Republika Srbija
APELACIONI SUD U KRAGUJEVCU
Broj: Gž-3415/17
Dana: 03.10.2017. godine
K r a g u j e v a c

APELACIONI SUD U KRAGUJEVCU, u veću sastavljenom od sudija Aca Vučićevića, predsednika veća, Nadežde Vidić i Nataše Stevanović, članova veća, u parnici tužioca „AA", čiji su punomoćnici Branislav Popović, advokat iz ..... i Zoran Punoševac, advokat iz ....., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, čiji je zakonski zastupnik Vojno pravobranilaštvo iz Beograda, radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o žalbi tužioca, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Požarevcu 2P56/17 od 28.06.2017. godine, u sednici veća održanoj dana 03.10.2017. godine, doneo je

REŠENjE

UKIDA SE rešenje Višeg suda u Požarevcu 2P56/17 od 28.06.2017. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Obrazloženje

Osporenim rešenjem u stavu 1. izreke odbačena je kao nedopuštena tužba tužioca „AA".

U stavu 2. izreke obavezan je tužilac da tuženoj na ime troškova postupka isplati iznos od 6.000,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu pisanog otpravka rešenja.

Protiv navedenog rešenja žalbu je izjavio tužilac, pobijajući istu u celosti, iz svih zakonskih razloga.

Ispitujući osporeno rešenje, na osnovu odredbe čl. 386 ZPP u vezi čl. 402 ZPP, Apelacioni sud je ocenio da je žalba tužioca osnovana.

Osporeno rešenje doneto je uz bitnu povredu odredbe parničnog postupka iz čl. 374 st. 2 tač. 12 ZPP, na koju žalba tužioca osnovano ukazuje, jer su dati razlozi protivrečni.

Prema obrazloženju osporenog rešenja, tužilac je tužbenim zahtevom tražio da sud utvrdi da je Zaključkom Vlade Republike Srbije broj 401-161/2008 od 17.01.2008. godine povređeno načelo jednakih prava i obaveza, čime je izvršena diskriminacija na osnovu prebivališta tužioca, kao rezerviste, koji nije naveden u navedenom Zaključku. U konkretnom slučaju podneta je tužba za utvrđenje. Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", broj 72/2011) koji je stupio na snagu 01.02.2012. godine, propisano je u čl. 194 st. 4 da tužba za utvrđenje povrede prava ličnosti može da se podnese bez obzira da li je postavljen zahtev za naknadu štete ili drugi zahtev, u skladu sa posebnim zakonom. Za razliku od ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, sada važećim Zakonom o parničnom postupku je propisano da se tužba za utvrđenje može podneti i radi utvrđenja povrede prava ličnosti. Zakon o zabrani diskriminacije u čl. 43 propisuje da se tužbom može tražiti 1) zabrana izvršenja radnje od koje preti diskriminacija, zabrana daljeg vršenja radnje diskriminacije, odnosno zabrana ponavljanja radnje diskriminacije; 2) utvrđenje da je tuženi diskriminatorski postupao prema tužiocu ili drugom; 3) izvršenje radnje radi uklanjanja posledice diskriminatorskog postupanja; 4) naknada materijalne i nematerijalne štete; 5) objavljivanje presude donete povodom neke od tužbi iz tačke 1 do 4 ovog člana. Prema navedenoj odredbi, može se podneti tužba kojom se traži utvrđenje da je tuženi počinio diskriminaciju prema tužiocu ili nekom drugom. Zakon o zabrani diskriminacije je objavljen u „Službenom glasniku RS", broj 22/09 i stupio je na snagu 07.04.2009. godine. Zaključak Vlade Republike Srbije donet je 17.01.2008. godine, pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije. Ustav Republike Srbije u čl. 197 zabranjuje retroaktivnost, pa se u konkretnom slučaju ne može primeniti Zakon o zabrani diskriminacije, zato što je Zaključak Vlade Republike Srbije, kojim je tuženi prema navodima tužbe izvršila diskriminaciju tužioca, donet 2008. godine, pre stupanja na snagu navedenog Zakona. Zakon o zabrani diskriminacije u prelaznim i završnim odredbama ne sadrži odredbu o retroaktivnoj primeni. Imajući u vidu navedeno, prvostepeni sud ocenjuje da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 194 st. 4 ZPP, za podnošenje tužbe za utvrđenje povrede prava ličnosti. Kako se tužba za utvrđenje povrede prava ličnosti, kakvu tužbu je u ovoj pravnoj stvari podneo tužilac, može podneti u skladu sa čl. 194 st. 4 ZPP, te kako u konkretnom slučaju nema mesta primeni Zakona o zabrani diskriminacije, koji kao poseban zakon omogućuje podnošenje tužbe za utvrđenje povrede prava ličnosti ( čl. 194 st. 4 ZPP), jer je navedeni zakon stupio na snagu nakon donošenja Zaključka Vlade Republike Srbije, to prvostepeni sud ocenjuje da je tužba tužioca u ovoj pravnoj stvari nedopuštena, te je istu odbacio i odlučio kao u izreci osporenog rešenja.

Po oceni Apelacionog suda, ovakav zaključak prvostepenog suda nije pravilan. Diskriminacija predstavlja svako neopravdano pravljenje razlike i nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lica ili grupe kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, po bilo kom osnovu (rasi, državljanstvu, nacionalnoj ili verskoj pripadnosti, jeziku, političkom ubeđenju, polu ...). Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti, zagarantovano Ustavom Republike Srbije (čl. 21), ali i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl. 1 Protokola 12 uz Evropsku konvenciju) a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije. Povreda bilo kog prava ličnosti, pa samim tim i vršenje diskriminacije u odnosu na neko lice ili grupu lica, predstavlja osnov za zaštitu od diskriminacije, pred nadležnim sudom. Prava ličnosti su bila zaštićena i pre stupanja na snagu Zakona o zabrani diskriminacije, i to čl. 21 Ustava RS, kojim je propisano da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (st.1), da svako ima pravo na jednaku sudsku zaštitu, bez diskriminacije (st.2), da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom, osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (st.3). Zabrana diskriminacije je propisana i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, odredbom čl. 14 i Protokolom 12 (čl.1) uz Konvenciju. Primenom navedenih odredaba, u parničnom postupku, po tužbi za utvrđenje, lica koja ukazuju da je u odnosu na njih izvršena diskriminacija, u obavezi su da dokažu da su nejednako tretirani u odnosu na druga lica koja su u istoj ili sličnoj situaciji, dok je tuženi, odnosno lice na čije se diskriminatorsko ponašanje tužbom ukazuje, dužan da dokaže postojanje objektivnog i opravdanog razloga za različitost u postupanju prema tim licima.

Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu odredbe čl. 391 st. 1 ZPP.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od konačnog ishoda spora.

U ponovnom postupku, prvostepeni sud će imati u vidu sve navedeno i otkloniti učinjenu bitnu povredu odredbe parničnog postupka i pravilnom primenom odredaba čl. 21 Ustava, čl. 14 Konvencije i čl. 12 Protokola 1 uz Konvenciju, doneti pravilnu i zakonitu odluku o postavljenom tužbenom zahtevu.

Predsednik veća-sudija
Aco Vučićević,s.r.