodavca nije izvršena uplata doprinosa za obavezno socijalno osiguranje za utuženi period, Apelacioni sud u Nišu je našao da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je tuženog obavezao na uplatu doprinosa, odbijajući prigovor da odlučivanje o takvom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost. Apelacioni sud u Nišu ovde posebno ukazuje da nisu bez osnova navodi tuženog da doprinosi za obavezno socijalno osiguranje predstavljaju javni prihod, te da je za utvrđivanje, naplatu i kontrolu javnih prihoda nadležan organ uprave u smislu odgovarajućih odredbi Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Međutim, po daljim navodima iz obrazloženja, nadležnost suda opšte nadležnosti nije isključena onda kada se, pored obavezivanja poslodavca na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, tužbeni zahtev odnosi i na isplatu zarade, naknade zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, kao i naknade štete zbog izgubljene zarade.
Imajući napred izneto u vidu, Ustavni sud nalazi da je u sporu tužilje Blagice Jovanović protiv tuženog "Simpo" A.D. Vranje, u odnosu na spor podnosioca ustavne žalbe Miomira Pavlovića koji je vodio protiv tuženog "Alfa Plam" A.D. Vranje, postojala bitno slična činjenična i pravna situacija, zbog čega su osnovani navodi podnosioca o različitom postupanju istog drugostepenog suda, kao suda poslednje instance. Naime, Apelacioni sud u Nišu, prilikom donošenja presude Gž1. 1248/11 od 22. juna 2011. godine, polazi od toga da nadležnost suda opšte nadležnosti nije isključena kada se tužbeni zahtev, pored obavezivanja poslodavca na uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje, odnosi i na isplatu zarade, naknade zarade i drugih primanja iz radnog odnosa, kao i na naknadu štete zbog izgubljene zarade. Za razliku od obrazloženja drugostepene odluke donete u sporu tužilje Blagice Jovanović, Apelacioni sud u Nišu ustavnom žalbom osporenu odluku zasniva na činjenici da je tužbeni zahtev podnosioca koji se odnosi na isplatu naknade zarade pravnosnažno odbijen, dok o tužbenom zahtevu koji se odnosi na uplatu razlike doprinosa za obavezno socijalno osiguranje i koji je predmet žalbenog postupka, sud nije nadležan da odlučuje, jer se ne radi o sporu iz člana 1. Zakona o parničnom postupku.
Ustavni sud je ocenio da je sama činjenica što je isti sud - Apelacioni sud u Nišu, povodom bitno slične činjenične i pravne situacije doneo različite odluke, stvorila pravnu nesigurnost kod podnosioca ustavne žalbe, te da je takva praksa suda suprotna principu pravne sigurnosti.
Ostale presude Osnovnog suda u Vranju (P. 6576/10 od 5. novembra 2010. godine, P. 6468/10 od 15. novembra 2010. godine i P1. 2329/10 od 11. februara 2011. godine) priložene uz ustavnu žalbu, Ustavni sud nije cenio, s obzirom na to da se ne može sa sigurnošću utvrditi da li su bile predmet preispitivanja od strane drugostepenog suda u žalbenom postupku.
Na osnovu izloženog, a polazeći od toga da se odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, garantuje zaštita stranaka u parničnom postupku od arbitrerne primene prava od strane sudova, kao i pravna sigurnost u pogledu ujednačenog postupanja sudova u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2095/11 od 10. januara 2012. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.
6. Ocenjujući postojanje povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je osporenim pojedinačnim aktom podnosilac ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisan. U ustavnoj žalbi nisu pruženi dokazi da je podnosiocu ustavne žalbe zbog nekog njegovog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda ustavnog načela zabrane diskriminacije. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
7. S obzirom na to da je povreda Ustavom zajemčenog prava podnosioca takve prirode da je to očigledno moglo biti od uticaja na donošenje povoljnije odluke za njega u parnici povodom koje je podneta ustavna žalba, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, naložio nadležnom sudu da, u roku od 60 dana od dana dostavljanja ove odluke , ponovi postupak po žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju P1. 2751/10 od 25. maja 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.
8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević