Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Jovanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 7. oktobra 2010. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Dragane Jovanović izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Kž. 365/09 od 13. maja 2009. godine.

Obrazloženje

1. Dragana Jovanović iz Beograda podnela je Ustavnom sudu 14. jula 2009. godine ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine i presude Okružnog suda u Kruševcu Kž. 365/09 od 13. maja 2009. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnositeljka navodi da je presudom Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću iz člana 353. Krivičnog zakonika i da je osuđena na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara. Okružni sud u Kruševcu je, odlučujući o žalbama na prvostepenu presudu, 13. maja 2009. godine, presudom Kž. 365/09 odbio izjavljene žalbe, a po službenoj dužnosti preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela za koje je podnositeljka ustavne žalbe izrekom prvostepene presude oglašena krivom, tako što je našao da se u njenim radnjama stiču obeležja krivičnog dela nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da ju je Opštinski sud u Kruševcu osudio za krivično delo koje nije bilo propisano u vreme izvršenja (neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću iz člana 353. Krivičnog zakonika), a da ju je Okružni sud u Kruševcu, vršeći prekvalifikaciju krivičnog dela, osudio za „nepostojeće“ krivično delo, jer je zakon kojim je to krivično delo bilo propisano prestao da važi (krivično delo nadripisarstva iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije). Smatra da je u konkretnom slučaju trebalo primeniti Krivični zakonik, jer kao i Krivični zakon Republike Srbije propisuje krivično delo nadripisarstvo, pri čemu zaključuje da je Krivični zakonik „zakon koji je blaži za učinioca, jer učinilac poseduje diplomu Pravnog fakulteta i uverenje o položenom stručnom ispitu“.

Predložila je da Ustavni sud poništi osporene presude, zabrani plaćanje novčane kazne na koju je osuđena, naredi brisanje iz kaznene evidencije, nadoknadi joj štetu i svoju odluku objavi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokaze priložene uz ustavnu žalbu i spise predmeta Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke:

Protiv podnositeljke ustavne žalbe je pred Opštinskim sudom u Kruševcu 1. novembra 2005. godine pokrenut krivični postupak zbog postojanja osnovane sumnje da je tokom 2005. godine izvršila krivično delo nadripisarstvo iz člana 237. tada važećeg Krivičnog zakona Republike Srbije. U toku ovog postupka, 1. januara 2006. godine, stupio je na snagu novi krivični zakon - Krivični zakonik Republike Srbije, te je prestao da važi dotadašnji Krivični zakon Republike Srbije. Opštinsko javno tužilaštvo u Kruševcu je aktom Kt. 815/05 od 5. oktobra 2006. godine izmenilo optužni predlog, te je podnositeljki ustavne žalbe stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću iz člana 353. Krivičnog zakonika, za koje je podnositeljka i osuđena osporenom presudom Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara. Odlučujući o izjavljenim žalbama, Okružni sud u Kruševcu je osporenom presudom Kž. 365/09 od 13. maja 2009. godine po službenoj dužnosti preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela, našavši da se u radnjama podnositeljke ustavne žalbe za koje je osuđena, stiču obeležja krivičnog dela nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije. U ostalom delu Okružni sud je prvostepenu presudu potvrdio i izjavljene žalbe odbio kao neosnovane. U obrazloženju osporene presude Okružnog suda u Kruševcu se, pored ostalog, navodi da „su neosnovani navodi u žalbi branioca okrivljene i žalbi okrivljene da se ona nije neovlašćeno niti za nagradu bavila pružanjem pravne pomoći, jer iz izvedenih dokaza proizlazi suprotno. Uz to, kada je reč o konkretnom krivičnom delu nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije, donošenjem novog krivičnog zakona nije izvršena dekriminizacija, a u radnjama okrivljene se, po oceni ovog suda, stiču upravo obeležja tog krivičnog dela...“.

4. Odredbama Ustava na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom (član 34. st. 1. i 2.).

Odredbom člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08 i 20/09) propisano je da ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Krivičnim zakonikom Republike Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 i 107/05), koji je stupio na snagu 1. januara 2006. godine i koji je važio u vreme donošenja osporenih presuda, propisano je: da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno (član 1.); da se na učinioca krivičnog dela primenjuje zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a ako je posle izvršenja krivičnog dela izmenjen zakon, jednom ili više puta, primeniće se zakon koji je najblaži za učinioca (član 5. st. 1. i 2.).

Članom 342. Krivičnog zakonika je propisano krivično delo nadripisarstvo – „Ko se neovlašćeno i uz nagradu bavi pružanjem pravne pomoći, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do dve godine“.

Članom 353. Krivičnog zakonika bilo je propisano krivično delo neovlašćeno bavljenje određenom delatnošću – „Ko se neovlašćeno i za nagradu bavi određenom delatnošću za čije obavljanje je po zakonu ili drugim propisima donetim na osnovu zakona potrebna dozvola nadležnog organa, odnosno nadležnog subjekta, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine“.

Krivičnim zakonom Republike Srbije („Službeni glasnik SRS“, br. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 i 21/90 i „Službeni glasnik RS“, br. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 i 44/98), koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela za koje je podnositeljka ustavne žalbe osuđena, članom 237. bilo je propisano krivično delo nadripisarstvo – „Ko se neovlašćeno i za nagradu bavi pružanjem pravne pomoći, kazniće se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine“.

5. Ustavni sud je, ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredaba člana 32. stav 1. i člana 34. st. 1. i 2. Ustava, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, te odredaba navedenih zakona, utvrdio da osporenim presudama nisu povređena ustavna prava podnositeljke na koja se u ustavnoj žalbi pozvala.

Ustavom zajemčenim pravom na pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. stav 1. utvrđeno je da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena. Stavom 2. istog člana je utvrđeno da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kad je kasniji propis povoljniji za učinioca i da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom.

U konkretnom slučaju, drugostepenom presudom Okružnog suda u Kruševcu Kž. 365/09 od 13. maja 2009. godine preinačena je, po službenoj dužnosti, prvostepena presuda Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine u pogledu pravne kvalifikacije, dok je u preostalom delu ova presuda potvrđena. Naime, Okružni sud u Kruševcu je ocenio da se u radnjama podnositeljke ustavne žalbe koje je izvršila tokom 2005. godine, a za koje je izrekom prvostepene presude oglašena krivom i osuđena na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 dinara, stiču obeležja krivičnog dela nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije. Podnositeljka ustavne žalbe je, dakle, pravnosnažno oglašena krivom zato što je u toku 2005. godine izvršila krivično delo nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđena na novčanu kaznu. U vreme izvršenja krivičnog dela bio je na snazi Krivični zakon Republike Srbije koji je u članu 237. propisao krivično delo nadripisarstvo i predvideo da će se novčanom kaznom ili zatvorom do jedne godine kazniti ko se neovlašćeno i za nagradu bavi pružanjem pravne pomoći. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je nesumnjivo utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe oglašena krivom zbog krivičnog dela koje je bilo propisano kao kažnjivo tada važećim krivičnim zakonom i da joj je izrečena kazna koja je za to delo bila predviđena, odnosno da joj je izrečena kazna prema zakonu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno.

Međutim, iz napred navedenih ustavnih i zakonskih odredaba takođe proizlazi da će se na učinioca krivičnog dela, ukoliko je krivični zakon tokom krivičnog postupka promenjen, primeniti onaj zakon koji je za njega povoljniji. U konkretnom slučaju, tokom postupka koji je vođen protiv podnositeljke ustavne žalbe, krivični zakon je promenjen, odnosno u vreme izvršenja krivičnog dela na snazi je bio Krivični zakon Republike Srbije, a u vreme presuđenja Krivični zakonik Republike Srbije. Oba krivična zakona su propisala krivično delo nadripisarstvo, s tim što je Krivičnim zakonom Republike Srbije za navedeno krivično delo bila propisana novčana kazna ili kazna zatvora do jedne godine, a Krivičnim zakonikom novčana kazna ili kazna zatvora do dve godine. Okružni sud u Kruševcu je u osporenoj presudi Kž. 365/09, obrazlažući razloge zbog kojih je izvršio prekvalifikaciju krivičnog dela, naveo da „su neosnovani navodi u žalbi branioca okrivljene i žalbi okrivljene da se ona nije neovlašćeno niti za nagradu bavila pružanjem pravne pomoći, jer iz izvedenih dokaza proizlazi suprotno. Uz to, kada je reč o konkretnom krivičnom delu nadripisarstvo iz člana 237. Krivičnog zakona Republike Srbije, donošenjem novog krivičnog zakona nije izvršena dekriminizacija, a u radnjama okrivljene se, po oceni ovog suda, stiču upravo obeležja tog krivičnog dela...“.

Sledom navedenog, po oceni Ustavnog suda, drugostepeni sud je primenio krivični zakon koji je blaži za podnositeljku ustavne žalbe - konkretno Krivični zakon Republike Srbije, i pri tom naveo ustavnopravno prihvatljive razloge zbog kojih smatra da se na podnositeljku ustavne žalbe ima primeniti Krivični zakon Republike Srbije, a ne Krivični zakonik. Ovo iz razloga što je navedenim zakonom kao maksimalna kazna bila propisana kazna zatvora do jedne godine, dok je Krivičnim zakonikom kao maksimalna kazna propisana kazna zatvora do dve godine. Zato je Ustavni sud ocenio da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno Ustavom zajemčeno pravo na koje se pozvala.

6. Ustavni sud je utvrdio da osporenim presudama podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno ni pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava.

Ustavom zajemčenim pravom na pravično suđenje se garantuje da će postupak biti vođen i okončan u razumnom roku od strane nadležnog, nezavisnog i nepristrasnog suda, obrazovanog na osnovu zakona, u kome će se javno raspraviti i odlučiti o pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka i o optužbama protiv nekog lica.

Sadržaj prava na pravično suđenje ograničen je prvenstveno na određene procesne garancije, pa Ustavni sud, ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta tog ustavnog prava, ispituje eventualno postojanje procesnih povreda u postupcima pred sudovima i na osnovu toga utvrđuje da li je postupak u celini bio vođen na način koji je podnositeljki ustavne žalbe omogućio pravično suđenje. Iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da se njome ne osporava nezavisnost, nepristrasnost i ustanovljenost zakonom redovnih sudova pred kojima je javno raspravljeno pitanje postojanja krivičnog dela i krivične odgovornosti podnositeljke ustavne žalbe, već isključivo elemenat prava na pravično suđenje koji se odnosi na pravičnost odlučivanja u konkretnoj krivičnoj stvari.

Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi ne postupa kao instancioni sud u odnosu na donete odluke redovnih sudova, u smislu utvrđivanja činjeničnog stanja i primene materijalnog prava, već ispituje postojanje povrede Ustavom zajemčenih prava u odnosu na sprovedeni postupak ili akte i radnje državnog organa. Po oceni Ustavnog suda, pitanje osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i optužbe protiv podnositeljke ustavne žalbe, u cilju obezbeđenja da niko nevin ne bude osuđen, raspravljeno je na zakonom propisan način izvođenjem dokaza i utvrđenjem činjeničnog stanja na koje su primenjene materijalnopravne odredbe o krivičnom delu i krivičnoj odgovornosti. Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude Opštinskog suda u Kruševcu K. 314/06 od 31. avgusta 2007. godine i Okružnog suda u Kruševcu Kž. 365/09 od 13. maja 2009. godine doneli zakonom ustanovljeni sudovi, koji su postupali u granicama svoje nadležnosti, u zakonito vođenom postupku. Presude se, pri tome, zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni relevantnog procesnog i materijalnog krivičnog prava. Podnositeljki ustavne žalbe nije bilo uskraćeno pravo da joj se sudi u njenom prisustvu, da bude saslušana i da se brani, kao i da sama ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njenom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane. Ustavni sud stoga smatra da pravnosnažna osuđujuća presuda nije rezultat proizvoljnosti. Podnositeljka ustavne žalbe i njen branilac su protiv prvostepene presude podneli žalbe iz svih zakonskih razloga, koji su ocenjeni u osporenoj presudi Okružnog suda u Kruševcu.

7. Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljki ustavne žalbe nije uskraćeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, niti pravo na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, zajemčeno odredbama člana 34. st. 1. i 2. Ustava, pa je ustavnu žalbu u celini odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07).

8. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA