Rešenjem veća Trgovinskog suda u L, Ipv. 108/03 od 15.9.2003. godine usvojen je prigovor poverioca i ukinuto rešenje o odlaganju izvršenjatog suda 1. 2021/03 od 4.9.2003. godine, kojim je odoženo izvršenje određeno pod istim brojem dana 28.8.2003. godine do donošenja odluke Republičkog javnog tužioca povodom podnete inicijative za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti, a najkasnije za period od 30 dana.
Protiv ovakvog rešenja podnet je blagovremen i dozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca. Citirano rešenje se pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u granicama razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku da je zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca osnovan.
Pobijano rešenje je doneo na temelju odredbe čl. 263. Zakona o izvršnom postupku, kojom je propisano da se u postupku izvršenja neće primenjivati odredbe drugih zakona o odlaganju izvršenja. Stoga, drugostepeno veće nalazi da je i rešenje o odlaganju izvršenja zasnovano na odredbama čl. 17. i 18. Zakona o javnom tužilaštvu doneto protivno zabrani ustanovljenoj tom odredbom Zakona o izvršnom postupku. Iz tih razloga je usvojen prigovor poverioca i pobijano rešenje o odlaganju izvršenja ukinuto.
Vrhovni sud je suprotnog stanovišta. Tačno je da je odredbom čl. 59. st. 1. Zakona o izvršnom postupku propisano da se odlaganje izvršenja može dozvoliti samo na predlog poverioca. Nesporno je i da je odredbom čl. 263. Zakona o izvršnom postupku ustanovljena zabrana primene odredbi drugih zakona o odlaganju izvršenja. Međutim, primena tih odredbi zakona ne može se zasnovati samo na njihovom nespornom jezičkom značenju. Ovo je iz razloga što se takva primena odredbe čl. 263. Zakona o izvršnom postupku sukobljava sa odredbama čl. 17. i 18. Zakona o javnom tužilaštvu, kojom je ustanovljeno ovlašćenje Republičkog javnog tužioca da zahteva odlaganje, ili prekid izvršenja odluke ako smatra da postoje razlozi da se vanrednim pravnim sredstvom pobija odluka doneta u sudskom ili drugom postupku. Zato se ovaj sukob zakona mora razrešiti primenom pravila ledž specialis derogat generali. Svi pravni inetituti koji se tiču izvršenja uređeni su posebnim Zakonom o izvršenom postupku, dok je Zakonom o javnom tužilaštvu propisan samo jedan od tih pravnih inetituta - mogućnost odlaganja ili prekida izvršenja. Stoga je očito da je Zakon o izvršnom postupku opšti, a Zakon o javnom tužilaštvu posebni propis. Dosledno tome, i postojeći sukob navedenih zakonskih odredbi se mora razrešiti u korist posebnog - specijalnog Zakona o javnom tužilaštavu.
U protivnom, izigrao bi se i zakonski cilj koji se želeo ostvariti propisivanjem ovlašćenja Javnom republičkom tužiocu da zahteva odlaganje ili prekid izvršnog postupka, kao i opšti cilj koji se inače ostvacuje podizanjem vanrednog pravnog leka - zahteva za zaštitu zakonitosti. Ovo je iz razloga što taj pravni lek predstavlja zakonom propisani pravni put za otklanjanje posledica nezakonitog pravnog akta kojim se vređa javni interes. Taj cilj se ne može efikasno ostvariti ako sud dopusti realizaciju izvršnog postupka započetog po izvršnom naslovu koji se upravo zbog svoje nezakonitosti želi eliminisati iz pravnog poretka podnošenjem zahteva za zaštitu zakonitosti kao vanrednog pravnog leka. Jer, ostvarenje javnog interesa ne podrazumeva samo uklanjanje nezakonitog pravnog akta iz pravnog prometa, već i efikasno sprečavanje i predupređenje nastanka štetnih posledica koje on može proizvesti do donošenja odluke po zahatevu za zaštitu zakonitosti. Ostvarenje tog cilja bi postalo krajnje deplasirano kada bi sud dopustio sprovođenje izvršenja uprkos činjenici da je protiv izvršnog naslova podignut zahtev za zaštitu zakonitosti zbog osnovane sumnje u njegovu pravnu valjanost. Iz tih razloga, sud ne može derogirati ovlašćenja Javnog republičkog tužioca utemeljena odredbom člana 17. i 18. Zakona o javnom tužilaštvu, bez obzira što je odredbom čl. 263. Zakona o izvršnom postupku to izričito određeno.