Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Novice Dimitrijevića iz sela Beli Potok, grad Leskovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 8. oktobra 2015. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Novice Dimitrijevića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 144/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4793/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Obrazloženje

1. Novica Dimitrijević iz sela Beli Potok, grad Leskovac, podneo je , 16. septembra 2013. godine, preko punomoćnika Zlatimira Stevanovića, advokata iz Leskovc a, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 144/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4793/02).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom.

Podnosilac je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenog ustavnog prava. Tražio je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 144/12, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M.J. podneo je 17. oktobra 2002. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu protiv tuženog Novice Dimitrijevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine na određenoj nepokretnosti i zbog zloupotrebe su sedskog prava i prava građenja. Predmet je formiran pod brojem P. 4793/02.

Nalaz sa mišljenje m sudskog veštaka geometra je dat na ročištu održanom 22. oktobra 2003. godine.

Tuženi je 6. aprila 2004. godine podneo protivtužbu, radi utvrđenja prava svojine na spornoj nepokretnosti, na osnovu održaja.

Nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka građevinske struke dostavljen je sudu 30. decembra 2004. godine.

Tužilac-protivtuženi je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 15. novembra 2004. godine.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova, postupak je nastavljen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 265/10 P. 334/10.

Tuženi-protivtužilac je na ročištu od 10. februara 2011. godine naveo da je od poslednjeg održanog ročišta (22. decembra 2005. godine) bilo pokušaja da sa tužiocem-protivtuženim postigne neku vrstu sporazuma. Sud je , s obzirom na protek vremena o d poslednjeg ročišta i mogućnost da se eventualno postigne mirno rešenje , odložio ročište.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 265/10 P. 334/10 od 23. septembra 2011. godine istovremeno odbio kao neosnovan tužbeni zahtev i usvojio protivtužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 2558/11 od 21. decembra 2011. godine delimično odbio i delimično usvojio žalbu tužioca-protivtuženog, te je ukinuo prvostepenu presudu u određenim stavovima i vratio predmet prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon delimičnog ukidanja, predmet je dobio novi broj P. 144/12.

Osnovni sud u Leskovcu je presudom P. 144/12 od 22. aprila 2013. godine delimično usvojio i delimično odbio tužbeni zahtev, dok je protivtužbeni zahtev u celini usvojen.

Apelacioni sud u Nišu je presudom Gž. 1462/13 od 23. jula 2013. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca-protivtuženog i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena tuženom-protivtužiocu 28. avgusta 2013. godine.

U predmetnom parničnom postupku zakazano je ukupno 29 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu 11 ročišta nije održano (pet nije održano zbog odsustva podnosioca ustavne žalbe sa ročišta). U toku postupka izveden je dokazni postupak uviđajem, veštačenjem preko sudskih veštaka geometra i građevinske struke, saslušanjem velikog broja svedoka i parničnih stranaka i uvidom u pismena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je pokrenut predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljen a Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, prema stavu Ustavnog suda, prilikom ocene razumne dužine trajanja postupka mora se uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku , relevantan je celokupan period od 17. oktobra 2002. godine, kada je tužilac-protivtuženi podneo tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu, do 23. jula 2013. godine, kada je doneta presuda Apelacionog suda u Nišu. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao deset godina i devet meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka samo po sebi ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je navedeni spor bio u određenoj meri činjenično i pravno složen, s obzirom na to da je parnični sud odlučivao i o tužbenom i o protivtužbenom zahtevu, te da je sama tužba sadržala nekoliko zahteva, da je sprovedeno veštačenje preko sudskih veštaka različitih struka, da je izvršen uviđaj.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac imao nesumnjiv materijalni interes da sud odluči o njegovom zahtevu u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je on znatno doprineo dužini trajanja postupka. Naime, pet ročišta nije održano zbog nedolaska podnosioca ustavne žalbe. Zatim, u vremenskom periodu od 21. decembra 2005. do 10. februara 2011. godine, sud nije preduzeo nijednu radnju. Nezavisno od toga što sud rukovodi postupkom, to ne znači da stranka može da bude u potpunosti pasivna u postupku, a naročito kada sud u dužem vremenskom periodu ne preduzima nijednu radnju. U navedenom vremenskom periodu sudske neaktivnosti, podnosilac ustavne žalbe se nijednom nije obratio sudu, nije podneo nijednu urgenciju za zakazivanje ročišta. Takva potpuna pasivnost podnosioca je bila posledica pokušaja parničnih stranaka da mirnim putem reše spor, što predstavlja očigledan dokaz da podnosilac u navedenom vremenskom periodu nije bio ni zainteresovan za brže okončanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje prvostepenog parničnog suda. Ustavni sud ukazuje da prvostepeni sud u vremenskom periodu od 21. decembra 2005. do 10. februara 2011. godine, znači više od pet godina, nije preduzeo nijednu parničnu radnju, što je neprihvatljivo sa aspekta standarda prava na suđenje u razumnom roku i to predstavlja dovoljan osnov za utvrđenje povrede navedenog ustavnog prava. Prilikom odlučivanja u konkretnom predmetu, Ustavni sud je imao u vidu i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu kroz presudu Plazonić protiv Hrvatske, broj 26455/04, od 6. marta 2008. godine, st. 60-63.). Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kome i pored činjenice da stranke u određenoj meri mogu doprineti dužini trajanja sudskog postupka, sud pred kojim se postupak vodi ima presudnu ulogu da delotvorno postupa i rukovodi postupkom (videti presudu Uljar i ostali protiv Hrvatske , od 8. marta 2007. godine).

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 144/12 (ranije u predmetu Opštinskog suda u Leskovcu P. 4793/02), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Imajući u vidu konstantovanu složenost spora, pasivno ponašanje podnosioca i njegov znatan doprinos u dužini trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosiocu ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u tački 2. izreke odluke odbio zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete , saglasno članu 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić