Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Rade Trifunović iz sela Jelovac, opština Despotovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 28. oktobra 2010. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Rade Trifunović izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz.1 118/10 od 4. marta 2010. godine.

Obrazloženje

1. Rada Trifunović iz sela Jelovac, opština Despotovac, preko punomoćnika Nenada Sadžakovića, advokata iz Jagodine, podnela je Ustavnom sudu 20. maja 2010. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz.1 118/10 od 4. marta 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je osporenim rešenjem odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti podnositeljke ustavne žalbe, jer punomoćnik podnositeljke, advokat Nenad Sadžaković, nije imao punomoćje za izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je navedenog advokata angažovala nakon donošenja drugostepene presude, da je advokat priložio punomoćje za zatupanje podnositeljke prilikom podnošenja predloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, kao prve radnje koju je preduzeo u postupku, a da je punomoćje priložio i prilikom izjavljivanja zahteva za zaštitu zakonitosti.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Ustavni sud je dopisima od 22. juna, 6. jula, 30. avgusta i 13. septembra 2010. godine, saglasno odredbi člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), tražio od Osnovnog suda u Paraćinu – Sudska jedinica u Despotovcu i Vrhovnog kasacionog suda dostavljanje na uvid spisa predmeta nekadašnjeg Opštinskog suda u Despotovcu P. 473/07. Spisi predmeta dostavljeni su Ustavnom sudu 11. oktobra 2010. godine.

4. U postupku predhodnog ispitivanja ustavne žalbe Ustavni sud je izvršio uvid u navedene spise predmeta i utvrdio da je pred Opštinskim sudom u Despotovcu vođen parnični postupak protiv tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, koji je pravnosnažno okončan presudom Okružnog suda u Jagodini Gž. 1074/09 od 21. jula 2009. godine, kojom je potvrđena presuda Opštinskog suda u Despotovcu P. 473/07 od 18. jula 2008. godine. U navedenom parničnom postupku tuženu je zastupala punomoćnik Milena Milovanović, advokat iz Despotovca.

Protiv navedene prvostepene i drugostepene presude, tužena je 31. avgusta 2009. godine, preko punomoćnika Nenada Sadžakovića, advokata iz Jagodine, podnela predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, koji ju je dopisom Gt. I 1688/09 od 16. septembra 2009. godine obavestio da nema osnova za podizanje zahteva.

Tužena je posle prijema obaveštenja da javni tužilac neće izjaviti zahtev za zaštitu zakonitosti, lično preko navedenog advokata podnela Vrhovnom sudu Srbije 23. oktobra 2010. godine zahtev za zaštitu zakonitosti protiv prvostepene i drugostepene presude.

Uz podneti zahtev za zaštitu zakonitosti nije priloženo punomoćje tužene dato advokatu Nenadu Sadžakovića.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Gzz.1 118/10 od 4. marta 2010. godine odbacio zahtev za zaštitu zakonitosti tužene, ovde podnositeljke ustavne žalbe, na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, jer advokat Nenad Sadžaković nije imao punomoćje za izjavljivanje zahteva za zaštitu zakonitosti.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, jemči se svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud konstatuje da se ustavna žalba ne može smatrati pravnim sredstvom kojim se ispituje zakonitost odluka redovnih sudova, odnosno drugih nadležnih državnih organa. U postupku ustavnosudske zaštite Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda, Ustavni sud utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do njihove povrede ili uskraćivanja. Zadatak Ustavnog suda u konkretnom slučaju je da ispita da li je postupak u kome je doneto osporeno rešenje bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava. Formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini samo po sebi ustavnu žalbu dopuštenom.

S obzirom na to da je uvidom u spise predmeta nekadšnjeg Opštinskog suda u Despotovcu P. 473/07 utvrđeno da uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije priloženo punomoćje podnositeljke ustavne žalbe dato advokatu Nenadu Sadžakoviću, to se navodima ustavne žalbe ne dovodi u sumnju pravičnost rešenja Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 118/10 od 4. marta 2010. godine, niti se ukazuje na arbitrernost i proizvoljnost u njenom donošenju.

Ustavni sud se nije upuštao u utvrđivanje da li je uz podneti predlog za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti priloženo punomoćje podnositeljke ustavne žalbe dato advokatu, jer to nije od pravnog značaja u konkretnom predmetu. Naime, podnošenjem predloga za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu preduzima se radnja u odnosu na taj organ, ali ne u odnosu na sud. Parnična stranka koje je podnela predlog za podizanje navedenog vanrednog pravnog sredstva ima status inicijatora, a Republički javni tužilac koji nađe da postoji osnov za podizanje zahteva za zaštitu zakonitosti i izjavi ovo vanredno pravno sredstvo nadležnom sudu ima status stranke u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ali ne i parnična stranka koje je podnela predlog. Ukoliko javni tužilac ne podigne zahtev za zaštitu zakonitosti, stranka koja je podnela predlog ovlašćena je da u zakonom propisanom roku sama izjavi ovo vanredno pravno sredstvo. Ako u navedenoj procesnoj situaciji parnična stranka lično izjavi ovo vanredno pravno sredstvo nadležnom sudu, ona preduzima radnju u odnosu na sud i ima status stranke u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti, u kom slučaju se primenjuje odredba člana 84. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 124/05), koja propisuje da stranku mora zastupati advokat u postupku po zahtevu za zaštitu zakonitosti. U konkretnom slučaju, kao što je navedeno, uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije priloženo punomoćje, što predstavlja procesni nedostatak koji podleže sankciji odbacivanja ovog vanrednog pravnog sredstva.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka po ovoj ustavnoj žalbi.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić