Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi Branka Jankovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Branka Jankovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P1. 1056/11 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

Obrazloženje

1. Branko Janković iz Niša je, 17. februara 2016. godine, preko punomoćnika Gordane Rakočević, advokata iz Niša, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1164/15 od 30. septembra 2015. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na rad, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 60. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu vođen u predmetu P1. 1056/11.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je postupak u sporu iz radnog odnosa, koji je hitne prirode, trajao skoro deset godina; da iz toga nesumnjivo proizlazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da se podnosilac ustavne žalbe redovno obraćao požurnicama i pritužbama kako postupajućem sudu, tako i državnim organima koji su zaduženi za nadzor nad radom sudova; da je Vrhovni kasacioni sud, nakon deset godina postupka, preinačiio nižestepene presude i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe za poništaj odluka o prestanku radnog odnosa i za vraćanje na rad; da su prvostepeni i drugostepeni sud pravilno primenili materijalno pravo sadržano u odgovarajućim odredbama Zakona o radnim odnosima u državnim organima, našavši da je tužena do donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa imala mogućnosti da podnosioca ustavne žalbe rasporedi na odgovarajuće radno mesto, što pokazuje činjenica da je u periodu nakon što je on ostao neraspoređen tužena raspisala tri konkursa i zaposlila 366 lica; da je Vrhovni kasacioni sud sve to zanemario; da se u postupku donošenja osporene presude revizijski sud bavio isključivo navodima tužene, primenivši samo one propise, tačnije podzakonske akte, na koje mu je tužena u reviziji ukazala.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu revizijsku presudu i podnosiocu ustavne žalbe prizna pravo na naknadu štete u iznosu od 4.800.000 dinara, što predstavlja njegovu desetogodišnju izgubljenu zaradu, te u iznosu od 111.000 dinara, koliko je on obavezan da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka. Ustavni sud konstatuje da traženi iznosi odgovaraju visini materijalne štete za koju podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pričinjena dužinom trajanja postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1056/11 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 18. januara 2006. godine, u svojstvu tužioca, podneo Petom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo finansija – Poreska uprava, kojom je tražen poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa broj 118-1106/2005-05 od 30. juna 2005. godine i rešenja broj 117-1274/05 od 26. decembra 2005. godine, kojim je prigovor tužioca izjavljen protiv rešenja o prestanku radnog odnosa odbijen kao neosnovan, kao i vraćanje na rad i priznavanje svih prava na radu i po osnovu rada. Predmet je zaveden pod brojem P1. 21/06.

Prvostepeni sud je rešenjem od 19. juna 2006. godine odbacio kao neurednu tužbu tužioca u delu kojim je tražio da mu tužena prizna sva prava na radu i po osnovu rada, nalazeći da je takav tužbeni zahtev nedovoljno opredeljen. Ovo rešenje je punomoćniku tužioca uručeno 22. avgusta 2006. godine.

Tužilac je 28. avgusta 2008. godine izjavio žalbu. Spisi parničnog predmeta su Okružnom sudu u Beogradu, kao nadležnom drugostepenom sudu, upućeni 4. septembra 2006. godine. Rešenjem Gž1. 3544/06 od 19. aprila 2007. godine potvrđeno je rešenje o (delimičnom) odbacivanju tužbe od 19. juna 2006. godine.

Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 23. maja 2007. godine. Republičkom javnom pravobranilaštvu (u daljem tekstu: RJP), kao zakonskom zastupniku tužene, prvostepeni sud je 7. juna 2007. godine uputio nalog da dostavi odgovor na tužbu. RJP je u odgovoru na tužbu od 21. juna 2007. godine istaklo prigovor mesne nenadležnosti. Rešenjem od istog datuma Peti opštinski sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se predmet nakon pravnosnažnosti uputi Prvom opštinskom sudu u Beogradu. Ovo rešenje je postalo pravnosnažno 19. jula 2007. godine.

Predmet je u Prvom opštinskom sudu u Beogradu zaveden pod brojem P1. 520/07. Do prvog presuđenja je održano četiri ročišta za glavnu raspravu. Dokaznog postupka nije bilo. Glavna rasprava je zaključena 24. januara 2008. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P1. 520/07 od 24. januara 2008. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini.

RJP je 20. februara 2008. godine podneo predlog za donošenje dopunskog rešenja o troškovima parničnog postupka. Tužilac je 26. februara 2008. godine izjavio žalbu. Prvi opštinski sud u Beogradu je o troškovima postupka odlučio rešenjem od 13. marta 2008. godine, koje je tužilac osporio žalbom od 24. marta 2008. godine.

Spisi parničnog predmeta su u drugoj polovini aprila 2008. godine prosleđeni Okružnom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Nakon 1. januara 2010. godine, nadležnost Okružnog suda u Beogradu je preuzeo Apelacioni sud u Beogradu, koji je rešenjem Gž1. 286/10 od 3. februara 2010. godine vratio predmet prvostepenom sudu kako bi se izvršila ispravka rešenja o troškovima parničnog postupka.

Rešenje o ispravci je doneto 1. marta 2010. godine, a spisi parničnog predmeta su drugostepenom sudu ponovo upućeni 7. aprila 2010. godine. Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4672/10 od 2. februara 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak. Spisi parničnog predmeta su prvostepenom sudu vraćeni 23. februara 2011. godine.

Nadležnost Prvog opštinskog suda u Beogradu je nakon 1. januara 2010. godine preuzeo Prvi osnovni sud u Beogradu. Predmet je u ponovnom postupku zaveden pod brojem P1. 1056/11. Ročište (prvo) za glavnu raspravu koje je bilo zakazano za 8. septembar 2011. godine nije održano jer tužilac nije bio uredno pozvan. Do narednog presuđenja je zakazano još pet ročišta za glavnu raspravu, od kojih jedno nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Period zakazivanja ročišta kretao se od najmanje dva do najviše šest meseci. Izveden je dokaz saslušanjem jednog svedoka, kao i tužioca u svojstvu parnične stranke. Glavna rasprava je zaključena na ročištu održanom 26. decembra 2012. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1. 1056/11 od 26. decembra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja, vraćanje na rad i raspoređivanje na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima, dok je u delu kojim je tužilac tražio da mu se priznaju sva prava na radu i po osnovu rada tužba odbačena, sa obrazloženjem da je to već učinjeno pravnosnažnim rešenjem Petog opštinskog suda u Beogradu. RJP je žalbu izjavilo 30. januara 2013. godine, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 12. marta 2013. godine. Protiv (delimičnog) odbacivanja tužbe tužilac je izjavio žalbu 4. februara 2013. godine.

Spisi parničnog predmeta su 15. aprila 2013. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu na žalbeni postupak. Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo presudu Gž1. 2739/13 od 24. decembra 2014. godine, kojom je ožalbenu prvostepenu presudu potvrdio u delu kojim su poništena rešenja tužene kao nezakonita i tužena obavezana da tužioca vrati na rad, dok je u delu kojim je tužena obavezana da tužioca rasporedi na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i radnim sposobnostima ožalbena presuda ukinuta i tužba tužioca odbačena, sa obrazloženjem da nije u sudskoj nadležnosti obavezivanje poslodavca da zaposlenog rasporedi na odgovarajuće poslove.

Spisi parničnog predmeta su Prvom osnovnom sudu u Beogradu vraćeni 3. februara 2015. godine.

Reviziju RJP od 5. marta 2015. godine, Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1164/15 od 30. septembra 2015. godine usvojio, pa je nižestepene presude preinačio i tužbeni zahtev tužioca u celini odbio kao neosnovan.

U obrazloženju osporene revizijske presude je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac bio zaposlen na poslovima kancelarijskog referenta u Poreskoj upravi u Gnjilanu do 30. juna 1999. godine; da je na osnovu Zaključka Vlade Republike Srbije zadržao status zaposlenog i ostvario pravo na platu, u skladu sa Zaključkom; da je u periodu od 1. oktobra 2002. do 1. jula 2004. godine bio radno angažovan na poslovima kancelarijskog poslovanja u Odeljenju za utvrđivanje i naplatu javnih prihoda u Bujanovcu; da je 1. jula 2004. godine tužiocu usmeno saopšteno da nema potrebe za njegovim daljim radnim angažovanjem; da je rešenjem tužene od 8. marta 2005. godine tužilac ostao neraspoređen u Poreskoj upravi, počev od 1. januara 2005. godine do ostvarivanja prava na otpremninu; da je rešenjem tužene od 14. aprila 2005. godine odbijen kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen na rešenje o neraspoređivanju; da tužilac nije u sudskom postupku osporavao rešenje o neraspoređivanju; da je osporenim rešenjem tužene od 30. juna 2005. godine tužiocu prestao radni odnos kod tužene; da je osporenim rešenjem tužene od 26. decembra 2005. godine odbijen kao neosnovan prigovor tužioca izjavljen na rešenje o prestanku radnog odnosa; da je tužena u „Službenom glasniku RS“, broj 35, od 19. aprila 2005. godine, objavila konkurs na kome je oglasila potrebu za popunjavanjem 97 slobodnih radnih mesta; da su za slobodna radna mesta zahtevani uslovi – srednja stručna sprema društvenog, ekonomskog ili tehničkog smera, položen stručni ispit, jedna do tri godine radnog staža i poznavanje rada na računaru, da je tužilac ispunjavao uslove za ova radna mesta, s obzirom na to da ima srednju stručnu spremu i višegodišnje radno iskustvo, položen stručni ispit, kao i znanje rada na računaru; da su u periodu od 8. marta do 30. juna 2005. godine, kada je tužilac bio neraspoređen, raspisana još dva konkursa (5. i 20. aprila 2005. godine), na osnovu kojih je primljeno 366 kandidata, sa kojima je zasnovan radni odnos; da se tužena obratila ministarstvima i posebnim organizacijama za raspoređivanje 206 neraspoređenih zaposlenih, upućivanjem molbe da se utvrdi da li postoje uslovi ili potrebe za preuzimanjem ili radnim angažovanjem nekog od neraspoređenih radnika; da su sva ministarstva i posebne organizacije odgovorile negativno; da je 1. januara 2003. godine Republičku upravu javnih prihoda preuzelo Ministarstvo finansija i tada je formiran „Centar Priština“ kao organizaciona celina, sa unutrašnjim jedinicama koje se nalaze na području AP Kosova i Metohije, gde je raspoređeno oko 400 zaposlenih; da je 2004. godine došlo do smanjenja broja izvršilaca i otkaze su tokom 2005. godine dobili radno neangažovani radnici; da je tužiocu isplaćena otpremnina; da je Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji, koji je donet pod brojem 110-00-227/1-2005/1, stupio na snagu 23. juna 2005. godine; da je njime smanjen broj radnih mesta sa 573 na 406 radnih mesta, odnosno za 167, dok je broj izvršilaca smanjen za 3199; da su, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi zaključili da tužena u periodu od kada je oglašen neraspoređenim, pa do prestanka radnog odnosa, tužiocu nije ponudila slobodno radno mesto za koje je tužilac ispunjavao uslove, iz kog razloga je osporeno rešenje nezakonito; da se takav zaključak nižestepenih sudova ne može prihvatiti kao pravilan, zbog čega su osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava, na koji ovaj sud pazi i po službenoj dužnosti.

U obrazloženju revizijske presude je dalje navedeno: da je odredbom člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima, koji je bio na snazi u vreme donošenja osporenih rešenja, bilo propisano da se zaposlenom otkazuje radni odnos kada usled promene u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili drugom državnom organu; da je odredbom člana 65. stav 4. istog zakona propisano da ukoliko se zaposleni, odnosno postavljeno lice, ne može rasporediti u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana, funkcioner, odnosno organ iz stava 2. donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni, odnosno postavljeno lice ostalo neraspoređeno; da je odredbom člana 66. stav 1. istog zakona propisano da zaposleni u državnim organima, odnosno postavljena lica, koji su ostali neraspoređeni na način utvrđen u članu 65. Zakona, imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim je radom prestala potreba u preduzećima, utvrđene zakonom; da se prava i obaveze po osnovu viška zaposlenih ostvaruju shodnom primenom odredaba čl. 153-160. Zakona o radu; da je tužilac konačnim rešenjem tužene, koje nije osporavao u sudskom postupku, ostao neraspoređen; da kako je tužiocu osporenim rešenjem o prestanku radnog odnosa isplaćena i otpremnina, u skladu sa odredbom člana 236. stav 1. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, sledi da je tužiocu na zakonit način prestao radni odnos, zbog čega je neosnovan zahtev tužioca za poništaj osporenih rešenja o prestanku radnog odnosa; da činjenice koje se odnose na raspisane konkurse od strane tužene nisu od uticaja na drugačiju odluku, s obzirom na to da su one mogle biti jedino predmet ocene u postupku ispitivanja zakonitosti rešenja na osnovu kojih je tužilac ostao neraspoređen; da s obzirom na to da je rešenje kojim je tužilac ostao neraspoređen postalo konačno, a osporena rešenja o prestanku radnog odnosa doneta posle 23. juna 2005. godine, kada je stupio na snagu Pravilnik o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene, kojim je smanjen broj radnih mesta, kao i broj izvršilaca, to su osporena rešenja o prestanku radnog odnosa zakonita.

Osporena revizijska presuda je punomoćniku tužioca uručena 25. januara 2016. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11-dr.zakon i 53/13-Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 18. januara 2006. godine, podnošenjem tužbe Petom opštinskom sudu u Beogradu, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1164/15 od 30. septembra 2015. godine, koja je punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručena 25. januara 2016. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao devet godina i devet meseci. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca – složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, više nego devetogodišnje trajanje postupka u sporu iz radnog odnosa ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca, a što se u najvećoj meri može pripisati nedovoljnoj efikasnosti postupajućih sudova. Činjenice da je Peti opštinski sud u Beogradu tužbu u jednom delu odbacio pet meseci nakon njenog podnošenja, da je pismeni otpravak rešenja o odbacivanju punomoćniku podnosioca ustavne žalbe uručen dva meseca nakon donošenja, da je po ukidanju prvostepene presude i vraćanja predmeta na ponovni postupak ročište zakazano sedam meseci nakon prijema spisa iz drugostepenog suda, da su ročišta za glavnu raspravu u ponovnom prvostepenom postupku zakazivana u vremenskim intervalima od najmanje dva do najviše šest meseci, da je u dokaznom postupku saslušano samo dva lica – jedan svedok i podnosilac ustavne žalbe u svojstvu parnične stranke, da je drugostepenom sudu u prvom žalbenom postupku bilo potrebno skoro dve godine da uoči očiglednu omašku u rešenju o troškovima postupka, što je zahtevalo donošenje rešenja o ispravci, iz kog razloga je žalbeni postupak ukupno trajao skoro tri godine, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da postupajući sudovi u ovom predmetu nisu postupali u skladu sa načelima efikasnosti i hitnosti koja karakterišu ovu vrstu spora. To posebno ako se ima u vidu da podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem nije doprineo produžavanju trajanja postupka.

Međutim, Ustavni sud ne može da zanemari činjenicu da je protiv rešenja o odbacivanju tužbe izjavljena žalba, kojom je podnosilac ustavne žalbe pokušao da ospori ocenu prvostepenog suda o nedozvoljenosti tužbe u jednom delu. Odlukom nadležnog drugostepenog suda, za čije donošenje je bilo potrebno oko osam meseci, što je svakako u granicama razumnog roka, potvrđen je procesni propust podnosioca ustavne žalbe. S druge strane, kako je prigovor mesne nenadležnosti Petog opštinskog suda u Beogradu bio osnovan, Ustavni sud konstatuje da u predmetu nije moglo da se postupa sve dok rešenje doneto po navedenom prigovoru nije postalo pravnosnažno. Napred izneto je, po mišljenju Ustavnog suda, objektivno uticalo da se trajanje predmetnog parničnog postupka produži za oko godinu dana.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, s obzirom na to da u ustavnoj žalbi nije postavljen zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Istaknuti zahtev podnosioca za naknadu štete konsumira u sebi tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete zbog nezakonitog otkaza, koji bi predstavljao pravnu posledicu za slučaj da je podnosilac ustavne žalbe uspeo sa zahtevom za vraćanje na rad. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnosilac ustavne žalbe nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava/obaveza. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini opredeljenog tužbenog zahteva iz parnice koja bi nesumnjivo usledila da je podnosilac ustavne žalbe uspeo sa predmetnim zahtevom, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer bi se na taj način Ustavni sud doveo u poziciju da umesto nadležnog parničnog suda odlučuje o zahtevu za koji nije nadležan. Isto važi i za deo zahteva za naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka koje je podnosilac ustavne žalbe obavezan da naknadi tuženoj, polazeći od toga da gubitak parnice, po pravilu, ima za posledicu naknadu troškova postupka protivnoj strani.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog materijalnog prava, kao i oceni da su činjenice koje se tiču mogućnosti tužene da podnosioca ustavne žalbe, nakon što je on ostao neraspoređen u Poreskoj upravi, rasporedi na jedno od radnih mesta koja su popunjena na konkursima sprovedenim u drugoj polovini aprila 2005. godine, mogle biti isticane isključivo u parnici za poništaj konačnog rešenja o neraspoređivanju, koju podnosilac ustavne žalbe nije inicirao. Polazeći od sadržine ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. i prava na rad iz člana 60. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u odnosu na osporeni akt jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom sve na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić

IZDVOJENO MIŠLjENjE

SUDIJE DR TIJANE ŠURLAN

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-1247/2016 od 18. oktobra 2018. godine

Votum separatum odnosi se na deo navedene Odluke kojim se odbacuje ustavna žalba, konkretno u odnosu na tačku 7. obrazloženja. I pored toga što sam saglasna sa usvajajućim delom izreke i obrazloženja u odnosu na povredu razumnog roka trajanja postupka, činjenica da se u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje i prava na rad Ustavni sud nije upuštao u meritum, prevagnula je ne samo u pogledu mog glasanja, nego i potrebe da izdvojenim mišljenjem ostavim pisani trag, sledeći moje izlaganje na samoj sednici Ustavnog suda.

Težište protivljenja navedenoj odluci je na pristupu pravu na rad, odnosno na ćutanju Ustavnog suda povodom istaknute povrede prava na rad. Moje protivljenje je načelnog karaktera, zasniva se na istaknutim povredama prava na rad u brojnim ustavnim žalbama i na kontinuiranom nepristupanju Ustavnog suda kreiranju kriterijuma razmatranja ovog prava. Ovaj konkretan predmet samo je jedan u nizu sličnih primera, no dovoljno specifičan da zavređuje isticanje izdvojenog mišljenja.

Pravo na rad po učestalosti kojom se pojavljuje u radu Ustavnog suda zauzima suprotna mesta na listi – učestalosti isticanja povrede i listi – razrađenosti kriterijuma kojima se podvrgava sagledavanje povrede ljudskog prava kroz jurisprudenciju Ustavnog suda. Drugim rečima, podnosioci ustavnih žalbi veoma često ističu povredu prava na rad, a Ustavni sud po pravilu ne iznosi niti jedan kriterijum razmatranja ovog prava, već ga odbacuje bez obrazloženja, odnosno obrazlažući nepostojanje povrede prava na rad time što nema povrede prava na pravično suđenje.

Ovakva praksa Ustavnog suda novijeg je datuma. Analiza jurisprudencije Ustavnog suda, međutim, pokazuje da se u prethodnom periodu rada Sud meritorno bavio pravom na rad, pa čak na osnovu utvrđene povrede člana 60. Ustava poništavao sudske presude (npr. Už-1530/2008, Už-1757/2009, Už-4679/2011). U novijem periodu rada, Sud pravo na rad posmatra isključivo integrativno, u svetlu prava na pravično suđenje, razmatra ga samo u obimu zakonskih radnopravnih normi i po pravilu odbacuje, ne upuštajući se u ustavnopravnu sadržinu ovog prava. Upravo je takav integrativni pristup primenjen i u ovoj Odluci Ustavnog suda.

Integrativni pristup, razmatranje prava na rad isključivo u kontekstu prava na pravično suđenje, nema uporišta u Ustavu, međunarodnopravnim aktima, ustavnopravnoj teoriji, teoriji ljudskih prava, niti u komparativnoj ustavnosudskoj jurisprudenciji. Pravo na rad, zajemčeno Ustavom, ima svoju sadržinu, različitu kako od sadržine Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, tako i od zakonskih normi kojima se razrađuju radnopravni instituti. Zadatak je Ustavnog suda da kroz svoju jurisprudenciju primenjuje i tumači svako ustavno pravo, pa tako i pravo na rad, da kristališe njegovu sadržinu i gradi kriterijume procene da li je pravo povređeno.

Upravo sa prikazanog stanovišta, ovo izdvojeno mišljenje ima za cilj da ponudi alternativno čitanje prava na rad, uz predlog mogućeg drugačijeg usmerenja rada Ustavnog suda. Stoga struktura izdvojenog mišljenja obuhvata razmatranje prava na rad – načelno i u odnosu na konkretan ustavnosudski predmet, te razmatranje pravnih posledica konstatovanja povrede prava na rad.

AD I Pravo na rad

Sadržina ustavnog prava na rad, odnosno ljudskog prava - pravo na rad, mora se graditi sistemskim tumačenjem Ustava, zasnivati na ustavnim načelima i ustavnim vrednostima, te međunarodnopravnim aktima. Konkretno u odnosu na pravo na rad, koje pripada kategoriji ekonomskih i socijalnih ljudskih prava, koje nije apsolutno ljudsko pravo, identifikovanje sadržine mora se kretati u granicama ustavnih načela i ustavnih vrednosti kojima se opredeljuje ekonomski i socijalni aspekt državnog i društvenog sistema.

Republika Srbija je Ustavom proklamovala načelo socijalne pravde s jedne strane, a sa druge strane načelo tržišne ekonomije, te tumačenje prava na rad mora pratiti ova dva načela. Sasvim pojednostavljeno, a za potrebe ovog izdvojenog mišljenja, napomenuću da se sadržina prava na rad kao ekonomskog prava mora dominantno tumačiti u skladu sa ustavnim načelom tržišne ekonomije, otvorenog i slobodnog tržišta, slobode preduzetništva, samostalnosti subjekata (član 82. stav 1. ), na kome počiva ekonomsko uređenje Republike Srbije, a sadržina prava na rad kao socijalnog prava dominantno u skladu sa ustavnim načelom odnosno definisanjem Republike Srbije kao države koja je zasnovana inter alia na socijalnoj pravdi u članu 1. Ustava.

U Drugom delu Ustava - Ljudska i manjinska prava i slobode, osnovno i prvo načelo koje je navedeno je načelo neposredne primene ljudskih i manjinskih prava (član 18.), te u nastavku i neposredna primena ljudskih i manjinskih prava zajemčenih opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima (član 18. stav 2.). U nastavku stava 2. člana 18. nalazi se veoma važno pojašnjenje – važno sa stanovišta teme ovog izdvojenog mišljenja. Naime, zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava. Načelo neposredne primene počiva na samostalnosti sadržine normi ljudskih prava, kao ustavnih normi, nezavisnih i različitih od zakonskih normi. Iz nedvosmislenog ustavnog određenja, kao i hijerarhijskog odnosa Ustava i zakona, jasno je da ne može zakonska norma ograničavati ustavnu ili pak usmeravati njen sadržaj i tumačenje, već upravo obrnuto. Primenjeno na član 60. stav 1. Ustava u kome stoji da se jemči pravo na rad u skladu sa zakonom, kao opšteg dela inače kompleksne ustavne norme, sadržina prava na rad kao ustavne kategorije je ta koja usmerava kreiranje zakona, potencijalno i provere njihove ustavnosti, a ne obrnuto.

Sled važnih načela, iz dela Ustava posvećenog ljudskim pravima, opredeljen je pod zajedničkim nazivom – svrha ustavnih jemstava. Razlozi zbog kojih se propisuju „neotuđiva“ ustavna/ljudska prava pojedincima su očuvanje ljudskog dostojanstva, ostvarenje slobode i jednakosti svakog pojedinca u društvu, i to društvu koje je pravedno, otvoreno, demokratsko i zasnovano na načelu vladavine prava. Pored karaktera ustavnog načela, ljudsko dostojanstvo, jednakost i sloboda dodatno su opredeljeni i kao samostalna ljudska prava.

S obzirom na ovako, u najgrubljim crtama prikazano usmerenje tumačenja ljudskih prava, mogla bi se opredeliti osnovna sadržina prava na rad. Pravo na rad opredeljeno u članu 60. Ustava koncipirano je kao kompleksno pravo, od ukupno pet stavova, od kojih su prva tri opšteg karaktera, a poslednja dva opredeljuju posebna prava, koja proističu iz uspostavljenog radnog odnosa. Kako kompletna analiza prava na rad prevazilizi okvire izdvojenog mišljenja, čak i kada se stavovi izražavaju načelno, zadržaću pažnju samo na onima koja su od značaja za ovaj konkretni ustavnosudski predmet.

Sadržina člana 60. stav 1.: „jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom“, opredeljuje bazični odnos pojedinca i države, u kome je država ta koja treba da obezbedi pravni okvir za zasnivanje radnog odnosa i svih prava, obaveza i pratećih aspekata koja proističu iz rada (status u društvu, samovrednovanje, profesionalno ostvarenje, dostojanstvo, zabrana mobinga i sl.), dok je pojedincu zajemčeno da može zasnovati radni odnos, na osnovu toga ostvarivati sva prava i obaveze koje proističu iz radnog odnosa, onako kako je to potom precizirano zakonima u odnosu na konkretne kategorije zaposlenja. Ovako opredeljen stav nema značenje obaveze za državu da svakome mora obezbediti ili garantovati zaposlenje, već obavezu države da kreira državni i društveni sistem u kome pojedinac može steći radni status. Podjednako, jemčenjem prava na rad ne garantuje se zaposlenje, niti je ono osnov za kreiranje obaveze države da svakoga zaposli. Pravo na rad nije pravo na dobijanje zaposlenja. Kako pravom na rad nije garantovano dobijanje zaposlenja, tako se ne garantuje ni da će se jednom uspostavljeno zaposlenje zadržati. Sadržina zajemčenog prava na rad nije zabrana otkaza. Otkaz je radnopravni institut, a ne ustavnopravna kategorija. Zakonima se obezbeđuje pravo na otkaz i poslodavcu i zaposlenom, te se pravni odnos sa aspekta pravnog instituta otkaza mora tumačiti u skladu sa zakonom, a ne sa Ustavom. U odnosu na otkaz, Ustav jemči samo procesni aspekt - pravnu zaštitu (član 60. stav 4.), odnosno mogućnost utuženja nezakonitog otkaza.

Logika stava 1. dalje se nastavlja i dopunjuje u stavu 2. člana 60.: „svako ima pravo na slobodan izbor rada“, čija se sadržina ogleda u pravu na slobodan izbor profesije i zanimanja, a ne konkretnog radnog mesta (posebno ne u procesu napredovanja koje nije ustavnopravna, već zakonska kategorija, propisana u skladu sa specifičnostima konkretne oblasti rada), a sa druge strane pravo na slobodu izbora rada predstavlja zaštitu od prinudnog rada ili prisiljavanja na neku vrstu rada, kao i na onemogućavanje uživanja pravne zaštite koja proističe iz zakonito uspostavljenog radnog odnosa.

Članom 60. u stavu 3. određeno je da su svima pod jednakim uslovima dostupna sva radna mesta. Sadržina odredbe, odnosno njeni elementi - dostupnost za sve, pod jednakim uslovima, svih radnih mesta, jeste manifestacija osnovnog načela jednakosti, odnosno zabrane diskriminacije u materiji radnih odnosa. Ona opredeljuje da formalnopravni uslovi za zasnivanje radnog odnosa moraju biti jednako postavljeni u odnosu na sve, da se moraju obezebediti jednake šanse i postupanja, a posebno u odnosu na načela svojstvena postupku zapošljavanja – načelo oglašavanja javnog konkursa, načelo slobode izbora kandidata od strane poslodavca, ispunjavanje istog seta kriterijuma i uslova i sl. I načelno važno za potpuno i ispravno razumevanje prava na rad, tj. dostupnost radnih mesta je da garancija dostupnosti radnih mesta mora u sebi sadržati pravnu zaštitu ne samo za zaposlene, već i za poslodavce. S obzirom na ulogu države u ovom odnosu, tj. kreiranje kompletnog pravnog okvira, za radnopravni položaj subjekata se upravo zato i kaže da dejstvuje na tripartitnoj osnovi.

Dostupnost radnih mesta svima pod jednakim uslovima jeste veoma široko postavljen koncept, ali ima i ograničenja – pre svega u pretpostavci da zainteresovani ispunjava neophodne uslove za dobijanje određenog zaposlenja, potom u sprovođenju procedure zaposlenja, u pravu poslodavca da izabere onog kog proceni kao najboljeg kandidata i sl. Dakle, dostupnost ne znači istovremeno i dobijanje zaposlenja, već se garancija odnosi na jednak pristup procesu zapošljavanja. Posmatrano kroz prizmu strazburških principa građenih u ovoj materiji mogli bi se istaći kriterijumi predviljivosti zakona, efektivnosti pravnog leka – svako se opravdano pouzda u pravni lek i očekuje uspeh, opravdanosti različitog tretmana, kao kriterijuma koji dodatno učestvuju u razmatranju jednakog pristupa radnom mestu, legitimnog cilja i sl. (Leander protiv Švedske, Presuda, 26. mart 1987. godine, par. 78; Sidabras et Džiautas protiv Litvanije, Presuda, 27. jul 2004. godine, par. 51-52; Naidin protiv Rumunije, Presuda, 21.oktobar 2014, par. 46 i 51).

U odnosu na konkretnu ustavnu žalbu podnosioca Branka Jankovića iz Niša sporno pravno pitanje inter alia je pitanje dostupnosti radnog mesta, odnosno pitanje da li je u ovom slučaju došlo do povrede člana 60. stav 3. Ustava. Drugačije postavljeno ovo pitanje može glasiti i: Da li je Branko Janković uživao zaštitu Ustavom zajemčenog prava na rad u njegovom aspektu dostupnosti svima pod jednakim uslovima svih radnih mesta?

Posle rešenja kojim poslodavac (Republika Srbija, Ministarstvo finansija, Poreska uprava iz Beograda) opredeljuje status neraspoređenosti za Branka Jankovića 8.3.2005., i to počev od 1.1.2005., poslodavac 14.6.2005. donosi Pravilnik o unutrašnjoj sistematizaciji i organizaciji, koji stupa na snagu 23.6.2005. Branko Janković dobija rešenje o prestanku radnog odnosa, posle neuspelog postupka po prigovoru na rešenje o neraspoređenosti, te od 30.6.2005. ostaje bez posla. U toku tog vremenskog perioda, poslodavac raspisuje konkurs za prijem na nova radna mesta i to 5.4.2005. i 19.4.2005. godine. Dakle, dok traju postupci po prigovorima na rešenje o neraspoređenosti i rešenje o prestanku radnog odnosa, u periodu pre nego što je usvojen novi Pravilnik o unutrašnjoj sistematizaciji i organizaciji, poslodavac raspisuje konkurs za prijem novih lica, na radna mesta za koja podnosilac ustavne žalbe ispunjava uslove i na koja bi mogao da bude raspoređen. Branko Janković je time stavljen u drugačiji pravni položaj, nejednak u odnosu na ostale koji su po osnovu novog konkursa zasnovali radni odnos, bez opravdanja različitog postupanja u odnosu na njega i bez isticanja legitimnog cilja za takvo postupanje. U odnosu na njega nema radnog mesta, radno mesto na koje je on bio raspoređen je ukinuto, on je ostao neraspoređen, a sa druge strane za istu vrstu poslova otvaraju se istovrsna nova radna mesta i raspisuju konkursi. Važan element nejednakosti u ovom slučaju ogleda se u okolnosti ispunjavanja uslova za radna mesta za koja se raspisuju novi konkursi i na koja je on mogao da bude raspoređen. S druge strane ne uočava se pravni osnov različitog postupanja ili legitimni cilj usled koga bi se mogla graditi pravovaljanost postupanja u odnosu na Branka Jankovića, odnosno odreći povreda prava na rad.

Teorijski bi se moglo rezonovati da je on mogao, nezavisno od činjenice da se nalazio u toku postupka po prigovoru, konkurisati za prijem u radni odnos. Međutim, sadržina dostupnosti prava na rad nije u razmatranju šta je u procesnopravnom smislu mogao da preduzme zaposleni koji gubi zaposlenje, već se sadržina ogleda u ustavnopravnoj obavezi kreiranja jednakog položaja za sve u odnosu na konkretno radno mesto, odnosno omogućavanja da svi pod jednakim uslovima imaju pristup radnom mestu. Branko Janković konkretno u periodu trajanja konkursa, nalazio se u pravnom odnosu sa poslodavcem koji je raspisao novi konkurs, odnosno u postupku po prigovoru. Prema kriterijumu delotvornosti pravnog leka i legitimnog očekivanja da se u postupku uspe, jasno je da njegov odnos sa poslodavcem nije bio isti kao onih pojedinaca koji tek pristupaju konkursu. U obrazloženju presude Vrhovni kasacioni sud rezonuje da nema povrede prava, osloncem u jednom delu na okolnost da se tužena obratila ministarstvima i posebnim organizacijama upućivanjem molbe za preuzimanjem, koja je ostala bez efekta. Rezon Vrhovnog kasacionog suda u oštroj je suprotnosti sa rezonom nižestepenih sudova. Apelacioni sud u Beogradu rezonuje da je poslodavac bio u obavezi da ponudi drugo radno mesto, posebno u onim situacijama u kojima je potpuno nesporno da je postojalo slobodno radno mesto za koje je zaposleni ispunjavao potrebne uslove. Za Apelacioni sud u Beogradu bez uticaja su navodi da je tužena uputila dopise ministarstvima radi preuzimanja tužioca, upravo stoga što je konkretno tuženi organ mogao rasporediti tužioca na slobodno mesto. Vrhovni kasacioni sud nije razmatrao razloge zbog kojih Branko Janković nije raspoređen na radna mesta na koja su po konkursu primani novi službenici, a čime je suštinski stavljen u nejednak odnos, tj. u situaciju da njemu radno mesto nije bilo dostupno pod jednakim uslovima kao drugima.

Za celovitu sliku nije bez značaja navesti i to da je prvostepenom i drugostepenom presudom usvojen tužbeni zahtev Branka Jankovića, te je posle desetogodišnjeg postupka vraćen na posao 8.5.2015., da bi 30.9.2015. u postupku po reviziji Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev.

Prilikom razmatranja da li je podnosilac ustavne žalbe uživao zaštitu koja proističe iz garancija člana 60. stav 3. Ustava, treba uneti u silogizam i činjenicu da je poslodavac u ovom slučaju Republika Srbija, Ministarstvo finansija. Subjekti prava na rad, kao što je napred napomenuto, su zaposleni, poslodavac i država, u njihovom tripartitnom odnosu. Važan element za zaokružen rezon je da li je poslodavac privredno društvo, privredni subjekt ili se pak radi o državi kao poslodavcu. Privredni subjekt deluje u uslovima tržišne ekonomije, otvorenog i slobodnog tržišta, slobode preduzetništva, samostalnosti subjekata, te se i pravo na rad u odnosu na privredne subjekte mora tumačiti prevashodno u odnosu na pravo na rad kao ekonomsko pravo. S druge strane, pozicija države kao poslodavca umanjuje aspekt prava na rad kao ekonomskog prava i u prvi plan ističe aspekt prava na rad kao socijalnog prava. Rad u državnom organu nije pod dejstvom tržišnih uslova, već naprotiv država igra važnu ulogu u ostvarivanju načela socijalne pravde. Upravo stoga, u odnosu na državu, način na koji će se primeniti i tumačiti obaveza omogućavanja dostupnosti radnih mesta u odnosu na sve i pod jednakim uslovima istaknutija je nego li u odnosu na privredne subjekte koji su pod diktatom tržišta.

Istaknutija obaveza države i veća prava pojedinca u odnosu na radna mesta za koja je poslodavac država istaknuta je izrazito u međunarodnopravnim aktima. Učestvovanje u vođenju javnih poslova i rad u javnoj službi u svojoj zemlji normirani su u npr. Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine u članu 21. stav 2. i Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima iz 1966. godine u članu 25. Na ove akte izrazito se poziva Evropski sud za ljudska prava, kao npr. u presudi u predmetu Kosiek protiv Nemačke (Kosiek protiv Nemačke, Presuda, 28. avgust 1986. godine, par. 34).

S obzirom na moj zaključak da Branko Janković nije imao pristup radnom mestu pod jednakim uslovima u odnosu na ostale, mišljenja sam da je Ustavni sud morao konstatovati da on nije uživao zaštitu zajemčenu članom 60. stav 3. Stava sam da je Ustavni sud trebalo da donese usvajajuću odluku deklaratornog karaktera, u kojoj bi se u izreci konstatovala povreda člana 60. stav 3. uz argumentativno obrazloženje.

AD II - Pravne posledice ustanovljavanja povrede prava na rad

Akcenat je na usvajajućoj deklaratornoj odluci contra usvajajućoj kasatornoj odluci. Smatram da poništavanje odluke redovnog suda ili drugog pojedinačnog pravnog akta koji potpada pod nadležnost Ustavnog suda ne treba da bude cilj rada Ustavnog suda, niti njegova glavna uloga. Poništavanje ima smisla u onim slučajevima u kojima se ustanovi povreda prava na pravično suđenje, odnosno u onim slučajevima u kojima se ustanovi da je sud pogrešno primenio pravo. U slučaju zaštite ostalih ljudskih prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije efekat se može ostvariti deklaratornom odlukom. Drugačijim izborom reči rečeno, ne slažem se sa pozicijom Ustavnog suda kao kontrolora rada redovnih sudova, traženjem njihovih grešaka i poništavanjem odluka. Smatram da je osnovna uloga Ustavnog suda zaštita pojedinca u njegovom odnosu sa državom i zaštita samog Ustava. Pravilno strategijsko koncipiranje rada Ustavnog suda, posmatrano iz ugla dobrobiti države, upravo usmerava rad Suda na konstatovanje povrede ljudskog prava. Ovakva mera ustavnosudskog aktivizma u srazmeri je sa mestom i ulogom Ustavnog suda u državi i društvu.

U kreiranju celovite formule rada, treba ponovo spomenuti integrativni pristup Ustavnog suda u razmatranju prava na rad kao negativnu pojavu. Podvođenjem prava na rad pod pravo na pravično suđenje vrši se anuliranje ustavnopravnog sadržaja ovog prava i ono se svodi samo na zakonske odredbe. Posledica toga je formalističko odbacivanje istaknute povrede prava na rad, bez ulaženja u meritum i time odricanje od zaštite koju ljudsko pravo treba da pruži. Između poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda i odbacivanja ustavne žalbe, mora se ostaviti prostor za usvajajuću deklaratornu odluku. Jer, usvajajuća deklaratorna odluka jeste glas u odbranu ljudskog prava i jeste glas opomene i konstatovanja da sistem u određenom segmentu ne funkcioniše dobro.

Ustanovljavanje povrede prava na rad ne iscrpljuje se u samoj izreci. Obrazloženje odluke Ustavnog suda mora počivati na doktrini, treba da doprinosi razvoju doktrinarnih stavova i postane nezaobilazni i najvažniji parametar u primeni i funkcionisanju celokupnog pravnog sistema. Ovo je jedna od veoma važnih uloga Ustavnog suda, koja se u brzini rada i zatrpanosti velikim brojem predmeta zanemaruje. Činjenica je da Ustavni sud retko koristi argumentativnu snagu obrazloženja svojih odluka, a koju teorija, i starija i novija, prepoznaje kao izrazito važnu i generiše je iz samog autoriteta Ustavnog suda i sudijskog foruma.

U ovom konkretnom ustavnosudskom predmetu, kao i u svakom drugom ustavnosudskom predmetu u kome bi bila usvojena deklaratorna odluka poželjno je razmotriti pitanje posledice takve odluke. Naime, postupanje po ustavnim žalbama jeste kontrola ustavnosti. Kontrola ustavnosti ima dvostruki značaj – za samog podnosioca ustavne žalbe i za celokupan pravni sistem. Debatuje se da li je deklaratorno ustanovljavanje povrede ljudskog prava adekvatna satisfakcija podnosiocu žalbe ili je pak jedina delotvorna posledica ustanovljavanja povrede Ustava poništenje pravnog akta ili novčana nadoknada. Sa stanovišta opšteg pravnog načela o nadoknadi nematerijalne štete poznatog u svim pravnim sistemima, jedan od načina nadoknade nematerijalne štete jeste konstatovanje povrede prava, kao vid satisfakcije. Stoga, treba razvijati klimu da u aspektu inter partes dejstva odluke Ustavnog suda, sama konstatacija povrede ima značaj satisfakcije za podnosioca ustavne žalbe. Priznanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno ljudsko pravo, odnosno konstatovanjem da je podnosilac ustavne žalbe u pravu, treba da ima značaj za podnosioca i da u njemu stvori osećaj zadovoljenja. Sa stanovišta značaja za celokupan pravni sistem svako ustanovljenje povrede Ustava je blagotvorno. Ukazivanje na neustavnost doprinosi finom baždarenju celokupnog sistema. Uostalom, činjenica erga omnes dejstva i efekta odluke po ustavnoj žalbi normirana je u Zakonu o Ustavnom sudu (član 49. stav 2.), koji podrazumeva postojanje odluka po ustavnoj žalbi i rešenja od šireg značaja za zaštitu ustavnosti i zakonitosti.

Dr Tijana Šurlan,

sudija Ustavnog suda