Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragice Repanović iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. novembra 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Dragice Repanović i utvrđuje da su presud ama Okružnog suda u Beogradu Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 643/10 od 8. septembra 2010. godine povređena prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 643/10 od 8. septembra 2010. godine i određuje da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji podnositeljke ustavne žalbe izjav ljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine.

Obrazloženje

1. Dragica Repanović iz Beograda je 11. januara 20 11. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Okružnog suda u Beogradu Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 643/10 od 8. septembra 2010. godine, zbog povreda prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavn oj žalb i je, pored ostalog, nave deno: da su osporene presude u suprotnosti sa Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije IU - 135/2006 od 20. jula 2006. godine, s obzirom na to da su rešenja koj a su pobijan a tužbom i o ko jima je odlučeno osporen im presud ama, nezakonita, jer su donet a od strane nenadležnog republičkog organa, na osnovu podzakonskog akta - uredbe Vlade Republike Srbije ; da su rešenj a moral a biti zasnovan a samo na Zakonu o ministarstvima, ali kako su ista donet a pre stupanja na snagu Zakona, to su, prema mišljenju podnositeljke , doneta od strane nenadležnog organa, zbog čega su i osporene presude nezakonite ; da podnositeljka nikada nije bila pozvana na razgovor o raspoređivanju, niti je pokušano njeno raspoređivanje u tom ili bilo kom drugom republičkom organu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja u pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je nakon izvršenog uvid a u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 893/06 od 29. juna 2007. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje Dragice Repanović , ovde podnositeljke ustavne žalbe, pa su poništena rešenja tužene br. 119-00-53/06-09-12 od 15. avgusta 2006. godine i 07-00-7/06-09-18 od 30. avgusta 2006. godine. Istom presudom obavezana je tužena da tužilju vrati na rad i rasporedi na poslove koji odgovaraju njenoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima stečenim na radu , kao i da joj naknadi troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužene, Okružni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine kojom je preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev tužilje u celini odbijen kao neosnovan. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja , koja je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crn a Gor a, ostala neraspoređena u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije počev od 15. avgusta 2006. godine, na osnovu rešenja broj 119-00-53/06-09-12 od 15. avgusta 2006. godine; da je rešenjem Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije broj 07-00-7/06-09-18 od 30. avgusta 2006. godine odbijen njen prigovor izjavljen protiv navedeno g prvostepeno g rešenj a; da je nakon prestanka sa radom Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crna Gora, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije sprovelo postupak preuzimanja potrebnog broja zaposlenih, u kom postupku je utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje; da je prvostepeni sud, na osnovu člana 6 4a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima (u daljem tekstu: Zakon) , našao da su naveden a rešenj a o prestanku radnog odnosa nezakonit a, jer nisu bili ispunjeni uslovi da se tužilji otkaže radni odnos; da se iz obrazloženja osporenih rešenja ne može zaključiti u čemu se ogledala potreba tužene prilikom preuzimanja potrebnog broja zaposlenih, odnosno zašto tužilja, s obzirom na svoju stručnu spremu, dužinu radnog staža i radne sposobnosti, nije ispunjavala uslove za rad na radnom mestu kod tužene; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo; da je Pravilnikom o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom od 18. aprila 2006. godine utvrđen ukupan broj radnih mesta sa nazivom, opisom poslova , potrebnim brojem izvršilaca za svako radno mesto i uslovi za obavljanje poslova svakog radnog mesta, kao i zvanje koje je uslov za rad na svakom od radnih mesta; da je poštujući odredbu člana 68a. Zakona, a polazeći od potreba u Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom (sada Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja), osporenim rešenjima pravilno rešen radnopravni status tužilje; da je odredbama člana 67. st. 3. i 4. Zakona propisano da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja poslova koji se obavljaju u delokrugu tog organa, zaposlena i postavljena lica koja su radila u ukinutom organu ostaju neraspoređena; da suprotno stanovištu nižestepenog suda, a s obzirom na odredbu člana 68a Zakona, nije postojala obaveza tužene da tužilju rasporedi na rad u drugom državnom organu, niti je postojala obaveza da se traži takva mogućnost; da se u konkretnom slučaju radi o specifičnoj situaciji prestanka rada saveznog organa i preuzimanja dela poslova iz nadležnosti saveznog organa od strane Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, sada Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.

Vrhovni kasacioni sud je 8. septembra 2010. godine doneo osporenu presudu Rev. II 643/10, kojom je reviziju izjavljenu protiv presude Okružnog suda Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno: da su i po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda rešenja tužene zakonita; da je po sprovedenom postupku preuzimanja potrebnog broja zaposlenih utvrđeno da ne postoji potreba za preuzimanjem tužilje za obavljanje preuzetih poslova, iz kog razloga su bili ispunjeni uslovi za donošenje rešenja kojim se utvrđuje da je tužilja ostala neraspoređena počev od 15. avgusta 2006. godine, da će joj radni odnos prestati 31. avgusta 2006. godine, nakon isplate otpremnine, u skladu sa odredbama člana 64a stav 2. tačka 6) u vezi čl. 66. stav 1. i 67. stav 3. i 4. Zakona; da se neosnovano revizijom ukazuje na Odluku Ustavnog suda U. 135/06 od 20. jula 2006. godine, jer se njome utvrđuje da nisu u saglasnosti sa Ustavom i Zakonom odredbe čl. 10 – 14. Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju iz bivše državne zajednice Srbija i Crna Gora, koje nisu ni primenjene prilikom donošenja pobijane odluke; da se u konkretnom slučaju ne radi o privremenom prestanku finansiranja nadležnosti državnih organa, već o ukidanju državnog organa i preuzimanju delokruga nadležnosti i zaposlenih od strane tužene, iz kog razloga su odredbe Zakona pravilno primenjene.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredba člana 60. Ustava sadrži sledeća jemstva i garantije: jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom (stav 1.); svako ima pravo na slobodan izbor rada (stav 2.); svima su, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta (stav 3.); svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa. Niko se tih prava ne može odreći (stav 4.); ženama, omladini i invalidima omogućuju se posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (stav 5.).

Odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, br. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01 i 39/02) bilo je propisano: da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili u drugom državnom organu (član 64a stav 2. tačka 6)); da u slučaju ukidanja državnog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze poslovi ukinutog organa preuzima potreban broj zaposlenih i postavljenih lica koji su radili na preuzetim poslovima (član 67. stav 1.); da u skladu s potrebama organa, funkcioner koji rukovodi državnim organom u čiji su delokrug prešli poslovi ukinutog organa donosi rešenja o raspoređivanju zaposlenih koji su preuzeti, a da rešenja o raspoređivanju postavljenih lica donosi organ koji ih je postavio (član 67. stav 2.); da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni (član 67. stav 3.); da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji nisu preuzeti u smislu stava 1. ovog člana ili su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona (član 67. stav 4.); da u slučaju preuzimanja poslova iz nadležnosti saveznog organa, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova (član 68a).

Uredbom o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore („Službeni glasnik RS“, br. 49/06 i 63/06) bilo je propisano: da Republika Srbija privremeno, do stupanja na snagu zakona kojim se uređuje organizacija ministarstava, prestaje da finansira nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose (član 5. stav 1. tačka1)); da Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom preuzima od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose potreban broj zaposlenih, kao i prava, obaveze, predmete, opremu, sredstva za rad i arhivu koji su potrebni za vršenje nadležnosti u oblasti spoljne trgovine naoružanjem, vojnom opremom i robom dvostruke namene (kontrolisanom robom) (član 7. stav 2.); da predmete i arhivu iz nadležnosti Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose koji prestaju da se finansiraju preuzimaju Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom (član 8. stav 2.).

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta istaknutih povreda odredaba člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da su osporenim presudama povređena ustavna prava podnositeljke.

Naime, podnositeljka ustavne žalbe je bila zaposlena u Ministarstvu za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crn a Gor a. Po prestanku državne zajednice, a kako to proizlazi iz sadržine Uredbe o finansiranju nadležnosti koje su prešle na Republiku Srbiju s bivše Srbije i Crne Gore, Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije preuzelo je od Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose određene poslove tog Ministarstva (član 7. stav 2.), dok su predmete Ministarstva za međunarodne ekonomske odnose državne zajednice Srbija i Crn a Gor a preuzeli Ministarstvo finansija i Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom Republike Srbije (član 8. stav 2.). Međutim, Okružni sud i Vrhovni sud Srbije se u obrazloženjima svojih presud a, kojima su odbili tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe, pozivaju na odredb e člana 67. st . 3. i 4. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, kojima je bilo propisano da u slučaju ukidanja državnog organa i ukidanja svih poslova koji su se obavljali u delokrugu tog organa zaposleni i postavljena lica koji su radili u ukinutom organu ostaju neraspoređeni , te da zaposleni u državnom organu i postavljena lica koji su ostali neraspoređeni u smislu stava 3. ovog člana imaju prava i obaveze utvrđene članom 66. ovog zakona. Po mišljenju Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se ne radi o situaciji regulisanoj odredbom člana 67. stav 3. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koja se primenjuje kada je ukinut državni organ, a sa njim i svi poslovi toga organa, već o situaciji koja, po oceni Ustavnog suda, zahteva isključivo primenu odredbe člana 68a Zakona.

Ustavni sud polazi od toga da je u Odluci IU–134/2006 od 20. jula 2006. godine („Službeni glasnik RS“, broj 63/06) , pored ostalog, navedeno da iz odredaba čl. 65. do 70. Zakona o radnim odnosima u državnim organima proizilazi da radno-pravni status izabranih i postavljenih lica u institucijama državne zajednice Srbija i Crn a Gor a i službama Saveta ministara koje prestaju da rade, neposredno zavisi od toga da li su prestankom rada ovih organa ukinuti i njihovi poslovi ili su neki od tih poslova preuzeti od strane državnih organa Republike Srbije. Uredbom o položaju pojedinih institucija bivše Srbije i Crne Gore i Službi Saveta ministara („Službeni glasnik RS“, broj 49/06) u članu 2. je konstatovano da su prestale da rede institucije Srbije i Crne Gore, a članom 3. je utvrđeno da prestaju sa radom službe Saveta ministara. Iz Uredbe ne proizilazi da su time ukinuti i poslovi koje su te institucije i službe obavljale, jer se Uredbom određuju organi u Republici Srbiji, odnosno službe koji preuzimaju „predmete“ institucija državne zajednice Srbija i Crna Gora i službi Saveta ministara koje su prestale sa radom (član 4. st. 1. i 2. član 5.). Na taj način je, po oceni Ustavnog suda, posredno, kroz preuzimanje predmeta uređeno i pitanje preuzimanja poslova, odnosno nadležnosti institucija državne zajednice Srbij a i Crn a Gor a i službi Saveta ministara od strane republičkih organa i službi.

Dakle, u slučaju preuzimanja poslova, kao i predmeta iz nadležnosti saveznog organa, kao što je to ovde bilo, državni organ u čiji delokrug prelaze ti poslovi preuzeće, u skladu sa potrebama organa, i potreban broj zaposlenih i postavljenih lica za obavljanje preuzetih poslova. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo u Odluci Už-2583/2009 od 22. februara 2012. godine.

Na osnovu svega iznetog, Ustavni sud ocenjuje da Okružni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud svoje presude nisu zasnovali na relevantnom materijalnom pravu, zbog čega ni dati razlozi u obrazloženjima osporenih presuda nisu ustavnopravno prihvatljivi .

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Sl užbeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da su osporenim aktima povređen a prav a podnosi teljke ustavne žalbe na pravično suđenje i na rad, zajemčena odredb ama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu revizijsku presudu i odredio da Vrhovni kasacioni sud donese novu odluku po reviziji koju je podnositeljka ustavne žalbe izjav ila protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž1. 70/08 od 5. marta 2009. godine.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević