Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi O . M. iz N, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. januara 2014. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba O. M. protiv presude Opštinskog suda u Nišu P. 278/10 od 5. jula 2010. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 4062/10 od 20. januara 2011. godine.

Obrazloženje

1. O. M. iz N. podnela je 11. aprila 2011. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz B, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Osnovnog suda u Nišu P. 278/10 od 5. jula 2010. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 4062/10 od 20. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnositeljka se pozvala i na član 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Povredu označenih ustavnih prava podnositeljka zasniva na tvrdnji o pogrešnoj i proizvoljnoj primeni odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je regulisano sticanje prava svojine održajem. Smatra pogrešnim zaključak sudova da je tužena R. K. na osnovu zakonite i savesne državine postala vlasnik sporne parcele, jer, kako tvrdi, tužena nema valjan pravni osnov za sticanje tog prava, budući da je imovinu stekla od nevlasnika. Pored toga, ističe da se u konkretnom slučaju, ne može raditi ni o sticanju prava svojine na osnovu savesne državine, zbog toga što nije proteklo sve vreme roka potrebnog za održaj. Dalje navodi da je potpuno nejasano na osnovu čega drugostepeni sud pravi razliku u pogledu dejstva presuda donetih na osnovu priznanja i presuda donetih na osnovu raspravljanja i u tom smislu osporava zaključak suda da presude na osnovu priznanja kojima je utvrđeno njeno pravo svojine i korišćenja na predmetnoj nepokretnosti deluju samo među strankama. U prilog tvrdnji o povredi prava na imovinu ističe da je i pored izvesnog i na zakonu zasnovanog očekivanja i predugog trajanja postupka lišena imovine, te izložena materijalnim troškovima. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu drugostepenu presudu i utvrdi joj pravo na naknadu štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Nišu P. 6669/02 od 11. februara 2003. godine, stavom trećim izreke, utvrđeno je da je tužilja O. M, ovde podnositeljka ustavne žalbe, pored ostalog, bila vlasnik katastarske parcele broj 8420/71, površine 15m2, upisane u plv. broj 2016, KO Niš Ćele Kula, po osnovu ugovora o kupoprodaji i savesne državine počev od 1965. godine pa do izvršene nacionalizacije 1980. godine, što je tuženi D. P, kao pravni sledbenik pok. Ž . P. dužan da prizna i omogući tužilji upis u javnim knjigama. Iz obrazloženja ove presude sledi da je tuženi priznao tužbeni zahtev i tužiljine činjenične tvrdnje da je njen pokojni suprug još 1965. godine zaključio ugovor o kupoprodaji katastarske parcele 8420/15 površine 3,42 ara, koja je kasnijom parcelacijom podeljena na parcele 8420/15 površine 3,37 ari i 8420/71 površine 15 m2, da je kupoprodajna cena isplaćena i da je tužilja u državini ovih parcela od 1965. godine.

Presudom Opštinskog suda u Nišu P. 586/04 od 6. aprila 2004. godine utvrđeno je prema tuženom Gradu Nišu da je tužilja O. M, po osnovu kupovine i savesne državine postala vlasnik, pored ostalog, katastarske parcele broj 8420/71 upisane u pl. broj 2016, KO Niš Ćele Kula i to do 1980 godine, a od tada nosilac prava korišćenja, što je tuženi dužan priznati. Iz obrazloženja presude proizlazi da je ova presuda doneta na osnovu činjenica na kojima je zasnovana presuda na osnovu priznanja Opštinskog suda u Nišu P. 6669/02 od 11. februara 2003. godine.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Nišu P. 278/10 od 5. jula 2010. godine je: odbijen tužbeni zahtev tužilje protivtužene O. M. (u daljem tekstu: tužilja) kojim je tražila da se utvrdi da su tuženi–protivtužioci S. K. i R. K. (u daljem tekstu: tuženi) zauzeli njenu katastarsku parcelu broj 8420/71, KO Niš Ćele Kula, u merama i granicama bliže navedenim u izreci, kao i zahtev da se tuženi obavežu da joj predmetnu parcelu vrate tako da uklone postojeću betonsku ogradu (stav prvi izreke); delimično usvojen protivtužbeni zahtev i utvrđeno da je pravni prethodnik tužene R. K, pok. D. K, na osnovu savesnog i zakonitog održaja počev od 21. novembra 1965. godine, kao dana izvršene kupoprodaje i ulaska u posed, stekao pravo svojine na katastarskoj parceli broj 8420/71, upisane u KO Niš Ćele Kula do izvršene nacionalizacije, što je tužilja dužna da prizna i omogući promenu u javnim knjigama u korist tužene, dok je zahtev koji se odnosi na pravo korišćenja odbijen kao neosnovan (stav drugi izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav treći izreke). Iz obrazloženja presude proizlazi da je tužilja u svom iskazu, pored ostalog, navela da su ona i njen suprug plac od R. D. (katastarsku parcelu 8419/84) kupili 1983. godine, koji je u tom momentu, kao i plac tuženih bio ograđen, te da su kasnije kupili i donji plac od drugog vlasnika.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 4062/10 od 20. januara 2011. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju ove drugostepene presude je navedeno da je u prvostepenom postupku pravilno utvrđeno: da je suprug tužene pok. D. K. od S. P. kupio katastarsku parcelu broj 8419, u određenim merama i granicama, u površini od 463 m2, na osnovu pismenog ugovora o kupoprodaji od 21. novembra 1965. godine; da navedeni ugovor nije overen pred sudom, ali da je u potpunosti realizovan jer je kupoprodajna cena plaćena, a kupac je stupio u državinu i plac odmah zagradio ogradom; da je tužiljin suprug od D. R. kupio katastarsku parcelu broj 8419/84 na osnovu ugovora od 1. jula 1983. godine u kome stoji da će se mere i granice odrediti nakon parcelacije; da je tu parcelu D. R. prethodno kupio od S. P. po neoverenom pismenom ugovoru iz 1965. godine; da je sporna katastarska parcela 8420/71, površine 15 m2 nastala zajedno sa katastarskom parcelom broj 8420/15, površine 327 m2, i to parcelacijom izvršenom 2002. godine od matične parcele 8420/15 koja je imala površinu 342 m2; da je katastarska parcela 8420/15 formirana prethodnom parcelacijom izvršenom u toku 1982. godine od katastarske parcele 8420/1, površine 4359 m2, koja se vodila na Ž. P; da je tužilja presudom na osnovu priznanja Opštinskog suda u Nišu P. 6669/02 od 11. februara 2003. godine prema pravnim sledbenicima pok. Ž. P. utvrdila pravo svojine na spornoj katastarskoj parceli 8420/71 do nacionalizacije 1980. godine, a od tada pravo korišćenja prema Gradu Nišu presudom istog suda P. 586/04 od 6. aprila 2004. godine; da je tužilja u javnim knjigama uknjižena kao korisnik sporne parcele 8420/71 koju faktički drži i koristi tužena; da su betonsku ogradu tuženi postavili sredinom devedesetih godina na mestu stare ograde postavljene prilikom kupovine placa 1965. godine, čemu se tužilja i njen suprug nisu protivili sve do 2003. godine; da su prva katastarska merenja parcela stranaka izvršena nakon više godina od kupoprodaje istih; da je S. P. kao bivši vlasnik prilikom prodaje svoje katastarske parcele 8419 prodao pravnim prethodnicima stranaka i delove katastarske parcele 8420 koja se vodila na Ž. P, a od koje je kasnije nastala sporna parcela 8420/71, verujući da pripada njegovoj parceli 8419; da je pravni prethodnik tužene 1965. godine parcelu kupio od S. P. i postavio ogradu na zemljištu za koje je smatrao da je njegovo po osnovu kupovine i u takvom obimu ga koristio do 2004. godine; da je D. R. parcelu koju je kupio od S. P, takođe zagradio i u takvom stanju državine je prodao tužiljinom suprugu; da Ž. P. i njegovi pravni sledbenici nikada nisu osporavali izvršene kupoprodaje niti državinu stranaka. Prema oceni Apelacionog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da je pok. suprug tužene stekao pravo svojine na spornoj parceli 8420/71 do nacionalizacije, kao savestan i zakonit držalac u smislu člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te da stoga tužena nije izvršila zauzeće sporne parcele. Pored toga, drugostepeni sud je, kao i prvostepeni, našao da su bez uticaja na drugačiju odluku presude kojima je utvrđeno tužiljino pravo svojine i pravo korišćenja na spornoj parceli jer su donete na osnovu priznanja, bez utvrđivanja činjeničnog stanja, zbog čega deluju samo među strankama. Obrazlažući neosnovanost tužiljinih žalbenih navoda da pravni prethodnik tužene nije mogao biti savestan i zakonit držalac sporne parcele, jer istu nije kupio i nije bio u posedu iste sve do postavljanja betonske ograde, drugostepeni sud je naveo da je izvedenim dokazima utvrđeno upravo suprotno - da je suprug tužene bio sve vreme u nesmetanoj i savesnoj državini, verujući da je taj prostor kupio 1965. godine i da ima zakonit pravni osnov, ugovor o kupoprodaji.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Kako se odredba člana člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije sadržinski ne razlikuju od odredbe člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje ove povrede prava cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.

Zakonom o osnovnim svojinskopravnim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 ) bilo je propisano: da se na stvari u društvenoj svojini pravo svojine ne može steći održajem (član 29.); da pravo svojine prestaje prelaskom stvari u društvenu svojinu (član 44.). Navedeni članovi su brisan i odredbama čl. 16. i 17. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravni m odnos ima („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 3. avgusta 1996. godine.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 , "Službeni list SRJ", br oj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) propisano je: da se pravo svojine stiče se po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom (član 20.); da se po samom zakonu pravo svojine stiče stvaranjem nove stvari, spajanjem, mešanjem, građenjem na tuđem zemljištu, odvajanjem plodova, održajem, sticanjem svojine od nevlasnika, okupacijom i u drugim slučajevima određenim zakonom (član 21.); da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina (član 28. stav 2.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, i da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova (član 72. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao do okončanja konkretnog postupka, bilo je propisano: da ako tuženi do zaključenja glavne rasprave prizna tužbeni zahtev, sud će bez daljeg raspravljanja doneti presudu kojom usvaja tužbeni zahtev (presuda na osnovu priznanja), kao i da sud neće doneti presudu na osnovu priznanja i kad su ispunjeni potrebni uslovi, ako nađe da je reč o zahtevu kojim stranke ne mogu raspolagati (član 3. stav 3 )(član 336. st. 1. i 2); da pravnosnažna presuda deluje samo među strankama, kao i da pravnosnažna presuda deluje i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećih lica ili kad je odredbama zakona to predviđeno (član 347. st. 1. i 2.).

5. Kako se navodi o povredi prava na pravično suđenje svode na tvrdnju o pogrešnoj primeni materijalnog i procesnog prava, Ustavni sud i ovom prilikom podseća na svoj stav da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog prava bila očigledno proizvoljn a ili diskriminator ska na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, s obzirom na svoju nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud može samo da ispita da li je primena merodavnog prava bila arbitrerna na štetu podnositeljke, odnosno da li je postupak u celini bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od toga da je osporenim presudama utvrđeno da je pravni prethodnik tužene na osnovu zakonitog i savesnog održaja stekao pravo svojine na katastarskoj parceli 8420/71 do nacionalizacije, te da s tim u vezi podnositeljka osporava stav Osnovnog i Apelacionog suda u Nišu u pogledu dejstva presuda Opštinskog suda u Nišu kojima je utvrđeno njeno pravo svojine do nacionalizacije, a potom pravo korišćenja na spornoj parceli, Ustavni sud ukazuje da je dejstvom pravnosnažnosti obuhvaćena samo odluka o tužbenom zahtevu, dakle izreka presude, ali ne i razlozi i činjenice na kojima je zasnovana sudska odluka. Dalje, Ustavni sud podseća da presuda svojom pravnosnažnošću u subjektivnom smislu, saglasno članu 347. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku deluje samo među strankama, uz mogućnost dejstva i prema trećim licima zbog prirode spornog prava ili pravnog odnosa, pravnog odnosa koji postoji između stranaka i trećeg lica ili u slučaju kada to zakon predviđa. Pomenuto ograničenje subjektivnih granica pravnosnažnosti tj. pravila da presuda deluje samo među strankama, posledica je načela dispozicije stranaka i raspravnog načela u parničnom postupku, jer ishod spora zavisi od činjenične građe koja se obrazuje na osnovu dokaza koje su stranke tokom postupka ponudile. Dakle, kako treće lice nema mogućnost da utiče na činjenični osnov, pa samim tim i na ishod postupka, ne bi bilo opravdano da to lice nema nikakvu mogućnost da osporava tačnost činjeničnog utvrđenja presude donete u postupku u kojem ono nije učestvovalo, u situaciji kada je isto od uticaja na neko njegovo pravo. Primenjujući izloženo na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je presuda na osnovu priznanja Opštinskog suda u Nišu P. 6669/02 od 11. februara 2003. godine zasnovana na činjenicama koje nisu bile sporne između podnositeljke ustavne žalbe i pravnih sledbenika Ž. P, a koje se odnose na to da je podnositeljka u državini parcele 8420/71 od 1965. godine kada je, kako je utvrđeno, njen suprug kupio parcelu 8420/15 od koje je kasnije formirana pomenuta parcela. Dalje, Ustavni sud primećuje da je presuda Opštinskog suda u Nišu P. 586/04 od 6. aprila 2004. godine, kojom je utvrđeno podnositeljkino pravo svojine do nacionalizacije, a zatim pravo korišćenja predmetne parcele prema Gradu Nišu, doneta isključivo na temelju činjeničnog stanja koje je utvrđeno u navedenoj presudi na osnovu priznanja. Sledom iznetog, pravnosnažno utvrđenje da je podnositeljka do nacionalizacije stekla pravo svojine, a nakon toga pravo korišćenja sporne parcele prema pravnim sledbenicima Ž. P. i Gradu Nišu ne može da deluje prema tuženoj R. K. kao trećem licu, koja takođe pretenduje da se utvrde njena stvarna prava u odnosu na pomenutu parcelu, pri čemu svoj zahtev zasniva na činjeničnim tvrdnjama bitno različitim od činjenica koje su bile nesporne među strankama u postupku u kojem nije učestvovala i koje su bile podloga za donošenje presuda u tim postupcima. Naime, navedene presude Opštinskog suda u Nišu zanovane su na činjeničnom utvrđenju da je podnositeljka u državini sporne parcele od 1965. godine kada je njen suprug kupio spornu parcelu, dok su osporene presude zasnovane na činjeničnom utvrđenju da je podnositeljkin suprug predmetnu parcelu kupio posle 1. jula 1983. godine i da podnositeljka nikada nije bila u njenoj državini, pri čemu je i sama podnositeljka, kako proizlazi iz obrazloženja osporene prvostepene presude, u svom iskazu navela da je prvi plac kupljen 1983. godine od D. R, a tek kasnije i drugi plac. Imajući u vidu sve prethodno navedeno, Ustavni sud je ocenio da stav redovnih sudova o dejstvu pravnosnažnih presuda Opštinskog suda u Nišu nije proizvoljan.

Nadalje, u pogledu podnositeljkinih navoda da su odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa na kojima su zasnovane osporene odluke o protivtužbenom zahtevu arbitrerno primenjene na njenu štetu i da Apelacioni sud nije cenio njene žalbene navode u pogledu ispunjenosti uslova za redovan i vanredni održaj, Ustavni sud konstatuje da su redovni sudovi na datu pravni situaciju primenili odredbe člana 28. stav 2. pomenutog zakona, i da je drugostepeni sud, suprotno podnositeljkinoj tvrdnji, pomenute žalbene navode ocenio kao neosnovane. Drugostepeni sud je obrazložio da je državina pravnog prethodnika tužene bila zakonita budući da je zasnovana na pravnom osnovu podobnom za sticanje prava svojine - kupoprodajnom ugovoru, i da su tužena i njen pravni prethodnik u savesnoj državini od 1965. godine, kada su kupovinom parcele 8419 od S. P. stupili u posed sadašnje parcele 8420/71, jer nisu mogli znati da se radi o posebnoj parceli čiji je vlasnik bio Ž. P, s obzirom na to da je i sam prodavac S. P. verovao da se radi o delu njegove parcele 8419. U vezi sa iznetim stanovištem drugostepenog suda, Ustavni sud podseća da je, prema članu 72. stav 1. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina zakonita kada se zasniva na punovažnom pravnom osnovu podobnom za sticanje prava svojine, iz čega sledi da se radi o državini koja počiva na osnovu koji bi, da je njen prethodnik vlasnik, doveo do prenosa svojine. S tim u vezi, bez uticaja su navodi podnositeljke da je državina tuženih nezakonita s obzirom na to da je sporna parcela stečena od nevlasnika, budući da je održaj slučaj sticanja prava svojine od nevlasnika, jer bi u suprotnom, da je pravni posao zaključen sa vlasnikom, za sticanje prava svojine bio dovoljan upis u javne knjige, a ne pozivanje na sticanje putem održaja. Uzimajući u obzir sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da su redovni sudovi dali dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge za svoje odluke, te da su stoga navodi podnositeljke na kojima zasniva tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje neosnovani.

U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenim presudama povređeno pravo na imovinu, Ustavni sud je već konstatovao da podnositeljka povredu prava zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava izvodi iz povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud prethodno utvrdio da osporenim presudama nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe garantovano odredbom člana 32. stav 1. Ustava, to je ocenjeno da nema osnova za tvrdnju podnositeljke o povredi Ustavom zajemčenog prava na imovinu, dok se tvrdnje o dužini trajanja postupka i s tim u vezi izloženosti materijalnim troškovima ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava čija se povreda ističe.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), te je odlučio kao u izreci.

6. Polazeći od svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.