Polisom o kasko osiguranju od 5.01.1997. godine, je predviđeno: "Plaćanje u 12 rata koje dospevaju 5. u mesecu, ukoliko se rata ne uplati na vreme, a desi se osigurani slučaj, osiguranik nema pravo na naknadu štete.
Osiguranje se može nastaviti i do 14 dana po isteku roka dospelosti pod uslovom da se nije desio osigurani slučaj". U konkretnom slučaju tužilja posle 7 rate, premiju osiguranja nije plaćala ugovorenim rokovima (8 do 12 rata) .
Prema odredbi čl. 28. tačka 1. Posebnih uslova za kombinovana osiguranja motornih vozila tuženog, ugovor o osiguranju prestaje ako ugovarač osiguranja ne izmiri dospelu obavezu plaćanja premije u roku od 14 dana po dospelosti, a u tom roku nije nastupio osigurani slučaj.
Poslednju (7) ratu pre osiguranog slučaja tužilja je uplatila 21.07.1998. godine.
Osmu ratu tužilja je trebalo da plati do 5.08.1998. godine, odnosno najkasnije u roku od 14 dana po dospelosti.
Odredbom čl. 912. st. 2. ZOO, je propisano da se premija plaća u ugovorenim rokovima, a ako treba da se isplati odjednom plaća se prilikom zaključenja ugovora.
Stranke su, iako se radi o kratkoročnom osiguranju, ugovorile plaćanje premije osiguranja u 12 rata što je dopušteno u smislu čl. 900. st. 2. ZOO, jer je to nesumnjivo u interesu osiguranika.
Istovremeno, stranke su ugovorile da osiguranik nema pravo na naknadu štete ukoliko se rata ne uplati na vreme, a desi se osigurani slučaj, što je u skladu sa odredbom čl. 902. tačka 5. ZOO.
Vrhovni sud nalazi da se u konkretnom slučaju ne mogu primeniti odredbe čl. 24. tačka 4. posebnih uslova tuženog, koja se odnosi na višegodišnje osiguranje, što ovde nije slučaj, niti odredbe čl. 913. st. 3. ZOO, jer su stranke polisom od 5.01.1998. godine, drugačije ugovorile.
Pogodnost plaćanja premije osiguranja u 12 rata kod kratkoročnog osiguranja (jedna godina), ne može se ceniti odvojeno od obaveze osiguranika da rate plaća na vreme kao i posledice neisplate premije u slučaju kada se desi osigurani slučaj.
Osiguranje