Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milije Slovića, Gospave Slović, Snežane Slović Stojić, Snežane Dimitrijević, Tanje Dimitrijević i Ane Dimitrijević, svih iz Užica, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. februara 2016. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Milije Slovića, Gospave Slović, Snežane Slović Stojić, Snežane Dimitrijević, Tanje Dimitrijević i Ane Dimitrijević i utvrđuje da je rešenjem Osnovnog suda u Užicu IPV (I). 188/13 od 17. oktobra 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje iz tačke 1. i određuje da Osnovni sud u Užicu donese novu odluku o prigovoru koji su podnosioci ustavne žalbe izjavili protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu I. 909/13 od 18. septembra 2013. godine.

Obrazloženje

1. Milija Slović iz Užica i drugi podnosioci ustavne žalbe navedeni u uvodu i tački 1. izreke izjavili su, 27. novembra 2013. godine, preko punomoćnika Milije Jevtovića, advokata iz Užica, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu IPV (I). 188/13 od 17. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe podneli predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Užicu, koji je navedeni predlog za izvršenje pravnosnažno odbacio kao neuredan, jer dostavljena presuda kao izvršna isprava nije bila snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, ali je bila snabdevena klauzulom (potvrdom) izvršnosti. Podnosioci ističu da ni izvršni sudija ni veće Osnovnog suda u Užicu nisu doneli pravične niti zakonite odluke, jer se u konkretnom slučaju nije radilo o neurednom predlogu koji je sadržao samo „belešku o izvršnosti“, a ne i klauzulu pravnosnažnosti.

Podnosioci od Ustavnog suda traže da osporeno rešenje poništi i naloži Osnovnom sudu u Užicu da ponovo odluči o njihovom predlogu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, uvidom u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Izvršni poverioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 24. aprila 2013. godine predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Užicu protiv izvršnog dužnika D.S, na osnovu presude Opštinskog suda u Užicu P. 1308/01 od 28. decembra 2001. godine, radi namirenja novčanog potraživanja.

Osnovni sud u Užicu je rešenjem I. 909/13 od 18. septembra 2013. godine odbacio kao neuredan predlog za izvršenje, jer izvršni poverioci nisu uz predlog za izvršenje priložili izvršnu ispravu snabdevenu klauzulom pravnosnažnosti.

Rešavajući o prigovoru izvršnih poverilaca, Osnovni sud u Užicu je osporenim rešenjem IPV (I). 188/13 od 17. oktobra 2013. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnih poverilaca i potvrdio navedeno rešenje. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da su izvršni poverioci podneli predlog za izvršenje prema izvršnom dužniku, radi naplate novčanog potraživanja na osnovu izvršne isprave – presude Opštinskog suda u Užicu P. 1308/01 od 28. decembra 2001. godine; da je odredbom člana 98. stav 2. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da podnesci moraju da budu razumljivi i da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi; da je odredbom člana 35. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisana obavezna sadržina predloga za izvršenje, a da je stavom 4. istog člana propisano da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je po zakonu dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka; da iz spisa predmeta proizlazi da predlog za izvršenje, u konkretnom slučaju, ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njemu moglo postupiti, jer sudu nije dostavljena izvršna isprava snabdevena klauzulom pravnosnažnosti u smislu člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, već jedino službena beleška na izvršnoj ispravi da su nastupili uslovi za izvršnost odluke u smislu člana 15. st. 1. i 3. navedenog zakona; da s obzirom na to da je predlog za izvršenje nepotpun i da je podnet od strane punomoćnika izvršnih poverilaca, veće nalazi da je pravilna odluka suda kojom je podneti predlog za izvršenje odbačen, saglasno odredbi člana 101. stav 5. Zakona o parničnom postupku u vezi sa članom 10. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 31/11, 99/11 i 109/13-Odluka US) propisano je: da se sudskom odlukom, u smislu ovog zakona, smatra presuda, rešenje, kao i druga odluka doneta u postupku pred sudom, arbitražnim sudom i Sudom časti Privredne komore, a sudskim poravnanjem smatra se poravnanje zaključeno pred sudom, arbitražnim sudom ili Sudom časti Privredne komore (član 14. stav 1.); da je sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja, izvršna ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano, da rok za dobrovoljno ispunjenje teče od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku, a završava se protekom poslednjeg dana roka određenog sudskom odlukom, ako zakonom nije drugačije određeno (član 15. stav 1.); da je uz predlog za izvršenje izvršni poverilac dužan da priloži izvršnu ispravu ili verodostojnu ispravu u originalu ili overenoj kopiji ili prepisu, kao i druge isprave kada je to ovim zakonom predviđeno, te da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka (član 35. stav 4.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe, kao izvršni poverioci, podneli predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – sudske odluke kojom je izvršnom dužniku naloženo da izmiri novčano potraživanje, a koja sudska odluka je bila snabdevena klauzulom izvršnosti. Izvršni sud je osporenim rešenjem odbio kao neosnovan prigovor podnosilaca ustavne žalbe i potvrdio rešenje kojim je odbačen njihov predlog za izvršenje kao neuredan, jer priložena sudska odluka nije bila snabdevena klauzulom pravnosnažnosti koja se traži u smislu odredbe člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Odredba člana 35. stav 4. Zakona o izvršenju i obezbeđenju sastoji se iz dva dela. Prvi deo zakonske odredbe odnosi se na to da se uz predlog za izvršenje prilaže izvršna isprava ili verodostojna isprava u originalu ili overenoj kopiji. Drugi deo zakonske odredbe odnosi se na to da izvršna isprava mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, izuzev kada je zakonom dozvoljeno izvršenje nepravnosnažnih odluka. Ustavni sud ocenjuje da iz drugog dela navedene zakonske odredbe proizlazi da kada se izvršenje određuje na osnovu sudske odluke kao izvršne isprave, pravnosnažna sudska odluka predstavlja nužan procesni uslov za dozvolu izvršenja, osim u zakonom predviđenim situacijama kada se izvršenje određuje na osnovu nepravnosnažnih sudskih odluka. Zahtev da izvršna isprava, u ovom slučaju sudska odluka, mora biti snabdevena klauzulom pravnosnažnosti nije sam po sebi cilj, već klauzula pravnosnažnosti predstavlja potvrdu (dokaz) da je sudska odluka stekla svojstvo pravnosnažnosti.

Međutim, klauzula pravnosnažnosti ne predstavlja jedinu i isključivu potvrdu da je određena sudska odluka stekla svojstvo pravnosnažnosti, već to može biti i klauzula izvršnosti. Naime, u smislu odredbe člana 15. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, sudska odluka kojom je naloženo ispunjenje potraživanja izvršna je ako je postala pravnosnažna i ako je protekao rok za dobrovoljno ispunjenje, odnosno nastupio uslov određen tom odlukom, osim kada je zakonom drugačije propisano. Dakle, klauzula izvršnosti predstavlja potvrdu da je određena sudska odluka postala izvršna, a određena sudska odluka je izvršna ako je prethodno postala pravnosnažna (i ako su ispunjeni drugi zakonski uslovi). Izvršni sud prilikom odlučivanja o predlogu za izvršenje i o prigovoru protiv rešenja kojim se odbacuje predlog za izvršenje, nije citirao niti primenio odredbu člana 15. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, a koja je bila od značaja za ostvarivanje građanskih prava i pravnih interesa podnosilaca ustavne žalbe u predmetnom izvršnom postupku.

Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je izražen stav da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući i preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka i preteranu fleksibilnost koja bi učinila bezvrednim (ništavim, beznačajnim) proceduralne zahteve predviđene zakonima (videti presudu Eşim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine). Određivanje izvršenja na osnovu sudske odluke koja nije snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, ali koja je snabdevena klauzulom izvršnosti, ne predstavlja preteranu fleksibilnost, jer klauzula izvršnosti nesumnjivo ukazuje na to da je sudska odluka postala pravnosnažna, a pravnosnažna sudska odluka predstavlja nužan procesni uslov za određivanje izvršenja. Međutim, Ustavni sud ocenjuje da odbacivanje kao neurednog predloga za izvršenje zbog toga što je priložena sudska odluka koja nije snabdevena klauzulom pravnosnažnosti, ali koja je snabdevena klauzulom izvršnosti, predstavlja preterani formalizam izvršnog suda koji je imao za posledicu povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, i to prava na pristup sudu.

Pored preteranog formalizma u konkretnom slučaju, Ustavni sud ocenjuje da činjenica da je sudska odluka kao izvršna isprava snabdevena samo klauzulom izvršnosti, ali ne i klauzulom pravnosnažnosti koja obavezno prethodi klauzuli izvršnosti, predstavlja isključivi propust postupajućeg redovnog suda, čije štetne posledice podnosioci ustavne žalbe ne smeju da trpe. (Ovakvo pravno stanovište, Ustavni sud je već zauzeo u Odluci Už-5679/2012 od 5. marta 2014. godine i Odluci Už-8733/2012 od 20. marta 2014. godine).

Polazeći od izloženog, a saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Osnovnog suda u Užicu IPV(I). 188/13 od 17. oktobra 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede navedenog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da nadležni sud ponovo odluči o izjavljenom prigovoru podnosilaca ustavne žalbe protiv rešenja Osnovnog suda u Užicu I. 909/13 od 18. septembra 2013. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić