Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi Momčila Dimića iz Zemuna, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. jula 2016. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. Momčilo Dimić iz Zemuna podneo je Ustavnom sudu, 11. maja 2013. godine, preko punomoćnika Borislava Borozana, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1366/11 od 26. septembra 2012. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 37/13 od 23. januara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da označena vrednost predmeta spora u predmetnoj parnici omogućava izjavljivanje revizije; da prema odredbi člana 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova, Viši sud sudi u prvom stepenu u građanskopravnim stvarima kada vrednost predmeta spora omogućava izjavljivanje revizije; da je tužilac u toku postupka nesumnjivo opredelio vrednost predmeta spora, tako da revizija bude dostupna, ali da revizijski sud polazi od vrednosti predmeta spora koja je opredeljena 2008. godine; da u konkretnom slučaju, prilikom podnošenja tužbe 2003. godine vrednost predmeta spora nije bila opredeljena, a da je nakon stupanja na snagu Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, tužilac po nalogu suda opredelio vrednost predmeta spora na iznos od 510.000,00 dinara; da je stupanjem na snagu izmena i dopuna Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, tužilac opredelio vrednost predmeta spora na 11.000.000,00 dinara, te da je takvo označavanje vrednosti imalo za posledicu ustupanje predmeta Višem sudu u Beogradu kao stvarno nadležnom sudu; da i pored svega navedenog, Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju polazi od vrednosti opredeljene 2008. godine na iznos od 510.000,00 dinara, potpuno ignorišući naknadno nesporno opredeljenu vrednost od 11.000.000,00 dinara; da je u odnosu na osporenu drugostepenu presudu pogrešno primenjeno materijalno pravo, i to odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i Zakona o nadziđivanju stambenih zgrada i pretvaranju zajedničkih prostorija u stanove; da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da sporni ugovor nije apsolutno ništav, jer nije suprotan ni tada važećem Zakonu o izgradnji objekata, niti Zakonu o održavanju stambenih zgrada, kao ni Zakonu o obligacionim odnosima, a ni bilo kom imperativnom propisu i da je drugostepeni sud, na osnovu potpuno istih činjenica i dokaza, izneo dijametralno suprotan stav. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Višeg suda u Beogradu P. 7987/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Država SRJ – Savezno ministarstvo za odbranu - Vojnograđevinska direkcija „Beograd“ iz Beograda je 30. januara 2003. godine podnela Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv Momčila Dimića iz Zemuna, ovde podnosioca ustavne žalbe i Stambene zgrade u ulici Džona Kenedija broj 4, u Zemunu, radi utvrđenja ništavosti ugovora, bez određivanja vrednosti predmeta spora.

U zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu, održanog 7. aprila 2008. godine pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu, konstatovano je da je zastupnik tužioca opredelio vrednost predmeta spora na 510.000,00 dinara.

Takođe je, uvidom u zapisnik sa ročišta za glavnu raspravu od 9. marta 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, konstatovano da je zastupnik tužioca opredelio vrednost predmeta spora na iznos od 11.000.000,00 dinara, te da je, radi toga, spis predmeta dostavljen Višem sudu u Beogradu na dalju nadležnost i postupanje.

Presudom Višeg suda u Beogradu P. 7987/10 od 9. decembra 2010. godine je, u stavu prvom izreke, odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca Republike Srbije – Ministarstva odbrane - Vojnograđevinski centar „Beograd“ kojim je traženo da se utvrdi da je ništav ugovor o uređivanju međusobnih odnosa prilikom pretvaranja zajedničkih prostorija u prizemlju stambene zgrade u poslovni prostor, zaključen između drugotužene Skupštine zgrade u ulici Džona Kenedija broj 4 iz Zemuna i prvotuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, overen kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 6360/01 od 22. maja 2001. godine. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da prvotuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 350.000,00 dinara, a drugotuženoj u iznosu od 411.250,00 dinara. U uvodu ove prvostepene presude navedeno je da je vrednost predmeta spora po tužbi 11.000.000,00 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1366/11 od 26. septembra 2012. godine preinačena je ožalbena presuda Višeg suda u Beogradu P. 7987/10 od 9. decembra 2010. godine, tako što je u celosti usvojen tužbeni zahtev tužioca i preinačeno rešenje o troškovima postupka, te su obavezani tuženi da tužiocu naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 130.937,50 dinara, a prvotuženi je obavezan da tužiocu isplati još i iznos od 391.937,50 dinara. Iz obrazloženja navedene drugostepene presude proizlazi da je žalbeni sud prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka imao u vidu Advokatsku tarifu važeću na dan donošenja pobijane presude, kao i da je tužilac na ročištu od 9. marta 2010. godine opredelio vrednost predmeta spora na 11.000.000,00 dinara.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 37/13 od 23. januara 2013. godine je odbačena, kao nedozvoljena, revizija prvotuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1366/11 od 26. septembra 2012. godine. Iz obrazloženja osporenog revizijskog rešenja proizlazi: da se radi o imovinsko-pravnom sporu radi utvrđenja ništavosti ugovora po tužbi podnetoj 30. januara 2003. godine, u kojoj tužilac nije označio vrednost predmeta spora; da je na ročištu od 7. aprila 2008. godine tužilac prvi put označio vrednost predmeta spora u iznosu od 510.000,00 dinara; da je na ročištu od 9. marta 2010. godine tužilac opredelio vrednost predmeta spora na iznos od 11.000.000,00 dinara; da prema članu 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji je izmenjen članom 38. Zakona o izmenama i dopunama navedenog zakona („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe; da kako vrednost predmeta spora od 510.000,00 dinara očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to revizija tuženog nije dozvoljena; da vrednost predmeta spora od 11.000.000,00 dinara, opredeljena na ročištu od 9. marta 2010. godine, nije uzeta u obzir prilikom ocenjivanja dozvoljenosti revizije, s obzirom na to da ovo označenje nije u skladu sa članom 34. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, a iz spisa predmeta se vidi da nije bilo objektivnog preinačenja tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04, od 22. novembra 2004. godine), koji se u konkretnom slučaju primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da sud ocenjuje po službenoj dužnosti, odmah po prijemu tužbe, da li je nadležan i u kom je sastavu nadležan na osnovu navoda u tužbi i na osnovu činjenica koje su sudu poznate ( član 15. stav 1.) ; da sud u toku celog postupka po službenoj dužnosti pazi na svoju stvarnu nadležnost (član 17. stav 1.); da će sud po pravnosnažnosti rešenja kojim se oglasio nenadležnim (čl. 17. i 20 .), ustupiti predmet nadležnom sudu, da će pre nego što ustupi predmet nadležnom sudu, po potrebi, zatražiti obaveštenja od tužioca, da će sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom nastaviti postupak kao da je kod njega bio pokrenut (član 21. st. 1. i 2.); da ako sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud, dostaviće predmet sudu koji treba da reši ovaj sukob nadležnosti, osim ako nađe da mu je predmet ustupljen usled očigledne omaške, a trebalo je da bude ustupljen nekom drugom sudu, u kom slučaju će ustupiti predmet drugom sudu i o tome obavestiti sud koji mu je predmet ustupio (član 22. stav 1.); da kad je za utvrđivanje stvarne nadležnosti, sastava suda, prava na izjavljivanje revizije i u drugim slučajevima predviđenim u ovom zakonu merodavna vrednost predmeta spora, kao vrednost predmeta spora uzima se samo vrednost glavnog zahteva (član 29. stav 1.); da kad se spor vodi o postojanju zakupnog odnosa, vrednost se računa prema jednogodišnjoj zakupnini, osim ako se radi o zakupnom odnosu zaključenom na kraće vreme (član 32.); da ako se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, ali tužilac u tužbi navede da pristaje da umesto ispunjenja tog zahteva primi određeni novčani iznos, kao vrednost predmeta spora uzeće se taj iznos (član 34. stav 1.); da je u drugim slučajevima, kad se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, merodavna vrednost predmeta spora koju je tužilac naznačio u tužbi (član 34. stav 2.); da ako je u slučaju iz stava 2. ovog člana tužilac očigledno suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora, sud će, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti (član 34. stav 3.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.).

Članom 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09, od 29. decembra 2009. godine, koji je stupio na snagu danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“), a koji je važio u vreme označavanja nove vrednosti predmeta spora, bilo je propisano da se u članu 32. dodaje novi stav 1. koji glasi: „Ako se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora, koji ima za predmet nepokretnost, vrednost predmeta spora se određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela.“, a dotadašnji stav 1. postao je stav 2, dok je članom 38. izmenjena odredba člana 394. stav 2. osnovnog Zakona i propisano da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Zakonom o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11, 101/13, 40/15 i 106/15 ) je propisano da Viši sud u prvom stepenu sudi u građanskopravnim sporovima kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije (član 23. stav 1. tačka 7 )).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, zasniva na arbitrernoj primeni procesnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda u pogledu utvrđenja vrednosti predmeta spora, a što je dovelo do odbacivanja revizije podnosioca kao nedozvoljene.

Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda odbačena kao nedozvoljena revizija tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, sa obrazloženjem da vrednost predmeta spora (510.000,00 dinara) ne prelazi zakonom propisan iznos za izjavljivanje revizije.

Ustavni sud ukazuje da je Zakonom o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo uređeno pitanje utvrđivanja vrednosti predmeta spora u drugim slučajevima, kada se tužbeni zahtev ne odnosi na novčani iznos, prema vrednosti označenoj u tužbi (član 34. stav 2.), a od kojeg zavisi, pored utvrđivanja stvarne nadležnosti i sastava suda, i pravo na izjavljivanje revizije. Tako je odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku bilo propisano da će sud, ako je tužilac suviše visoko ili suviše nisko označio vrednost predmeta spora u tužbi, najdocnije na pripremnom ročištu, a ako pripremno ročište nije održano onda na glavnoj raspravi, pre početka raspravljanja o glavnoj stvari, brzo i na pogodan način proveriti tačnost označene vrednosti. Navedenom zakonskom odredbom, prema stanovištu Ustavnog suda, dato je ovlašćenje parničnom sudu da proveri tačnost vrednosti predmeta spora koja je označena u tužbi, a od koje zavisi i pravo na izjavljivanje revizije, ako je tužilac istu suviše visoko ili suviše nisko označio, s tim da tu radnju može da preduzme najdocnije na pripremnom ročištu, ili ako ono nije održano, na glavnoj raspravi pre početka raspravljanja o glavnoj stvari. Dakle, ako bi parnični sud u zakonom utvrđenom roku, nalazeći da je vrednost predmeta spora suviše visoko ili nisko označena u tužbi, proverio tačnost označene vrednosti i utvrdio njenu pravu vrednost, onda je takva vrednost merodavna i za ocenu ispunjenosti uslova za izjavljivanje revizije. Ustavni sud je takav stav zauzeo i povodom primene člana 40. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine, kojim je na gotovo identičan način bilo uređeno sporno pitanje utvrđivanja vrednosti predmeta spora (videti odluke Ustavnog suda Už-87/2009 od 17. marta 2011. godine i Už-493/2009 od 20. aprila 2011. godine, dostupne preko internet stranice: www.ustavni.sud.rs).

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na svoj zauzeti Stav da kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, merodavna je vrednost označena u tužbi. Ukoliko u tužbi nije označena vrednost predmeta spora, merodavna je ona vrednost koju tužilac, bilo samoinicijativno ili po nalogu suda, označi do zaključenja glavne rasprave. Ukoliko vrednost predmeta spora nije opredeljena u tužbi a ni do zaključenja glavne rasprave, i ne može se utvrditi ni primenom odredaba čl. 28. do 33. Zakona o parničnom postupku, niti odredaba čl. 21. do 28. Zakona o sudskim taksama, ili ako do zaključenja glavne rasprave tužilac nije označio vrednost predmeta spora ili je sud nije utvrdio, revizija se smatra dozvoljenom, jer stranka ne može da snosi posledice zbog propusta suda da pozove tužioca da u primerenom roku opredeli vrednost predmeta spora. Međutim, navedeni stav Ustavnog suda regulisao je situacije kada vrednost predmeta spora nije označena u tužbi, niti samoinicijativno od strane tužioca ni po nalogu suda do zaključenja glavne rasprave, kao i siutacije kada se ista ne može utvrditi primenom Zakona o parničnom postupku i Zakona o sudskim taksama. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da konkretna situacija nije obuhvaćena Stavom ovog suda, te stoga ukazuje na sledeće.

Ustavni sud je, imao u vidu i svoju Odluku Už-1981/2012 od 19. februara 2015. godine, u kojoj je ocenio da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju Rev. 1405/11 od 19. januara 2012. godine dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje zašto je podnosiočeva revizija nedozvoljena u konkretnom slučaju – vrednost predmeta spora koja je označena u tužbi (520.000,00 dinara) nije prelazila revizijski cenzus propisan noveliranim članom 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Međutim, u navedenoj odluci Ustavni sud je ocenio da je tačna tvrdnja tamo podnosioca ustavne žalbe da Vrhovni kasacioni sud uopšte nije konstatovao vrednost predmeta spora od 101.000 evra koja je označena i u uvodu delimične presude Višeg suda u Čačku, jer da jeste, najviši sud bi bio dužan da objasni po samom zakonu zašto ne prihvata naknadno opredeljenu vrednost spora kao merodavnu za ocenu dozvoljenosti revizije. Takođe je istakao da navedeno dobija na težini s obzirom na to da je vrednost predmeta spora očigledno bila označena u uvodu prvostepene presude (iako to nije zakonska obaveza suda), kao i zbog toga što je kao stvarno nadležan sud u prvom stepenu postupao Viši sud, koji sudi u građanskopravnim sporovima u prvom stepenu kad vrednost predmeta spora omogućuje izjavljivanje revizije (član 23. stav 1. tačka 7) Zakona o uređenju sudova). Međutim, nezavisno od navedenog, Ustavni sud je u toj odluci ocenio da ovakav procesni propust revizijskog suda nije doveo u sumnju pravičnost revizijskog postupka u celini. Dalje je istakao da revizijski sud nije bio vezan utvrđenjem prvostepenog suda da vrednost predmetnog spora označena u tužbi iznosi 520.000,00 dinara, s obzirom na to da je prvostepeni sud postupio suprotno odredbi člana 34. stav 3. istog zakona (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Dobrić protiv Srbije, od 21. juna 2011. godine, stav 54.). Dakle, da je Vrhovni kasacioni sud i konstatovao naknadno opredeljenu vrednost predmeta spora u iznosu od 101.000,00 evra, to ne bi dovelo do drugačijeg ishoda postupka po reviziji podnosioca, imajući u vidu napred izneta ustaljena procesna pravila.

Međutim, Ustavni sud u ovom predmetu nalazi da iz činjenica utvrđenih u postupku proizlazi da tužilac podnošenjem tužbe radi utvrđenja ništavosti ugovora nije odredio vrednost predmeta spora, već da je na ročištu za glavnu raspravu, održanom 7. aprila 2008. godine pred Četvrtim opštinskom sudom u Beogradu, opredelio vrednost predmeta spora na 510.000,00 dinara, a da se tuženi nisu protivili tako označenom iznosu.

Naime, članom 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, danom objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 111/09, izmenjen je član 32. Zakona o parničnom postupku, tako što je dodat novi stav (stav 1.), kojim je propisano da se vrednost predmeta spora, u slučajevima kada se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora koji ima za predmet nepokretnost, određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela. Ovako izmenjena odredba Zakona je jasna. U svim sporovima za utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnostima, odnosno za utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora koji ima za predmet nepokretnost, merodavna vrednost predmeta takvog spora je tržišna vrednost nepokretnosti ili njenog dela, a ne vrednost koju je tužilac označio u tužbi. Zbog toga je u takvim sporovima, prema nalaženju Ustavnog suda, čak i kada je u tužbi označena vrednost predmeta spora, potrebno utvrđivati tržišnu vrednost nepokretnosti ili njenog dela i to, analogno članu 34. stav 2. Zakona o parničnom postupku, činiti na brz i pogodan način koji neće uticati na efikasno postupanje suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Ustavni sud nalazi da je tužilac u smislu člana 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), već na ročištu za glavnu raspravu od 9. marta 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu opredelio vrednost predmeta spora na iznos od 11.000.000,00 dinara, a kako se tuženi nisu protivili tako označenom iznosu, niti ga je sud doveo u pitanje, spis predmeta je dostavljen Višem sudu u Beogradu na dalju nadležnost i postupanje, upravo zato što je ta vrednost predmeta spora omogućavala izjavljivanje revizije, a osim toga, i predmet spora je utvrđenje ništavosti ugovora o uređivanju međusobnih odnosa prilikom pretvaranja zajedničkih prostorija u prizemlju stambene zgrade u stambeni prostor, zaključen između prvotuženog i drugotuženog, koji je overen kod Četvrtog opštinskog suda u Beogradu pod brojem Ov. 6360/01 od 22. maja 2001. godine.

Ustavni sud ukazuje da su u konkretnom slučaju upravo označena vrednost predmeta spora od 11.000.000,00 dinara, u skladu sa članom 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku i pravo na izjavljivanje revizije, u smislu odredbe člana 29. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odredili i stvarnu nadležnost Višeg suda u Beogradu. Pored navedenog, Ustavni sud nalazi da se Viši sud u Beogradu kome su spisi predmeta dostavljeni na nadležnost kao prvostepenom sudu, tome nije protivio u smislu odredbe člana 22. stav 1. Zakona o parničnom postupku, već je kao nadležan sud nastavio postupak kao da je kod njega bio pokrenut. Navedena vrednost predmeta spora od 11.000.000,00 dinara označena je i u uvodu prvostepene presude, a i iz obrazloženja drugostepene presuda proizlazi da je sud prilikom odlučivanja o troškovima parničnog postupka imao u vidu Advokatsku tarifu važeću na dan donošenja pobijane presude, kao i da je tužilac na ročištu od 9. marta 2010. godine opredelio vrednost predmeta spora na 11.000.000,00 dinara, te je troškove postupka odmerio u skladu sa navedenom vrednošću spora. Međutim, Vrhovni kasacioni sud sve navedene činjenice konstatuje, ali nalazi da vrednost predmeta spora opredeljena na ročištu od 9. marta 2010. godine u iznosu 11.000.000,00 dinara, nije u skladu sa članom 34. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku, jer nije bilo objektivnog preinačenja tužbe.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju osnovani navodi podnosioca ustavne žalbe o arbitrernoj primeni procesnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda, u odnosu na pravilno utvrđivanje vrednosti predmeta spora u postupku po reviziji. Ovo iz razloga što Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije tuženog, nije uzeo u obzir član 5. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, odnosno označavanje nove vrednosti predmeta spora u smislu člana 32. stav 1. Zakona o parničnom postupku prema kome se vrednost predmeta spora kada se tužbenim zahtevom traži utvrđenje ništavosti, poništaja ili raskida ugovora koji za predmet ima nepokretnost, određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili njenog dela. Pored navedenog, Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir ni činjenicu da je usled označavanja nove vrednosti predmeta spora došlo do promene stvarne nadležnosti prvostepenog suda, pa samim tim i mogućnosti izjavljivanja revizije. Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud u ovakvim situacijama vezan vrednošću predmeta spora koja je označena u samoj odluci koju preispituje, posebno u situaciji kada je označenje nove vrednosti predmeta spora usledilo odmah nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama parničnog postupka, a usled propusta prvostepenog suda nisu primenjene odredbe člana 34. st. 2. i 3. Zakona o parničnom postupku. Ovo posebno iz razloga jer je predmet po označenju nove vrednosti predmeta spora dostavljen Višem sudu kao prvostepenom sudu, čija stvarna nadležnost omogućava izjavljivanje revizije, a isti nije izazvao sukob nadležnosti, usled čega je revizijski sud bio onemogućen da se ranije izjasni o nadležnosti Višeg suda. Naime, Ustavni sud ističe da revizijski sud nije imao u vidu da su nižestepeni sudovi propustili da u skladu sa odredbom člana 34. stav 3. Zakona o parničnom postupku provere brzo i na pogodan način tačnost označene vrednosti predmeta spora, a posebno u situaciji kada se, u skladu sa odredbom člana 32. navedenog zakona, vrednost predmeta spora kod utvrđenja ništavosti ugovora čiji je predmet nepokretnost određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti. Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na činjenicu da podnosilac revizije, tuženi u sporu, u konkretnom slučaju nije uticao na promenu vrednosti predmeta spora nakon izmena Zakona o parničnom postupku, već da je do izmene vrednosti predmeta spora koja je dovela do promene nadležnosti suda došlo na predlog tužioca koji nije izjavio reviziju (za razliku od situacije u Odluci Ustavnog suda Už-1981/2012 od 19. februara 2015. godine gde je do izmene vrednosti predmeta spora koja je dovela do promene nadležnosti suda došlo na predlog tužioca koji je izjavio reviziju).

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava da bi vlasti trebalo da poštuju i primenjuju domaće zakone na predvidiv i dosledan način, a da bi propisani elementi trebalo da budu dovoljno razrađeni i transparentni u praksi da bi se obezbedila pravna i proceduralna sigurnost (videti, mutatis mutandis, Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, broj 13279/05, st. 56-57 .). Naime, navedeni sud smatra da ovi zahtevi traže s obzirom na pravnu složenost predmetnog pitanja u predmetu Jovanović protiv Srbije od 2. oktobra 2012. godine, „veću transparentnost od odbacivanja revizije podnosioca predstavke od strane Vrhovnog kasacionog suda bez ikakvog daljeg objašnjenja... zašto je našao da je postupanje Opštinskog suda nezakonito“.

Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju usled odbacivanja revizije od strane Vrhovnog kasacionog suda za parničnu stranku nastao gubitak prava da usled nepredvidivog načina odlučivanja revizijskog suda upotrebi pravni lek za koji je imala legitimno očekivanje da joj je dostupan, a da u konkretnom slučaju nije doprinela ovoj situaciji (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Jovanović protiv Srbije, od 2. oktobra 2012. godine, stav 50.).

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 37/13 od 23. januara 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, te je, u tački 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio.

6. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud u ponovnom postupku donese novu odluku o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1366/11 od 26. septembra 2012. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da će se postupak po reviziji protiv drugostepene presude ponoviti, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporava presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1366/11 od 26. septembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, preuranjena, te je ustavnu žalbu u tom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić