Ustavni sud u sastavu: zamenik predsednika dr Marija Draškić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Dias Čeperković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 27. oktobra 2011. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Zorice Dias Čeperković izjavljena protiv rešenja Opštine Vrnjačka Banja - Opštinska uprava - Odeljenje za lokalne javne prihode broj 436-1-1/08-3066 od 26. maja 2008. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac broj 01-43601-1-00016/2009-3 od 4. februara 2009. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-2 U 8079/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine.

Obrazloženje

1. Zorica Dias Čeperković iz Beograda je 31. decembra 2010. godine, preko punomoćnika Miroslava R. Jevtića, advokata iz Vrnjačke Banje, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv rešenja Opštine Vrnjačka Banja - Opštinska uprava – Odeljenje za lokalne javne prihode broj 436-1-1/08-3066 od 26. maja 2008. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac broj 01-43601-1-00016/2009-3 od 4. februara 2009. godine i presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-2 U 8079/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede odredaba iz čl. 91. i 198. Ustava.
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: “da je osnov donošenja prvostepenog i drugostepenog rešenja u postupku utvrđivanja poreske obaveze potpuno pogrešan, da odlučne činjenice nisu utvrđene na odgovarajući način i da je razrezani porez nezakonit“.
Podnositeljka od Ustavnog suda zahteva da poništi navedena rešenja i presudu Upravnog suda.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.
3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio da je osporenim rešenjem Opštine Vrnjačka Banja - Opštinska uprava - Odeljenje za lokalne javne prihode broj 436-1-1/08-3066 od 26. maja 2008. godine, podnositeljki ustavne žalbe utvrđen porez na imovinu fizičkih lica za 2008. godinu za stambenu zgradu ukupne površine 199,29 m2 u ukupnom iznosu od 24.634,79 dinara.
Ministarstvo finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac je rešenjem broj 01-43601-1-00016/2009-3 od 4. februara 2009. godine odbilo je žalbu poreskog obveznika, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kao neosnovanu. U obrazloženju je navedeno: da je poreskom obvezniku, na osnovu podataka iz podnete poreske prijave, utvrđen porez na imovinu fizičkih lica, shodno odredbama člana 2, 4. i 33. stav 1. Zakona o porezima na imovinu („Službeni glasnik 26/01,...61/07); da je prvostepeni organ na osnovu podataka dobijenih od Ministarstva finansija - Poreska uprava - Filijala Vrnjačka Banja utvrdio da tržišna vrednost stambene zgrade na teritoriji Opštine Vrnjačka Banja na dan 31.12.2007. godine iznosi 40.190 dinara/m2 i da je utvrđena vrednovanjem osnovnih i korektivnih elemenata objekta, u skladu sa odredbama čl. 5. i 6. Zakona o porezima na imovinu i Pravilnikom o načinu utvrđivanja osnovice poreza na imovinu na prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“ broj 38/2001 i 45/2004).
Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu II-2 U 8079/10 (2009) od 18. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana tužba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe za ocenu zakonitosti navedenog drugostepenog rešenja.
4. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je osporenim rešenjima i sudskom odlukom povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavistan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Ustavni sud ukazuje da podnositeljka u ustavnoj žalbi ne navodi ustavnopravne razloge koji bi ukazivali na to da joj je osporenim aktima povređeno pravo na pravično suđenje, već od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao instancioni sud ispita zakonitost osporenih akata, naglašavajući u ustavnoj žalbi nezadovoljstvo u odnosu na presudu Upravnog suda kojom je odbijena njena tužba podneta protiv konačnog rešenja o utvrđivanju poreza na imovinu fizičkih lica.
Naime, podnositeljka ustavne žalbe, ponavljajući razloge već iznete u tužbi Upravnom sudu, zapravo traži da Ustavni sud ispita kako pravilnost primene prava, tako i pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom. Ustavni sud, pri tome, konstatuje da su rešenja koja su doneta u upravnom postupku doneli nadležni organi uz primenu merodavnih odredaba materijalnog prava, te da je zakonitost drugostepenog upravnog akta bila predmet preispitivanja u upravnom sporu pred zakonom ustanovljenim sudom.
Što se tiče navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je pravo na pravično suđenje povređeno time što prvostepeni organ nije izveo dokaze koje je kao stranka predložila u upravnom postupku, i to veštačenje i uviđaj, Ustavni sud ukazuje da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i prihvatljivosti predloženih dokaza u nadležnosti upravnih organa. Imajući u vidu sadržinu procesnih garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se ovom ustavnom odredbom ne daje stranci neograničeno pravo da predlaže izvođenje dokaza, niti se garantuje pravo da svi njeni dokazni predlozi budu prihvaćeni, pa tako ni predlog da se izvrši veštačenje ili uviđaj. Takođe, Ustavni sud ističe da je zadatak i obaveza upravnih organa da navedu razloge zbog kojih su odlučili da ne izvedu dokaze koje je stranka predložila. U konkretnom slučaju, drugostepeni organ je obrazložio svoju odluku time što je primenio odredbu člana 48. stav 1. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji kojom je propisano da o potrebi veštačenja odlučuje Poreska uprava, pa iz tih razloga predlog podnositeljke za izvođenje dokaza u postupku veštačenjem nije mogao biti prihvaćen, s obzirom da je prvostepeni organ poresku obavezu u svemu utvrdio na osnovu podataka navedenih u poreskoj prijavi koju podnosi poreski obveznik .
Polazeći od iznetog, Ustavni sud smatra da su u obrazloženjima prvostepenog i drugostepenog organa, kao i presudi Upravnog suda navedeni dovoljni razlozi za donete odluke i zauzeti stav u ovom predmetu utvrđivanja visine poreza na imovinu.
Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je ocenio da razlozi navedeni u ustavnoj žalbi ne daju dovoljno osnova za sumnju da su osporene odluke donete proizvoljnom primenom materijalnog prava, te da je njima povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.
Konačno, Ustavni sud konstatuje da odredbe člana 91. i člana 198. Ustava, na koje se podnositeljka ustavne žalbe takođe poziva, ne garantuju posebna prava ili slobode građanima.
Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.
5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.