Republika Srbija
APELACIONI SUD U NOVOM SADU
Gž. 3712/14
26.03.2015. godine
Novi Sad

U IME NARODA

Apelacioni sud u Novom Sadu, u veću sudija Tatjane Miljuš, predsednika veća, Snežane Gluščević Simovljević i Zdravka Vasilića, članova veća, u parnici tužilje D. M. iz I., ul. ....... br. .., čiji je punomoćnik mr N. J., advokat u S. P., protiv tuženih G. M. iz I., ul. ....... br. .. i S. M. iz I. ul. ..... br. .., čiji je punomoćnik R. R., advokat u N. B., radi iseljenja i predaje državine nepokretnosti, odlučujući o žalbi tužilje izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Staroj Pazovi, sudska jedinica Inđija br. P. 275/14 od 15.07.2014. godine, u sednici veća održanoj dana 26.03.2015. godine, doneo je

PRESUDU

Žalba tužilje SE USVAJA, pa se presuda Osnovnog suda u Staroj Pazovi, sudska jedinica Inđija P. 275/14 od 15.07.2014. godine PREINAČAVA u pobijanom odbijajućem delu, tako što se obavezuju tuženi G. M. i S. M., oboje iz I., ul. ........ broj .., da se sa svim stvarima i licima isele iz porodične stambene zgrade površine 133m2, sagrađena na parceli ..../. - zemljište pod zgradom i drugim objektom od 133m2, kč.br. ..../. - zemljište uz zgradu i drugi objekat od 500m2 i kč.br. ..../. - njiva prve klase od 118m2, sve upisano u List nepokretnosti br. .... k.o. I. 1 deo 2, te da istu nepokretnost predaju slobodnu od svih stvari i lica tužilji D. M. iz I., ul. ..... br.., u roku od 15 dana.

PREINAČAVA SE odluka o troškovima postupka, tako što se obavezuju tuženi G. M. i S. M. da tužilji D. M. solidarno plate troškove parničnog postupka u iznosu od 30.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.07.2014. godine do isplate, a zahtev tuženih za dosudu troškova parničnog postupka se odbija kao neosnovan.

Obavezuju se tuženi G. M. i S. M. da tužilji D. M. na ime troškova drugostepenog postupka solidarno plate iznos od 12.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 26.03.2015. godine do isplate, u roku od 15 dana.

Obrazloženje

Osnovni sud u Staroj Pazovi, sudska jedinica Inđija je dana 15.07.2014. godine doneo presudu P.275/14 kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se obavežu tuženi G. M. i S. M. da se sa svim licima i stvarima isele iz porodične stambene zgrade površine 133m2 koja je sagrađena na parc. ..../., sve upisano u list nepokretnosti br. ..... k.o. I., te da ovu nepokretnost predaju slobodnu od svih stvari i lica tužilji. Odbijen je kao neosnovan i zahtev tužilje za dosudu troškova parničnog postupka, a obavezana je tužilja da tuženima plati troškove postupka u iznosu od 81.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.07.2014. godine do isplate.

Protiv prvostepene presude žali se blagovremeno tužilja zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede parničnog postupka i zbog odluke o troškovima postupka.

Tuženi su podneli odgovor na žalbu tužilje.

Ispitujući pobijanu presudu shodno svojim ovlašćenjima iz čl.386 ZPP, Apelacioni sud u Novom Sadu ceni da je žalba tužilje osnovana.

Izostale su povrede procesnog prava iz člana 374. st. 2. tačka 1. do 3., 5., 7. i 9. ZPP, na čije postojanje ovaj sud pazi po službenoj dužnosti. Izostala je i povreda procesnog prava iz člana 374 st.2 tačka 12 ZPP, na koju žalba paušalno ukazuje. Naime, prvostepeni sud je uzeo u ocenu izvedene dokaze i u odnosu na njih dao prihvatljivu analizu. Izjasnio se o svim odlučnim činjenicama i dao razloge, pa je ovaj sud bio u mogućnosti da sa sigurnošću ispita zakonitost pobijane presude sa aspekta pravilne primene materijalnog prava.

Ne može se prihvatiti ni viđenje žalbe, da je pogrešno činjenično utvrđenje prvostepenog suda - da je između tužilje, tuženih i B. M. uređen način korišćenja predmetne nepokretnosti, zato što sud nije saslušao B. M. (tužiljinog drugog sina koji takođe koristi predmetnu nepokretnost) u svojstvu svedoka. Naime, ove činjenice je prvostepeni sud utvrdio u dokaznom postupku – saslušanjem stranka. Na ročištu na kome je sud zaključio glavnu raspravu, tužilja se protivila predlogu tuženih za saslušanje svedoka, pa je sud odlučio u okviru svog zakonskog ovlašćenja koji se tiče upravljanja postupkom, da svedoka M. B. ne saslušava. Inače, drugostepeni sud nalazi za shodno da ukaže, da činjenica, da li je i kako uređen način korišćenja predmetne stambene zgrade i parcele između suvlasnika i titulara prava plodouživanja na celoj nepokretnosti, nije ključna za presuđenje ove parnice. Ovo iz razloga, što način na koji se nepokretnost koristi ima samo privremeni karakter i podložan je, u odsustvu saglasnosti, kako suvlasnika, a prvenstveno titulara najjačeg prava – plodouživanja, promeni. Naime, suvlasnička zajednica između suvlasnika i sudržavina na celoj nepokretnosti postoji sve do razvrgnuća, shodno pravnoj prirodi suvlasništva određenoj odredbama čl.13 i čl.14 Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. U konkretnom slučaju, deoba, u smislu čl.16 istog zakona, nije izvršena. Na drugoj strani, tužilja kao titular prava plodouživanja ima sva svojinska ovlašćenja držanja i korišćenja cele nepokretnosti i u ovim pravima ima primat u odnosu na suvlasnike nepokretnosti (kao i sva lica koja koriste nepokretnost uz saglasnost suvlasnika).

Prema pravilno utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi G. M. i S. M. su sin i snaha tužilje. Iza pok. supruga tužilje i oca tuženog M. G., vođen je ostavinski postupak pred Opštinskim sudom u Inđiji pod brojem O.../... Predmet zaostavštine su bile nepokretnosti koje su i predmet tužbenog zahteva. Na osnovu sporazuma o deobi zaostavštine, a po rešenju o nasleđivanju O.../.. od ........ godine, za naslednike su oglašeni G. M., sin ostavioca i B. M., sin ostavioca, svaki u po 3/6 dela na zaostavštini koju čine - nepokretnosti koje su upisane u zk.ul.br. ... KO I., kao i sva prava po osnovu rešenja Opštinske uprave Opštine Inđija od 30.08.2001. godine kojim je upisana u registar samostalnih radnji, samostalna radnja čija je firma MBG STR M. M. I., kao i telefonski priključak koji je dodeljen ovoj radnji. Rešenjem o nasleđivanju je uspostavljeno pravo doživotnog uživanja na naslednim delovima naslednika G. M. i B. M., koje se odnosi na nepokretnosti upisane u zk.ul.br. .... KO I. u korist tužilje. Ostavinsko rešenje O.../..
.. je sprovedeno u evidenciji nepokretnosti RGZ SKN I., a na istima su kao suvlasnici uknjiženi tuženi G. M. i njegov rođeni brat B. M., na ravne delove, te je uknjiženo i pravo doživotnog plodouživanja u korist tužilje na celoj nekretnini.

Prvostepeni sud dalje, pravilno utvrđuje, da predmetna nepokretnost, u naravi predstavlja spratnu kuću koja se sastoji od prizemlja i sprata, svaki površine po 120 m2. Kuća ima suteren i dvorište. U vreme ostavinske rasprave iza pok. M. M., 2004. godine, gornji, spratni deo kuće nije bio završen, isti se nalazio u tzv. sivoj fazi, pa je kasnije, u etapama dovršen. Prizemlje zgrade se sastoji od dve odvojene stambene jedinice sa zasebnim ulazima. Na spratu se nalazi treća stambena jedinica sa zasebnim ulazom. Prema usmeno postignutom sporazumu između tužilje, tuženog M. Z. i M. B., u jednoj stambenoj jedinici u prizemlju (koja se sastoji od kuhinje, sobe i kupatila, te natkrivene terase), živi tužilja; u drugoj stambenoj jedinici u prizemlju (koja se sastoji od dve sobe, dnevne sobe, kuhinje i kupatila) živi M. B. sa porodicom, koji koristi i ceo suteren ispod kuće. U trećoj stambenoj jedinici na spratu, koja obuhvata ceo sprat živi tuženi M. Z. sa svojom suprugom i mldb. detetom. Takođe je usmeno uređen i način korišćenja placa na kome je sagrađena predmetna stambena zgrada, i to tako da levu polovinu placa koristi B. M., a desnu polovinu placa tuženi G. M., koji je na polovini placa koji koristi, uz saglasnost tužilje i brata B. M. sagradio i radionicu za obavljanje poslovne delatnosti.

Između parničnih stranaka postoji poremećaj odnosa. Takođe, postoji sukob između tuženog M. G. i njegovog brata, M. B.

Žalba osnovano ukazuje da je prvostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje usled pogrešne primene materijalnog prava, pozivom na pravno pravilo iz paragrafa 938 Građanskog zakonika, zauzeo pogrešan stav, da je zbog nevršenja prava lične službenosti – plodouživanja (zato što, prema stavu prvostepenog suda, tužilja nije koristila ovo svoje pravo na spratnom delu predmetne kuće od njegovog konstituisanja, a pogotovo ne od 2009. godine, kada je spratni deo osposobljen za normalno stanovanje), ova službenost prestala, kao i da vlasnik nepokretnosti koja je opterećena pravom plodouživanja može tražiti prestanak službenosti.

Naime, Zakon o osnovama svojinskopravnih odnosa samo nabraja lične službenosti, jer se u vreme njegovog donošenja smatralo da bi sve ostalo što je u vezi sa ličnim službenostima trebalo da bude uređeno republičkim zakonom. Međutim, ovaj zakon do sada nije donet, tako da se u ovoj materiji primenjuju pravna pravila predratnih zakona na osnovu čl. 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije.

Pravo svojine jednog lica označava pravnu vlast na jednoj stvari koja se kreće u granicama zakona, a koja pravna vlast obuhvata pravo držanja, pravo korišćenja (koje podrazumeva pravo upotrebe i pribiranja plodova) i pravo raspolaganja. Postojanje lične službenosti – prava plodouživanja na jednoj stvari dovodi do ograničenja prava svojine vlasnika stvari, jer se svojinska ovlašćenja držanja i korišćenja prenose na titulara lične službenosti, dok pravo raspolaganja zadržava vlasnik stvari (gola svojina). Pravo plodouživanja - lična službenost je stvarno pravo na tuđoj stvari, na osnovu kojeg titularu, odnosno ovlašćenom licu, pripada pravo najšire upotrebe tuđe stvari ili korišćenje njome, a svakodobni vlasnik te stvari to mora da trpi. Tužilja ima pravo doživotnog plodouživanja na celoj predmetnoj nepokretnosti (pravo držanja i korišćenja), čija predaja u državinu je predmet tužbenog zahteva u odnosu na suvlasnika nepokretnosti i njegovu suprugu (sudržaoce).

Titular prava plodouživanja, koje u sebi sadrži i pravo na državinu, tužilja, ima pravo da od sudržalaca (tuženih) zahteva u celosti predaju stvari na kojoj ima pravo plodouživanja.Kako je predmet plodouživanja nepokretna stvar, upisom ovog tužiljinog prava u javni registar, tužilja je stekla plodouživanje kao stvarno pravo, tako da može zahtevati od vlasnika stvari predaju nepokretnosti u državinu u svako doba (što je i cilj ove parnice).

Drugostepeni sud nalazi da je bitno ukazati, da državina plodouživaoca može biti, ne samo, neposredna - kad sam vrši faktičku vlast na poslužnoj stvari (tužilja ima neposrednu državinu na delu predmeta plodouživanja – jednosobnom stanu u prizemlju koji koristi), nego i posredna (tužilja jeste u posrednoj državini svih ostalih delova predmetne nepokretnosti, s obzirom da uz njenu saglasnost kao plodouživaoca, iste koriste i tuženi i M. B. sa porodicom). Plodouživaočevo pravo na državinu znači i tužiljino pravo da prati stvar koja je predmet plodouživanja, odnosno da može da isključi uticaj trećih lica na poslužnu stvari, pa čak i da isključi uticaj i samih suvlasnika stvari. U toku vršenja prava plodouživanja, tužilja može i neposrednu državinu na poslužnoj stvari da zameni posrednom državinom.

Državina na nepokretnoj stvari znači faktičku vlast na stvari što podrazumeva mogućnost držaoca da stvar koristi i upotrebljava shodno svojoj nameni. Tužilja – plodouživalac, prema pravnoj prirodi svog stvarnog prava, ima pravo na uživanje glavne stvari u celini, na sve postojeće u momentu nastanka plodouživanja, kao i na priraštaj, što je posledica načela nedeljivosti službenosti. Dakle, tužiljino pravo upotrebe stvari koja je predmet plodouživanja odnosi se i na sva uvećanja koja nastanu za vreme plodouživanja (pa i na stambenu jedinicu na spratu koju koriste tuženi, a koja je vremenski, sukcesivno privođena nameni), pa se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak prvostepenog suda da na ovom delu tužilja nije vršila svoje pravo plodouživanja. Naime, tužilja je u državini cele predmetne nepokretnosti, što u neposrednoj, što u posrednoj, s obzirom na uređen način korišćenja nepokretnosti i činjenicu da tuženi mogu biti neposredni držaoci predmetne nepokretnosti i koristiti je prema uređenom načinu korišćenja, ali samo do tada dok je sa takvim načinom korišćenja nepokretnosti izričito ili prećutno saglasna tužilja kao titular (najšireg prava) prava doživotnog plodouživanja na celoj nepokretnosti. Momentom podnošenja tužbe kojom je inicirana ova parnica, tužilja je uskratila saglasnost tuženima da koriste predmetnu nepokretnost na način kako su je do sada koristili, pa tuženom M. G. ostaje gola susvojina na nepokretnosti.

Sledom napred rečenog, žalba osnovano ukazuje da se ne može prihvatiti kao pravilan stav prvostepenog suda, da tužilja nije koristila svoje pravo plodouživanja i da je zato ono prestalo (što je imalo za posledicu da prvostepeni sud odbije tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti u državinu).

Naime, plodouživanje može da prestane iz razloga koji se pojavljuju na strani subjekta plodouživanja i iz razloga vezanih za poslužnu stvar, koja se pojavljuje kao predmet plodouživanja. U prvom slučaju plodouživanje prestaje kada nastupi prestanak subjektiviteta lica koje se pojavljuje kao nosilac prava ili na osnovu volje nosioca prava plodouživanja. Dakle, plodouživanje prestaje: protekom ugovorenog roka i nastupanjem raskidnog uslova; smrću plodouživaoca i prestankom pravnog lica; na osnovu ugovora; odricanjem od prava plodouživanja; konsolidacijom; konverzijom; u slučaju nevršenja i zastarelosti; zbog zloupotrebe stvari; te zbog opasnosti za prava vlasnika stvari. U konkretnom slučaju, ni jedan od navedenih razloga prestanka prava plodouživanja nije ispunjen. Drugostepeni sud ukazuje, da prestanak plodouživanja nevršenjem ili usled zastarelosti postoji onda, kada se vlasnik poslužnog dobra protivi vršenju plodouživanja, a zbog toga plodouživalac svoje pravo ne vrši tri godine uzastopno i tako, nevršenjem titular prava plodouživanja pokazuje da mu stvar nije potrebna, zbog čega zakonodavac dozvoljava da se protekom određenog roka u stvarnosti pravno stanje uskladi sa faktičkim i poslužna stvar oslobodi tereta. Dakle, reč je o činjeničnom pitanju. U ovoj parnici je utvrđeno, da tužilja sve vreme od konstituisanja prava plodouživanja isto vrši na uređeni način kroz pravo držanja i upotrebe (na napred elaboriran) na celoj nepokretnosti, pri čemu se suvlasnici poslužnog dobra ne protive vršenju plodouživanja. To, što tužilja nije išla na sprat kod sina i snahe, je rezultat poremećenih odnosa između tužilje i tuženih, što ne može proizvesti zakonski razlog za prestanak tužiljinog prava plodouživanja.Sem rečenog, da bi plodouživanje prestalo, potrebno je da se iz javnih knjiga izvrši brisanje tereta. Brisanje tereta iz javnih knjiga može zahtevati vlasnik stvari i plodouživalac, samo ako su ispunjeni zakonom određeni uslovi za prestanak plodouživanja, iz razloga što se plodouživanje na nepokretnosti stiče upisom u javni registar, a prestaje upisom brisanja, za čega nisu ispunjeni uslovi u konkretnom slučaju, niti su u toku postupka tuženi disponirali ovakvim zahtevom.

Iz navedenih razloga je, žalba tužilje uvažena i prvostepena presuda preinačena na osnovu odredaba člana 394 tačka 4 ZPP.

Preinačenje odluke o glavnom zahtevu, nužno je imalo za posledicu i preinačenje odluke o troškovima postupka, koja je supsidijarne prirode i deli sudbinu odluke o glavnoj stvari. Na osnovu odredaba člana 165 stav 2 ZPP, ovaj sud je odlučio o troškovima celog postupka. Tužilja je u parnici uspela, pa joj shodno čl.153 st.1, čl.154 i čl.163 ZPP, pripadaju nužni troškovi i to: za sastav tužbe 6.000,00 dinara, obrazloženog podneska od 12.5.2014. godine 6.000,00 dinara, za zastupanje na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara shodno važećoj Tarifi o nagradama i naknadama troškova za rad advokata po tarifnom broju 13 i označenoj vrednosti spora u tužbi na iznos od 1.000,00 dinara (koja nije menjana u toku postupka), kao i taksa na tužbu i na presudu koja je odmerena s obzirom na označenu vrednost spora u iznosu od po 1.900,00 dinara. Tužilji nije priznat trošak za sastav podneska od 11.6.2014. godine, iz razloga što ovo nije potreban trošak, a u ovom podnesku nije sadržan navod koji bi prvostepenom sudu ukazao na neki relativno nepoznat pravac u procesu odlučivanja po tužbi. Dakle, tuženi su u obavezi da tužilji solidarno naknade troškove postupka u ukupnom iznosu od 30.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 15.7.2014. godine do isplate, dok je zahtev tuženih za naknadu troškova morao biti odbijen kao neosnovan, s obzirom da su tuženi ovu parnicu izgubili. U skladu sa navedenim, preinačena je odluka o parničnim troškovima sadržana u pobijanoj presudi.

Tužiocima pripada i tražena naknada troškova žalbenog postupka, shodno čl. 153. st. 1. ZPP, s obzirom na uspeh u žalbenom postupku, pa joj je za sastav žalbe, dosuđen iznos od 12.000,00 dinara (shodno važećoj AT; na koji iznos je tužilja i postavila svoj zahtev za ovaj trošak) sa traženom zakonskom zateznom kamatom od 26.3.2015. godine do isplate, u skladu sa čl.277 ZOO. Tužilji nisu dosuđeni troškovi sudske takse na žalbu i drugostepenu odluku, budući da nije postavila u svemu opredeljen zahtev za naknadu ovih troškova u smislu čl. 163. st. 2. ZPP.

PREDSEDNIK VEĆA – SUDIJA
TATJANA MILjUŠ s.r.
zto: