Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Hejcman, Aleksandra Hejcmana i Araksi Hejcmana, svih iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2012. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Hejcman, Aleksandra Hejcmana i Araksi Hejcmana i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P. 1302/06 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Obrazloženje

1. Gordana Hejcman, Aleksandar Hejcman i Araksi Hejcman, svi iz Beograda, podneli su 15. marta 2010. godine, preko punomoćnika Agopa Belanijana, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 1302/06.

U ustavnoj žalbi je, pored izlaganja toka parničnog postupka, navedeno da je predmet spora isplata duga, kao i da parnica traje preko šesnaest godina, ali da postupak nije pravnosnažno okončan, zbog čega podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređeno Ustavom zajemčeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnosioci su istakli zahtev za za naknadu materijalne koju su pretrpeli zbog dugog trajanja parničnog postupka, a zbog čega su imali velike materijalne troškove za angažovanje advokata, ističući pri tom, i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i spise predmeta Drugog opštinskom sudu u Beogradu u predmetu P. 1302/06 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5726/12), te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

František Hejcman, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe je 3. novembra 1994. godine podneo Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženog - Udruženja naučnih i stručnih prevodilaca Srbije, radi isplate iznosa od 3.650 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, po osnovu izvršenog prevoda stručnog teksta sa španskog jezika na srpski jezik.

Prvo ročište za glavnu raspravu pred Opštinskim sudom održano je 9. februara 1995. godine, a do kraja 1995. godine bilo je održano još jedno ročište – 24. oktobra.

Tokom 1996. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 21. maj nije održano, jer ni tužilac, niti njegov punomoćnik nisu došli, pa je Opštinski sud istoga dana doneo rešenje kojim je utvrdio da postupak miruje. Punomoćnik tužioca je podneskom od 30. avgusta predložio nastavak postupka.

U nastavku postupka tokom 1997. godine, od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu, održano je samo jedno (16. septembar), dok su preostala dva odložena, što zbog potrebe da se punomoćnik tužioca upozna sa podneskom tuženog (1. mart), što zbog toga što pozvani svedok nije došao (16. maj).

U toku 1998. godine, od tri zakazana ročišta za glavnu raspravu, nijedno nije održano, jer stranke nisu bile uredno pozvane (23. januar i 6. oktobar), kao i zbog zahteva punomoćnika tužioca da se ročište odloži (16. april).

Tokom 1999. godine održano je samo ročište za glavnu raspravu zakazano za 4. novembar, dok preostala tri ročišta nisu održana. Naime, ročište zakazano za 19. januar nije održano, jer se tužilac nalazio u inostranstvu, ročište zakazano za 18. maj nije održano, jer punomoćnik tužioca nije došao, iako je bio uredno pozvan, dok ročište zakazano za 29. jun nije održano na predlog punomoćnika tužioca.

U toku 2000. godine nijedno od četiri zakazana ročišta za glavnu raspravu nije održano. Naime, ročište zakazano za 8. februar nije održano, jer tužilac nije došao, iako je bio uredno pozvan, dok preostala tri ročišta zakazana za 11. maj, 5. septembar i 12. decembar nisu održana, jer tuženi nije bio uredno pozvan.

Kako tužilac nije došao na ročište zakazano za 13. februar 2001. godine, iako je bio uredno pozvan, Opštinski sud je doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom. Tužilac je 6. aprila 2001. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje, pa je Opštinski sud za 11. septembar 2001. godine zakazao ročište povodom navedenog predloga, ali isto nije održano, jer je punomoćnik tužioca zatražio dodatni rok radi pružanja dokaza o opravdanom izostanku sa ročišta održanog 13. februar 2001. godine. Ni sledeće ročište zakazano 7. decembar 2001. godine povodom istog predloga nije održano, jer je punomoćnik tužioca ponovo zatražio još jedan rok radi pružanja dokaza o opravdanom izostanku sa ročišta.

Na ročište održanom 15. marta 2002. godine, Opštinski sud je rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje. Do kraja 2002. godine održana su još dva ročišta za glavnu raspravu - 30. maja i 11. oktobra, dok ročište zakazano za 19. novembar nije održano, jer tužilac nije došao, iako je bio uredno pozvan.

Opštinski sud je 14. februara 2003. godine doneo presudu P. 2927/02, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca u celini kao neosnovan, da bi Okružni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Okružni sud), postupajući po žalbi tužioca doneo rešenje Gž. 6565/03 od 25. decembra 2003. godine kojim je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio Opštinskom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom, nakon ročišta za glavnu raspravu održanog 6. maj 2004. godine i ročišta koje je odloženo na predlog tuženog – zakazanog za 7. jul 2004. godine, Opštinski sud je 22. oktobra 2004. godine doneo presudu P. 1742/04 kojom je, po drugi put, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca.

Postupajući po žalbi tužioca od 29. decembra 2004. godine, Okružni sud je 19. maja 2005. godine doneo rešenje Gž. 2422/05, kojim je ukinuo presudu Opštinskog suda P. 1742/04 od 22. oktobra 2004. godine i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, Opštinski sud je 2. novembra 2005. godine doneo rešenje P. 5756/05 kojim je prekinuo postupak, jer je tužilac preminuo.

Podnosioci ustavne žalbe su 2. decembra 2005. godine, kao naslednici – univerzalni sukcesori tužioca, predložili da se postupak nastavi, pa je Opštinski sud 16. januara 2006. godine doneo rešenje kojim je postupak nastavljen. Do kraja 2006. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok ročište zakazano za 31. maj nije održano, jer tuženi nije došao.

U toku 2007. godine održana su dva ročišta za glavnu raspravu, dok je ročište zakazano za 23. januar odloženo na predlog tuženog. Konačno, 4. juna 2007. godine Opštinski sud je doneo, treću po redu, prvostepenu presudu P. 1302/06, kojom je ponovo odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Tužioci su 19. jula 2007. godine izjavili žalbu protiv navedene prvostepene presude, dok je tuženi, uz odgovor na žalbu, istakao i predlog za donošenje dopunskog rešenja kojim bi se odlučilo o troškovima parničnog postupka, pa je Opštinski sud 5. novembra 2007. godine doneo dopunsko rešenje P. 1302/06, kojim je obavezao tužioce da tuženom naknade troškove postupka. Nezadovoljni dopunskim rešenjem tužioci su 10. decembra 2007. godine protiv njega izjavili žalbu.

Viši sud u Beogradu je 20. februara 2012. godine doneo presudu Gž. 13612/10 kojom je potvrdio presudu Opštinskog suda P. 1302/06 od 4. juna 2007. godine i rešenje P. 1302/06 od 5. novembra 2007. godine, a žalbe tužilaca odbio kao neosnovane.

4. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu i da započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, stav Ustavnog sud je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava, do kada je predmet bio nerešen 12 godina. Dakle, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, bitan je ceo protekli period - od 3. novembra 1994. godine, kada je pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe podneo tužbu Opštinskom sudu, pa do 20. februara 2012. godine, kada je parnični postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak do podnošenja ustavne žalbe trajao 15 i po godina, a ukupno 17 godina i tri meseca. Pored toga, Ustavni sud napominje da je od trenutka kada su podnosioci ustavne žalbe stupili u postupak, pa do njegovog okončanja isti trajao šest godina i tri meseca.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu ukazuje da na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja tokom postupka treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe. Ocena uticaja svakog od ovih činilaca na vremensko trajanje konkretnog parničnog postupka određuje da li je taj postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da su podnosioci imali legitiman interes da sudovi odluče o osnovanosti tužbenog zahteva koji se odnosio na isplatu duga.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe nisu preduzimali radnje kojima bi bespotrebno odugovlačili parnični postupak. Međutim, njihov pravni prethodnik i njegov punomoćnik su doprineli odugovlačenju postupka. Naime, sedam ročišta za glavnu raspravu i dva ročišta zakazana povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje su odložena, odnosno nisu održana, zbog krivice pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe i njegovog punomoćnika, koji se, ili nisu pojavljivali na ročištima na koja su bili uredno pozivani, ili su predlagali odlaganje ročišta iz različitih razloga. Pored toga, Opštinskom sudu se ne može staviti na teret period od 21. maja do 30. avgusta 1996. godine, kada je postupak bio u fazi mirovanja, zbog toga što tužilac nije došao na ročište zakazano za 21. maja 1996. godine, a bio je uredno pozvan. Takođe, ni period od 13. februara 2001. godine, kada je Opštinski sud doneo rešenje kojim se smatra da je tužba povučena, jer tužilac nije došao na ročište zakazano za 13. februar 2001. godine, iako je bio uredno pozvan, pa do 15. marta 2002. godine, kada je Opštinski sud rešenjem dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, ne može se staviti na teret sudu. Naime, u tom periodu punomoćnik tužioca je dva puta tražio odlaganje ročišta zakazanih povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje sa izgovorom da mu je potrebno dodatno vreme kakao bi pružio dokaz da je opravdano izostao sa ročišta zakazanog za 13. februar 2001. godine.

Što se tiče postupanja sudova, Ustavni sud, pre svega, naglašava činjenicu da je Okružni sud dva puta ukidao prvostepene presude i postupak vraćao Opštinskom sudu na ponovni postupak, da bi tek Viši sud u Beogradu doneo presudu kojom je potvrdio treću po redu prvostepenu presudu i pravnosnažno okončao parnični postupak. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka. Ustavni sud ukazuje na stav Evropskog suda izražen u presudi od 6. septembra 2005. godine u predmetu Pavlyulynets protiv Ukrajine (broj aplikacije 70767/01, stav 51), u kome je konstatovano da ponovno razmatranje jednog predmeta posle vraćanja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu tužene države (videti, pored ostalih i Odluku Ustavnog suda Už-135/2009 od 10. februara 2011. godine). Pored toga, Ustavni sud ističe da se postupanje Okružnog suda, odnosno nakon 1. januara 2010. godine Višeg suda u Beogradu, u postupku po žalbi izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda P. 1302/06 od 4. juna 2007. godine i rešenje istog suda P. 1302/06 od 5. novembra 2007. godine, nikako može okarakterisati kao razuman, jer je trajao preko četiri godine, i to u situaciji kada je drugostepena odluka doneta bez zakazivanja rasprave.

Ustavni sud naglašava da je dužnost suda da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguje i da blagovremeno preduzme sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

5. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Drugog opštinskog suda u Beogradu, Okružnog suda u Beogradu, kao i Višeg suda u Beogradu u najvećoj meri dovelo do toga da je predmetni parnični postupak trajao 17 godina i tri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, kao i trenutak kada su podnosioci ustavne žalbe stupili u parnicu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli isključivo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog Suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Što se tiče zahteva za naknadu materijalne štete, koju su podnosioci ustavne žalbe opredelili u visini troškova za angažovanje advokata u ukupnom iznosu od 390.000 dinara, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu nesumnjivo proizilazi obaveza podnosioca da u svakom konkretnom slučaju dostavi dokaze da je pretrpeo štetu zbog postupanja suda, kao i da dostavi dokaze o visini štete i navede činjenice koje potkrepljuju te tvrdnje. Ustavni sud konstatuje da, u konkretnom slučaju, podnosioci ustavne žalbe nisu dokazali da su pretrpeli materijalnu štetu zbog dugog trajanja parničnog postupka.

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević