Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i Ljube Tešića iz Kragujevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. oktobra 2015. godine, doneo je

ODLUKU

Obrazloženje

1. Ljubo Tešić iz Kragujevca podneo je, 22. avgusta 2012. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1456/11 od 28. juna 2012. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije i načela zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, utvrđenih odredbama čl. 21. i 22. Ustava Republike Srbije, te prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, kao i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je pre kraja 1997. godine bio "pripadnik JNA"; da je bez svoje volje ostavljen na teritoriji bivše SR Bosne i Hercegovine "kao pripadnik Republike Srpske"; da je iz tog razloga tražio da "nadležna" Vojna pošta 3001 Beograd donese odgovarajuće rešenje o njegovom raspoređivanju na teritoriji SR Jugoslavije; da je rešenjem VP 7109 Bijeljina od 3. septembra 1998. godine raspoređen na radno mesto referent u toj vojnoj pošti; da je odbio prijem tog rešenja, jer ga nije doneo organ nadležan za rešavanje stanja u službi u Vojsci Jugoslavije; da je "nadležna" VP 3001 Beograd zaključkom odbacila zahtev zbog nenadležnosti; da je Vrhovni vojn i sud u presudi od 27. juna 2002. godine jasno ukazao da je tuženi organ stvarno i mesno nadležan da odluči o zahtevu podnosioca ; da je taj organ ignorisao izričit stav suda, iako je po zakonu bio obavezan da ga se pridržava; da je Upravni sud u osporenoj presudi nakon deset godina zauzeo suprotan stav; da je taj sud činjenično stanje mogao pravilno i potpuno da utvrdi samo na usmenoj raspravi, s obzirom na to da tuženi organ ne raspolaže kompletnim spisima predmeta.

Podnosilac je u pogledu istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, detaljno opisujući osporeni upravni postupak, naveo da je 14 godina bilo predugo za rešavanje ove jednostavne upravne stvari. Naknadu štete nije tražio.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih ustavnih načela i prava , te da poništi osporenu presudu Upravnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Vrhovnog vojnog suda Up. 1929/12, Vrhovnog suda Srbije Ui. 64/08, Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1456/11 i nekompletne spise predmeta Ministarstva odbrana - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1770-4 , kao i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 7109 Bijeljina pov. broj 05/171-1 od 25. septembra 1997. godine podnosilac ustavne žalbe je, kao civilno lice u Vojsci Jugoslavije (u daljem tekstu: VJ), postavljen u VP 7109 Bijeljina, na radno mesto referent za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove. U tački 2. dispozitiva rešenja je određeno da plata, naknade i druga novčana primanja po tom rešenju pripadaju od 18. juna 1997. godine, a u tački 3. dispozitiva da se tim rešenjem stavlja van snage rešenje VP 7109 Bijeljina broj 3/4-7 od 18. avgusta 1992. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno da je na osnovu naređenja VP 7572-4 Bijeljina pov. broj 05/16-125 od 18. juna 1997. godine, a u skladu sa školskom spremom koja se traži po formaciji, rešeno kao u dispozitivu, saglasno odredbi člana 125. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Donosilac je u uvodu tog rešenja označio propis na osnovu koga je bio ovlašćen da rešava - tačka 2. stav 5. Naredbe načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije o određivanju nadležnosti i ovlašćenjima starešina za rešavanje o odnosima u službi u Vojsci Jugoslavije ("Službeni vojni list", broj 13/94).

Rešenjem VP 7109 Bijeljina pov. broj 05/19-3 od 30. januara 1998. godine podnosiocu ustavne žalbe je, kao civilnom licu u Vojsci Jugoslavije, na službi u VP 7109 Bijeljina, priznato pravo na odgovarajući dodatak na radni staž, počev od 18. juna 1997. godine, saglasno članu 125. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

3.2. Podnosilac ustavne žalbe je 27. februara 1998. godine VP 3001 Beograd podneo zahtev da se rasporedi na odgovarajuće radno mesto, u skladu sa tada važećim Zakonom o Vojsci Jugoslavije, pošto je "državljanin Srbije", a porodica mu se nalazi u Kragujevcu, kao i da mu se "odgovori" zbog čega mu je obustavljena plata u Vojsci Jugoslavije.

Podnosilac se podneskom od 31. marta 1998. godine ponovo obratio istoj vojnoj pošti zbog nedonošenja rešenja, a potom je Vrhovnom vojnom sudu podneo tužbu zbog ćutanja uprave.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 557/98 od 19. novembra 1998. godine uvažio tužbu podnosioca i obavezao VP 3001 Beograd da donese odgovarajuće rešenje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Vrhovnog vojnog suda, VP 3001 Beograd je zaključkom in. broj 641-3 od 18. decembra 1998. godine odbacila zahtev podnosioca zbog nenadležnosti. Navedeni zaključak je poništen presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 1407/98 od 29. septembra 1999. godine, zbog toga što tuženi organ nije ocenio veći broj priloženih dokaza, te nije pouzdano utvrdio da nije nadležan da odluči o predmetnom zahtevu.

I novodoneti zaključak iste vojne pošte in. broj 53-3/99 od 20. januara 2000. godine je poništen presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 131/2000 od 25. maja 2000. godine, ponovo iz razloga što tuženi organ nije pouzdano utvrdio da nije nadležan da odluči o zahtevu.

VP 3001 Beograd je zaključkom in. broj 53-9/99 od 12. decembra 2001. ponovo odbacila zahtev podnosioca zbog nenadležnosti. U obrazloženju tog zaključka je navedeno da je o zahtevu nadležna da odluči VP 7109 Bijeljina, budući da je podnosilac pripadnik Vojske Republike Srpske (u daljem tekstu: VRS) i postavljen na radno mesto u toj vojnoj pošti. Taj organ je naveo i da je Vojnoračunovodstveni centar VRS 18. avgusta 1998. godine, na osnovu Odluke Ministarstva odbrane RS od 12. avgusta 1998. godine, tražio od Računskog centra Generalštaba VJ obračunate spiskove za isplatu za sva civilna lica na službi u VJ koja se vode u evidenciji VP 3001 Beograd za period od 1. decembra 1997. godine do 31. jula 1998. godine, da bi se izvršila isplata obračunatih plata.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 7/2001 od 27. juna 2002. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeni zaključak. U obrazloženju te presude je navedeno: da u izjavi podnosioca od 26. februara 1999. godine datoj VP 7109 Bijeljina, na osnovu Odluke ministra odbrane RS broj 811-01-2128/98 od 21. decembra 1998. godine, stoji da pristaje da ostane u sastavu VRS do okončanja spora koji se vodi pred tim sudom; da je podnosilac pre davanja navedene izjave pod pomenutim uslovom, tražio da bude raspoređen na odgovarajuće radno mesto u VJ; da je podnosilac bio i želi i dalje da ostane civilno lice na službi u VJ, i to u evidenciji tuženog organa; da je stoga tuženi organ stvarno i mesno nadležan da odluči o njegovom zahtevu za regulisanje stanja u službi i za priznavanje prava na platu i ostala novčana primanja od 1. decembra 1997. godine pa nadalje; da je tuženi organ trebalo da utvrdi na koji od Zakonom propisanih načina se može regulisati podnosiočevo stanje u službi, kao i da li mu je od 1. decembra 1997. godine i dalje VJ priznavala pravo na platu i druga novčana potraživanja, te ista isplatila.

Rešenjem VP 1790 Beograd int. broj 8865/6 od 24. oktobra 2002. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je da je podnosiocu prestala služba u VJ u svojstvu civilnog lica sa danom 30. novembra 1997. godine, dok je u tački 2. dispozitiva odbijen zahtev podnosioca da mu se prizna status civilnog lica u VJ, da se rasporedi na odgovarajuće radno mesto od 1. decembra 1997. godine i da mu se počev od tog datuma isplate plate i druge novčane prinadležnosti. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je podnosilac, shodno aktu PSu SSNO str. pov. broj 01/48-1 od 6. maja 1992. godine, kao pripadnik JNA sa teritorije BiH , ostao u Vojsci Republike Srpske i bio raspoređen u VP 7109 Bijeljina u svojstvu civilnog lica u VJ; da je Odlukom ministra odbrane RS broj 8/1-01-21281/98 od 21. decembra 1998. godine bilo regulisano da se civilna lica na radu u VRS evidentirana u 30. KC pismeno izjasne da li žele da ostanu na radu u VRS; da se podnosi lac u pismenoj izjavi izjasnio da želi da ostane na radu u VRS, u svojstvu civilnog lica; da je VP 7109 Bijeljina donela rešenje int. broj 05/21-22 od 5. aprila 1999. godine, kojim je podnosilac raspoređen u VP 7109 Bijeljina, u svojstvu radnika u VRS, sa danom 1. decembra 1997. godine, s tim što mu je plata koju će primati određena shodno Pravilniku o platama i drugim primanjima radnika u VRS; da je podnosilac rešenjem VP 7109 Bijeljina pov. broj 05/06-36/58 od 4. juna 2002. godine, kao radnik u VRS, raspoređen sa danom 1. juna 2002. godine u VP 7561 Bijeljina; da je rešenjem VP 7561 Bijeljina int. broj 05/24-21-15 od 17. juna 2002. godine stavljen na raspolaganje u VP 7561 Bijeljina, sa danom 1. juna 2002. godine; da je na osnovu zahteva podnosioca, rešenjem VP 7561 Bijeljina int. broj 05/24-26 od 23. jula 2002. godine podnosiocu prestala služba u VRS, sa danom 30. juna 2002. godine.

Vrhovni vojni sud je presudom Up. 1929/2002 od 27. februara 2003. godine uvažio tužb u podnosioca i poništ io navedeno rešenje. Taj sud je u obrazloženju presude naveo: da podnosilac nije dao izjavu da želi da bude preuzet u VRS, već je u izjavi od 26. februara 1999. godine napisao da će ostati u VRS dok se ne reši spor pred Vrhovnim vojni sudom; da u prilog ovakvog zaključka ide i podnosiočevo dalje postupanje, jer je 2002. godine podneo zahtev da mu prestane služba u VRS; da je stoga tuženi organ pogrešno zaključio da je podnosilac od 1. decembra 1997. godine pripadnik VRS, te je pogrešan i zaključak da mu je samim tim 30. novembra 1997. godine prestala služba civilnog lica u VJ i da od tog dana VJ prema podnosiocu nema nikakve obaveze u pogledu plate i drugih novčanih primanja. Isti sud je ukazao tuženom organu da u ponovnom postupku donese novo i na zakonu zasnovano rešenje o podnosiočevim zahtevima, tako što će mu regulisati stanje u službi na način propisan odredbama tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i priznati mu pravo na platu i druga novčana primanja ukoliko utvrdi da ih podnosilac nije ostvario od 1. decembra 1997. godine.

Nakon što je podneskom od 9. marta 2004. godine bezuspešno tražio donošenje rešenja u izvršenju navedene presude, podnosilac je podneo "tužbu zbog neizvršenja presude", koju je Vrhovni vojni sud presudom Up. 445/04 od 29. juna 2004. godine uvažio i obavezao VP 1790 Beograd da donese odgovarajuće rešenje. Taj sud je naveo da je bio onemogućen da sam reši upravnu stvar, u smislu člana 63. stav 2. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima, jer tuženi organ, kao nadležan za donošenje rešenja, nije dostavio spise predmeta.

Podnosilac ustavne žalbe je potom podneskom od 17. avgusta 2004. godine tražio od VP 1790 Beograd da donese rešenje u izvršenju presude Vrhovnog vojn og sud a od 29. juna 2004. godine (u stvari se radi o izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda od 27. februara 2003. godine). Kako upravni organ nije postupio ni po tom podnesku, podnosilac je 30. maja 2005. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo podneo zahtev za donošenje rešenja koje zamenjuje upravni akt.

Postupajući po zahtevu podnosioca, Vrhovni sud Srbije je dopisima od 16. juna i 12. decembra 2008. godine naložio upravnom organu da u roku od sedam dana obavesti sud o razlozima zbog kojih nije donet novi upravni akt, uz upozorenje da će, u suprotnom, sud doneti rešenje u smislu člana 63. stav 2. tada važećeg Zakona o upravnim sporovima. Povodom tih naloga suda, Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove (kao pravni sledbenik VP 1790 Beograd) je navelo da je usled organizacijsko-mobilizacijskih promena kojima je ugašena VP 1790 Beograd, teško kompletirati potrebnu dokumentaciju za postupanje u konkretnom predmetu, zbog čega je kontaktirano Ministarstvo odbrane BiH, koje je "jedini nadležan organ koji može dostaviti traženu dokumentaciju". To ministarstvo je istovremeno obavestilo sud da je podnosilac jedan od više stotina bivših građanskih lica na službi u JNA koja su ostala u VRS i za koja nije rešen problem regulisanja statusa u službi, isplate novčanih prinadležnosti za vreme provedeno u VRS i priznavanje prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Ui. 64/08 od 12. marta 2009. godine uvažio zahtev podnosioca i naložio Ministarstvu odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove da u roku od 30 dana odluči o njegovom zahtevu u upravnom postupku, jer obaveštenje Ministarstva odbrane ne opravdava nedonošenje akta u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine.

Podnosilac se potom obratio Ministarstvu odbrane sa više podnesaka, tražeći da ono postupi po rešenju Vrhovnog suda S rbije od 12. marta 2009. godine. Povodom zahteva podnosioca od 6. jula 2009. godine, Vrhovni sud Srbije je formirao predmet, koji je kao nerešen, 1. januara 2010. godine preuzeo Upravni sud. Postupajući po dopisu Upravnog suda od 6. maja 2010. godine, Ministarstvo odbrane je obavestilo taj sud da nije u mogućnosti da donese rešenje, jer su spisi predmeta nepotpuni, zbog čega se Uprava za kadrove obratila Ministarstvu odbrane BiH u cilju prikupljanja neophodne dokumentacije, te da će po dobijanju traženih spisa doneti adekvatan upravni akt.

Upravni sud je rešenjem Ui. 108/10 (2009) od 13. jula 2010. godine ponovo uvažio zahtev podnosioca i naložio Ministarstvu odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove da u roku od 30 dana od dana prijema tog rešenja odluči o zahtevu, koji je predmet upravnog postupka, nalazeći da su opravdani razlozi zbog kojih tuženi organ nije doneo rešenje u izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine .

Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove je 12. avgusta 2010. godine donelo zaključak broj 1770-4, kojim je zahtev podnosioca za regulisanje stanja u službi i isplatu plate sa pripadajućim prinadležnostima odbacilo zbog nenadležnosti. Polazeći od odredaba člana 152. tačka 7), člana 156. stav 1. i člana 157. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije, člana 142. stav 1. Zakona o Vojsci Srbije i člana 53. stav 1. Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u VSCG, a imajući u vidu da VP 1790 Beograd, a sada Uprava za kadrove, nikada nije odlučivala o plati ili naknadama podnosioca, već je o tome odlučivao starešina VP 7109 Bijeljina, te da se podnosilac "u predmetnom periodu" ne nalazi u evidenciji tog organa kao lice na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, prvostepeni organ je našao da nema osnova da se oglasi nadležnim za postupanje u konkretnoj upravnoj stvari. Isti organ je ukazao podnosiocu da je potrebno da se zahtevom obrati vojnoj pošti "u kojoj se nalazi na dužnosti", u skladu sa članom 56. stav 3. Zakona o opštem upravnom postupku.

Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse je rešenjem Up-2 broj 83-4 od 31. decembra 2010. godine odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog zaključka. U žalbenom postupku je utvrđeno: da su na osnovu Odluke predsednika predsedništva SFRJ 0-5 od 19. maja 1992. godine o preimenovanju JNA u VJ, jedinice i ustanove JNA na teritoriji bivše SR BiH, predislocirane na teritoriju SRJ, pri čemu je od dela jedinica i ustanova koje su ostale na prostoru RS formirana VRS; da je građanskim licima na službi u bivšoj JNA, koja su na dan transformacije ostale u bivšoj SR BiH, rešenjima nadležnih starešina regulisano stanje u službi po mirnodopskoj formaciji kao pripadnicima VRS; da donošenjem Zakona o Vojsci Jugoslavije, 6. novembra 1993. godine, ova kategorija lica nije prevedena u status civilnih lica u VJ, s obzirom na to da se nisu zatekli na dužnosti u jedinicama i ustanovama VJ, već su bili pripadnici VRS; da je podnosilac na dan transformacije bivše JNA, dana 19. maja 1992. godine, ostao na prostorima bivše SR BiH, sada RS, i da mu je rešenjem nadležnog starešine regulisano stanje u službi po mirnodopskoj formaciji kao pripadniku VRS; da je podnosilac raspoređen u VP 7109 Bijeljina; da VP 7109 Bijeljina nije bila u organizacijskom sastavu bivše JNA, tako da nema pravnog sledbenika u Vojsci Srbije; da se podnosilac ne nalazi u evidenciji lica koja su na službi u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, u periodu za koji traži naknadu plate i druga novčana primanja.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1456/11 od 28. juna 2012. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je pravilna ocena tuženog organa da prvostepeni organ nije nadležan za odlučivanje u ovoj upravnoj stvari, ispravno se pozivajući na navedene odredbe merodavnog prava. Kako se podnosilac kao civilno lice nalazio na službi u VP 7109 Bijeljina, taj sud je smatrao da nije bilo osnova da se prvostepeni organ oglasi nadležnim da odlučuje o pravu podnosioca na platu i druge prinadležnosti, budući da ova prava proističu iz rešenja o postavljenju, koja donosi nadležni starešina, a to nije prvostepeni organ u ovom slučaju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da načelnik Generalštaba i starešine jedinica, odnosno ustanova koje on odredi rešavaju o prijemu u službu, postavljenju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci i drugim odnosima u službi civilnih lica u Vojsci (član 152. tačka 7)); da ako zakonom ili propisom donesenim na osnovu zakona nije određena nadležnost drugog organa, za rešavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu stvarno je nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove na položaju komandanta samostalnog bataljona (diviziona) i komandanta puka - brigade ili starešina jedinice, odnosno ustanove njima ravnog ili višeg položaja za koji je formacijom predviđen čin potpukovnika ili viši čin (član 156. stav 1.); da je z a donošenje rešenja u upravnom postupku mesno nadležan starešina jedinice, odnosno ustanove u kojoj se lice o čijem se pravu, odnosno obavezi rešava nalazi u službi (član 157. stav 1.): da se g rađanska lica na službi u Jugoslovenskoj narodnoj armiji, osim građanskih lica na službi u Saveznom ministarstvu za odbranu, danom stupanja na snagu ovog zakona prevode se u civilna lica na službi u Vojsci (član 348. stav 1.).

Zakonom o Vojsci Srbije ("Službeni glasnik RS", br. 116/07, 88/09, 101/10 i 10/ 15) propisano je: da načelnik Generalštaba raspoređuje civilna lica na službi u Vojsci Srbije i odlučuje o prestanku njihove službe, na predlog neposredno potčinjenih starešina (član 19. stav 2. tačka 4)); da n ačelnik Generalštaba može ovlastiti neposredno potčinjene starešine u Vojsci Srbije za obavljanje poslova iz stava 2. tač. 2. i 4. ovog člana, a komandante jedinica i komandi za koje je propisan formacijski čin pukovnika i viši - za obavljanje poslova iz stava 2. tačka 4. ovog člana (stav 3); da n ačelnik Generalštaba (…) , odnosno starešine komandi, jedinica ili ustanova Vojske Srbije koje on odredi, rešava o raspoređivanju, određivanju plate, prestanku službe u Vojsci Srbije i drugim odnosima u službi civilnih lica na službi u Vojsci Srbije (član 137. tačka 3)); da a ko zakonom ili propisom donetim na osnovu zakona nije određena nadležnost drugog lica, za rešavanje o upravnim stvarima u prvom stepenu stvarno je nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije na položaju komandanta brigade ili starešina njemu ravnog ili višeg položaja (član 141. stav 1.); da je z a donošenje rešenja u upravnom postupku mesno nadležan starešina komande, jedinice ili ustanove u kojoj se lice o čijem se pravu, odnosno obavezi rešava nalazi u službi, a za lica kojima je prestala služba, starešina komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije u kojoj se lice nalazilo na dan prestanka službe, odnosno sledbenik komande, jedinice ili ustanove Vojske Srbije koja je prestala da postoji (član 142. stav 1.); da d anom stupanja na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o Vojsci Jugoslavije (član 197. stav 1.).

Odredbom člana 14. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja.

Zakonom o upravnim sporovima (''Službeni list SRJ'', broj 46/96), koji je važio do 29. decembra 2009. godine, bilo je propisano: da je tuženi dužan da u ostavljenom roku dostavi sudu sve spise koji se odnose na predmet, te ako tuženi i posle drugog zahteva ne dostavi spise predmeta ili ako izjavi da ih ne može dostaviti, sud može rešiti stvar i bez spisa (član 31. stav 3.); da k ad sud poništi akt protiv koga je bio pokrenut upravni spor, predmet se vraća u stanje u kome se nalazio pre nego što je poništeni akt donesen, da ako prema prirodi stvari koja je bila predmet spora treba umesto poništenog upravnog akta doneti drugi, nadležni organ je dužan da ga donese bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude, da je nadležni organ pri tom vezan pravnim shvatanjem suda, kao i primedbama suda u pogledu postupka (član 61.); da a ko nadležni organ posle poništenja upravnog akta ne donese odmah, a najdocnije u roku od 30 dana, novi upravni akt (…) , stranka može posebnim podneskom tražiti donošenje takvog akta, a ako nadležni organ ne donese akt ni za sedam dana od ovog traženja, stranka može tražiti donošenje takvog akta od suda koji je doneo presudu u prvom stepenu (član 63. stav 1.); da će p o zahtevu iz stava 1. ovog člana sud zatražiti od nadležnog organa obaveštenje o razlozima zbog kojih upravni akt nije doneo, da je nadležni organ dužan da ovo obaveštenje da odmah, a najdocnije u roku od sedam dana , da će ako on to ne učini, ili ako dato obaveštenje, po nahođenju suda, ne opravdava neizvršenje sudske presude, sud doneti rešenje koje u svemu zamenjuje akt nadležnog organa, da će sud to rešenje dostaviti organu nadležnom za izvršenje i o tome istovremeno obavestiti organ koji vrši nadzor, da je organ nadležan za izvršenje dužan da bez odlaganja izvrši ovakvo rešenje (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Ministarstva odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1770-4, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja predmetnog postupka od dana kada je podnosilac VP 3001 Beograd podneo zahtev za regulisanje stanja u službi i isplatu plate sa pripadajućim prinadležnostima, odnosno od 27. februara 1998. godine.

Kad je reč o dužini trajanja osporenog postupka, Ustavni sud konstatuje da sama činjenica da je on okončan nakon 14 godina i četiri meseca, ukazuje na to da je izašao iz okvira razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog roka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja upravnih organa i sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u ovom upravno m postupk u nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanja, jer je utvrđivano da li je podnosilac od 1. decembra 1997. godine bio civilno lice na službi u VJ, od čega je zavisilo postojanje nadležnosti upravnog organa za rešavanje o njegovom zahtevu. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je on imao materijalni interes da se donese odluka o raspoređivanju u Vojsku Jugoslavije, te da mu se po tom osnovu priznaju i isplate novčana potraživanja. Sa druge strane, podnosilac je počev od 1. decembra 1997. godine nesporno bio raspoređ en u VRS, zbog čega starešina jedinice VJ, odnosno Ministarstvo odbrane Republike Srbije nije moglo meritorno rešavati o njegovom zahtevu.

Što se tiče postupanja upravnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je konstatovao da su oni doneli šest akata od kojih je četiri bilo poništeno u upravnim sporovima pred Vrhovnim vojnim sudom, iz razloga što u upravnom postupku nisu bile utvrđene sve činjenice od značaja za reša vanje. Pri tome su organi u periodu od 1998. do 2003. rešavali o zahtevu podnosioca, ne poštujući zakonske rokove za donošenje upravnog akta, dok u periodu od 2003. do 2010. godine uopšte nisu rešavali, uprkos tome što su bili u obavezi da donesu upravni akt u formi rešenja najdocnije u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude Vrhovnog vojnog suda od 27. februara 2003. godine. Međutim, neprimereno dugo trajanje postupka samo delimično je bilo rezultat toga što organi nisu donosili svoje odluke na vreme ili su bili potpuno neaktivni.

Po mišljenju Ustavnog suda, glavni uzrok odugovlačenja bilo je uzastopno vraćanje predmeta na ponovni postupak i propuštanje nadležnih sud ova da iskoriste svoja ovla šćenja propisana procesnim zakonom u cilju obezbeđivanja autoritativnost i u izvršenju svojih presuda. Naime, Vrhovni vojni sud je četiri puta poništavao konačne upravne akte, a od toga dva puta jasno ukazao upravnom organu da je nadležan da rešava o zahtevu podnosioca, što će se u krajnjem ishodu postupka ispostaviti kao pogrešan zaključak. Potom, citirane odredbe ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima davale su mogućnost sudu u slučaju kada je već poništen upravni akt, a organ nije u potpunosti ili nije uopšte postupio po presudi, da i sam utvrdi činjenično stanje i da na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja donese odluku , kojom će rešiti upravnu stvar. Imajući u vidu prethodnu ocenu da predmet postupka nije bio složen, Ustavni sud je našao da su nadležni sudovi bili u mogućnosti da donesu odgovarajući upravni akt po zahtevu podnosioca za izvršenje presude Vrhovnog vojnog suda od 27. februara 2003. godine. Umesto toga, sudovi su čak tri puta nalagili upravnom organu da izvrši navedenu sudsku odluku (pogrešno označavajući da se radi o izvršenju presude Vrhovnog vojnog suda od 29. juna 2004. godine), neopravdano ostavljajući dodatne rokove za postupanje radi kompletiranja spisa predmeta, iako organ takvim spisima do danas ne raspolaže, što se može zaključiti na osnovu nepostupanja Ministarstva odbrane po tri dopisa Ustavnog suda vezana za njihovo dostavljanje.

S tim u vezi, Ustavni sud je uzeo u obzir praksu Evropskog sud a za ljudska prava, koji smatra da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u osporenom postupku, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac koristio pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, kada su za to postojali uslovi. Jedino kašnjenje podnosioca u tom smislu odnosi se na podnošenje zahteva (pogrešno označenog kao tužba) za izvršenje pomenute presude iz 2003. godine, što po oceni Ustavni sud nije značajnije uticalo na trajanje postupka, ako se ima u vidu da je nadležnim sudovima bilo potrebno više od sedam godina da obezbede donošenje akta u izvršenju te presude.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da je preterano dugom trajanju osporenog postupka doprinela pasivnost i sporost upravnih organa , kao i sporo i nedelotvorno postupanje nadležnih sudova u upravnim sporovima, od kojih se tražila posebna ažurnost kako bi se okončalo "ćutanje" upravnog organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe u upravnom postupku koji je vođen pred Ministarstvom odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za kadrove broj 1770-4 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete, a krećući se u okviru zahteva ustavne žalbe, Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca.

6. Podnosilac ustavne žalbe povredu prava na pravično suđenje obrazlaže time što je Upravni sud u osporenoj presudi po pitanju nadležnosti za rešavanje o njegovom zahtevu, zauzeo suprotan stav u odnosu na stav iz presuda Vrhovnog vojnog suda iz 2002. i 2003. godine. Podnosilac ističe da su ranije uvažavajuće presude u upravnom sporu obavezivale ne samo upravni organ, nego i sud da prilikom odlučivanja o tužbi protiv novog konačnog upravnog akta ostane kod prethodno zauzetog stava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ustavni sud ukazuje na to da nije nadležan da kao instancioni sud preispituje zaključke i ocene nadležnih sudova u pogledu tumačenja i primene odredaba merodavnog prava, iz čega proističe da njegova uloga nije da se bavi nedoslednostima sudske prakse i da interveniše kada jednostavno postoje protivrečne sudske odluke. Nije isključeno da isti sud, kao u konkretnom slučaju nadležni sudovi u upravnom spor u, ispitujući isti predmet, dođu do drugačijih, ali racionalnih i obrazloženih zaključaka o istom pravnom pitanju. Stoga primena merodavnog prava u osporenoj sudskoj odluci, koliko god se ona podnosiocu ustavne žalbe činila nepravičnom u odnosu na primenu iz ranije donetih presuda, ne mora, samo po sebi, ukazivati na povredu označenog ustavnog prava (ESLjP, Nejdet Sahin i Perihan Sahin protiv Turske, 13279/05, st. 88. i 90, od 20. oktobra 2011. godine).

Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac zahtev za regulisanje stanja u službi i priznavanje prava na platu i druga novčana primanja od 1. decembra 1997. godine podneo u vreme primene Zakona o Vojsci Jugoslavije, koji je prestao da važi 1. januara 2008. godine, kada je stupio na snagu Zakon o Vojsci Srbije. Kako prelaznim odredbama Zakona o Vojsci Srbije nije regulisana nadležnost za rešavanje u postupcima koji su u toku, Ustavni sud ukazuje da je upravni organ bio u obavezi da svoju nadležnost ceni po odredbama tog zakona, kao propisa o postupku koji važi u vreme rešavanja. Zakon o Vojsci Srbije je, pored ostalog, uredio postupak i organe nadležne za rešavanje o odnosima u službi civilnih lica na službi u Vojsci Srbije.

S obzirom na to da je podnosilac ustavne žalbe pomenuti zahtev podneo jedinici VJ, koja je prestala da postoji, a čiji sledbenik je Ministarstvo odbrane Republike Srbije, Ustavni sud smatra da je zadatak tog ministarstva bio da ispita da li se njegova stvarna nadležnost mogla izvesti iz odredaba Zakona koje se odnose na nadležnost za rešavanje o odnosima u službi u Vojsci. Ustavni sud je konstatovao da su u upravnom postupku utvrđene činjenice koje su bile odlučne za ocenu o stvarnoj nadležnosti za rešavanje konkretne upravne stvari: da je podnosilac rešenjem VP 7109 Bijeljina int. broj 05/21-22 od 5. aprila 1999. godine raspoređen u VRS, počev od 1. decembra 1997. godine, kao i da se podnosilac za period nakon tog datuma ne nalazi u evidenciji Ministarstva odbrane Repu blike Srbije kao lice na službi u tom ministarstvu i VJ, odnosno Vojsci Srbije. Prema tome, podnosilac ustavne žalbe je od prvog dana perioda za koji je tražio raspoređivanje u VJ i priznavanje prava po tom osnovu bio raspoređen na službi u VRS u svojstvu radnika, gde je isključivo ostvarivao prava po osnovu te službe, te nije postojala osnovna zakonska pretpostavka za uspostavljanje nadležnosti organa koji je rešavao o zahtevu podnosioca, zbog čega se nije mogao pokrenuti upravni postupak.

Ustavni sud je, takođe, imao u vidu da podnosilac povredu prava na pravično suđenje vidi u tome što je Upravni sud osporenu presudu doneo bez održavanja usmene javne rasprave. Ustavni sud je konstatovao da ostvarivanje prava na javnu raspravu, pre svega, zavisi od prirode i delokruga pitanja o kojima se u jednoj fazi postupka raspravlja. Kako su u upravnom postupku bile utvrđene sve bitne činjenice zbog kojih je organ našao da nije nadležan za prijem podneska podnosioca, Ustavni sud je ocenio da su sa stanovišta garancija prava na pravično suđenje prihvatljivi razlozi zbog kojih je Upravni sud našao da nije bilo potrebno održavanje rasprave.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da razlozi Upravnog suda koji su bili odlučujući za ocenu o zakonitosti konačnog rešenja nisu proizvoljni, jer imaju svoje utemeljenje u utvrđenom činjeničnom stanju i merodavnom procesnom pravu. Iako nadležni sudovi u upravnom sporu nisu bili dosledni u argumentovanju svojih odluka, Ustavni sud smatra da je u osporenoj presudi odstupanje od ranije izraženih pravnih shvatanja u načelu zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom obrazloženju koje čini dovoljno jasnim zaključak o nenadležnosti upravnog organa za rešavanje o zahtevu podnosioca. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Kragujevcu U. 1456/11 od 28. juna 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 2. izreke.

7. U odnosu na pozivanje na povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo ili sloboda, već se utvrđuje načelo u skladu sa kojim se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te da do njegove povrede može doći samo ukoliko je istovremeno utvrđena povreda nekog konkretnog prava ili slobode.

S obzirom na to da je u upravnom sporu u kome je doneta osporena presuda podnosilac ostvario pravo na sudsku zaštitu, Ustavni sud je našao da nema osnova za tvrdnju da mu je povređeno načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda iz člana 22. Ustava.

Kako se povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže istim navodima kao i povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, koja je prethodno bila predmet ocene, Ustavni sud nije posebno razmatrao povredu tog ustavnog prava.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić