Rešenjem Višeg trgovinskog suda potvrđeno je rešenje Trgovinskog suda u B, u delu odluke kojom je odbačena tužba za raskid ugovora o investicionom kreditu.
Nižestepeni sudovi nalaze da se pravo na raskid ugovora ne može ostvariti preobražajnom tužbom već prostom izjavom volje upućenom drugoj ugovornoj strani. Tužilac nema pravnog interesa za podnošenje tužbe za raskid ugovora, jer to pravo može ostvariti vaneudskim putem. Zato je na temelju odredbe člana 288. st. 2. ZPP takva tužba označena kao nedozvoljena.
Osnovano s su reviziji ukazuje da je ovakva odluka nižestepenih sudova zasnovana na pogrešnoj primeni citirane zakonske odredbe.
Ovlašćenje predsednika veća utemeljeno odredbom čl. 288. st. 2. ZPP tiče se samo mogućnosti odbacivanja tužbe za utvrđenje za čije podnošenje tužilac nema pravnog interesa.
U konkretnom slučaju tužilac nije podneo tužbu za utvrđenje, već preobražajnu tužbu kojom se traži da sud raskine ugovor parničnih stranaka o investicionom kreditu br. 17 od 14.04.1995. godine. Stoga se pozivom na odredbu člana 288. st. 2. ZPP takva tužba ne može odbaciti. To konkretno znači da se u tom slučaju pravni interes za podnošenje tužbe iscrpljuje kroz osnovanost ili neosnovanost tužbenog zahteva.
Otuda je sud dužan da po takvoj tužbi donese meritornu odluku kojom će odbiti ili usvojiti tužbeni zahtev. Takvu odluku sud mora doneti i kada je zakonom propisano da se određeno subjektivno pravo može ostvariti vaneudskim putem. Titularu tog prava mogla bi se uskratiti sudska zaštita samo u slučaju da je zakonom izričito zabranjeno podnošenje tužbe sudu za ostvarenje subjektivnog prava čija je realizacija moguća vaneudskim putem.
U konkretnom slučaju pravo na raskid ugovora je moguće ostvariti vaneudskim putem - jednostrano izjavljenom voljom upućenom drugoj ugovornoj strani. To pravo pripada ugovornoj strani koja je svoje obaveze u celosti izvršila.
Ovakvo ovlašćenje ugovorne strane verne ugovoru konstituisano je odredbom člana 124. ZOO, ali ni tom, a ni bilo kojom drugom zakonskom odredbom, titularu ovog prava nije zabranjeno ja raskid ugovora ostvari i sudskim putem.
U slučaju kada se ugovor raskine vaneudskim putem dopušteno je drugoj ugovornoj strani da u sudskom postupku osporava pravni učinak izjave o raskidu. Sudska zaštita se može pružiti i ugovornoj strani koja je izjavila da ugovor raskida ukoliko to pravo osporava druga strana ugovornica. Međutim, naš Zakon o obligacionim odnosima je prihvatio institut vansudskog raskida ugovora, ali nije_zabranio ugovornim stranama da raskid ugovora izvrše i sudskim putem.
Ako se traži sudski raskid ugovora onda takva tužba sadrži izjavu o raskidu i zahtev da se sudskom odlukom verifikuje njeno pravno dejstvo. U tom slučaju sud će raspraviti da li su zakonom propisani uslovi za raskid ugovora ispunjeni i u zavisnosti od tih činjenica odbiti ili usvojiti tužbeni zahtev. Iz rečenog sledi da je stvar izbora ugovornih strana da li će pravo na raskid ugovora ostvariti vaneudskim ili sudskim putem.
Pravilo je i zakonsko opredeljenje da se raskid ugovora vrši vaneudskim putem. Ali, ako_se neka ugovorna strana odluči da to učini sudskim putem o njenom zahtevu se mora doneti meritorna sudska odluka.
Iz tog razloga sud nije ovlašćen da zbog zakonom propisanog vansudskog puta raskida ugovora odbaci tužbu kojom se traži da odluku o postojanju ili nepostojanju tog prava donese sud. Drugo je pitanje da li je u takvoj pravnoj situaciji druga ugovorna strana dala povod za podnošenje preobražajne tužbe. Međutim, i u slučaju da se druga ugovorna strana ne protivi raskidu ugovora sud neće odbaciti tužbu, već će tužbeni zahtev usvojiti i shodne odredbi člana 157. ZPP obavezati tužioca da tuženom naknadi parnične troškove.
Dosledno rečenom drugostepeni sud je pogrešno primenio odredbe člana 288. st. 2. ZPP i time počinio bitnu povredu iz člana 354. st. 1. ZPP.
U ponovljenom postupku sud će ispitati da li su ispunjeni uslovi za raskid ugovora propisani odredbom člana 124 - 131. ZOO i shodno tako dopunjenom činjeničnom stanju doneti odgovarajuću meritornu odluku o tužbenom zahtevu.