Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 30. juna 2011. godine, doneo je

REŠENjE

1. Ne prihvataju se inicijative za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08).

2. Odbacuju se zahtevi za obustavu izvršenja pojedinačnog akta ili radnje preduzete na osnovu Zakona iz tačke 1.

Obrazloženje

I

Ustavnom sudu podneto je više inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti i saglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela („Službeni glasnik RS“, broj 97/08).

U inicijativama se osporava Zakon u celini, kao i njegove pojedine odredbe u odnosu na čl. 20, 32, 33, 34, 36, 42, 58 i 197. Ustava Republike Srbije, kao i u odnosu na čl. 6. i 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10), član 1. Protokola broj 1 uz ovu konvenciju i član 17. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima.

Podnosilac inicijative navodi da su odredbe čl. 4. i 23. osporenog Zakona nesaglasne sa odredbama čl. 32. i 33. Ustava (pravo na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog), s obzirom na to da je odredbama osporenog člana 4. predviđeno da, ako odredbama ovog zakona nije drugačije propisano, shodno će se primenjivati odredbe Zakonika o krivičnom postupku, dok je odredbama člana 23. osporenog Zakona, koje su u suprotnosti sa Zakonikom, predviđeno da će, pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika, ako ga ima, i javnog tužioca, pa u ovom slučaju, iako odlučuje o pravima lica koja su navodno stekla imovinu proisteklu iz krivičnog dela, zakonodavac nužno ne traži učešće branioca, što je u suprotnosti sa navedenim ustavnim odredbama. Inicijatori zatim ističu da odredba člana 42. Zakona nije u saglasnosti ni sa članom 32. Ustava, s obzirom na to da vlasnik imovine nema priliku da se obrati sudu u postupku u kojem se odlučuje o njegovim pravima i obavezama, kao i sa odredbom člana 6. stav 1. Evropske konvencije, kojim je utvrđeno pravo na pravično suđenje. Sudska nezavisnost i nepristrasnost kao elementi prava na pravično suđenje su, prema mišljenju inicijatora, povređeni zakonskim odredbama koje predviđaju da se suđenje po zahtevu za privremeno oduzimanje imovine i glavni pretres odvijaju pred istim predsednikom veća, odnosno pred istim većem pred kojim se drži glavni pretres. Isto načelo je, po mišljenju inicijatora, prekršeno i članom 24. Zakona, s obzirom na to da rok za održavanje ročišta za oduzimanje imovine od pet dana nije razuman, da se vremensko trajanje javnog raspravljanja ne može ograničiti zakonom, niti se može zakonom odrediti da se javno raspravljanje ima dovršiti bez prekidanja.

Po navodima inicijatora, odredbe čl. 28. i 30. osporenog Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 34. Ustava (pravna sigurnost u kaznenom pravu), s obzirom na to da iz osporenih odredaba Zakona proizlazi da se odredbe ovog zakona primenjuju i na krivična dela učinjena pre stupanja na snagu ovog zakona, čime se daje mogućnost izricanja krivične sankcije – kazne koja nije bila propisana zakonom u vreme izvršenja krivičnog dela. Činjenica da oduzimanje imovinske koristi proistekle iz krivičnog dela nije obuhvaćeno katalogom krivičnih sankcija predviđenih Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), ne dovodi u pitanje njenu pravnu prirodu, jer se ona izriče nakon pravnosnažne osuđujuće presude, a to je, prema mišljenju inicijatora, čini kaznom u smislu člana 7. Evropske konvencije. Sa tim u vezi, inicijatori ističu da osporeni Zakon u celini ima povratno dejstvo, što je u suprotnosti sa odredbama člana 197. Ustava, posebno navodeći odredbe člana 28. stav 1. i člana 66. osporenog Zakona.

Ustavno načelo pravne sigurnosti u kaznenom pravu je, prema mišljenju inicijatora, narušeno i odredbama čl. 21, 22, 27, 34, 37, 41, 42, 44, 46. i 49. osporenog Zakona, iz sledećih razloga: mogućnost javnog tužioca da zabrani raspolaganje imovinom dok traje sudski postupak, u suprotnosti je sa ustavnom zaštitom koju pruža pretpostavka nevinosti; uvođenjem mogućnosti privremenog oduzimanja imovine zakonodavac je, po shvatanju inicijatora, uspostavio pretpostavku krivice za onoga ko je okrivljen, ali ne i osuđen, samo na osnovu očigledne nesrazmere njegove imovine sa njegovim zakonitim prihodima; mogućnost Direkcije da otuđi stvari koje pripadaju nekom drugom u situaciji kada još uvek nema presude, protivna je pravnom principu da niko na drugoga ne može preneti više prava nego što sam ima; vlasniku koji je oslobođen ne vraća se prodata imovina, već se vraćaju sredstva; merom privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela narušava se princip proporcionalnosti koji je predviđen članom 1. Prvog protokola uz Evropsku konvenciju; između posledica privremenog ili trajnog oduzimanja imovine praktično nema razlike, jer privremeno oduzimanje imovine može imati za posledicu konačno oduzimanje prava svojine nad stvarima unutar imovine ne samo pre nego što dođe do pravnosnažno osuđujuće presude, već i u slučaju pravnosnažno oslobađajuće presude. Podnosilac inicijative smatra da je odredba člana 3. tač. 4) i 7) osporenog Zakona nesaglasna sa članom 34. Ustava, jer se osobama protiv kojih nije vođen krivični postupak može izreći sankcija oduzimanja imovine. U istom članu Zakona inicijator osporava i tačku 3) ovog člana Zakona, navodeći da se tom odredbom poistovećuje status osumnjičenog, okrivljenog i osuđenog lica, čime ne pravi razliku između osnova sumnje, osnovane sumnje, osude i pravosnažne osude, što je u suprotnosti sa odredbama člana 34. Ustava. Imajući u vidu sve navedene razloge za povredu odredaba člana 34. Ustava, inicijator smatra da su iz istih razloga odredbe člana 3. tač. 3) i 7) i čl. 21, 22, 27, 28, 30, 34, 37, 41, 42, 44, 46. i 49. Zakona nesaglasne i sa odredbama člana 6. Evropske konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac inicijative smatra i da odredbe člana 1, člana 3. tač. 1) i 2), člana 15. stav 1. i člana 28. stav 1. osporenog Zakona nisu u saglasnosti sa čl. 36. i 58. Ustava, jer iz osporenih odredaba Zakona proizilazi da je pojam imovine i imovine proistekle iz krivičnog dela određen neprecizno i bez vremenskog ograničenja, što ostavlja mogućnost za različito tumačenje osporenih odredaba, čime se narušava i Ustavom zajemčeno pravo na imovinu. Naročito je sporno za inicijatora da se pod imovinom u smislu ovog zakona podrazumeva i imovina naslednika i trećih lica, jer u takvim situacijama nema javnog interesa koji opravdava lišavanje imovine ovih lica. Poseban problem za inicijatora predstavlja činjenica da osporenim Zakonom nije predviđena ni visina naknade za koju imovina može biti oduzeta ili ograničena, čime bi se mogao narušiti ustavni princip da naknada u takvim slučajevima ne može biti niža od tržišne. Inicijator navodi da su iz svih navedenih razloga odredbe člana 1, člana 3. tač. 1) i 2) člana 15. stav 1. i člana 28. stav 1. osporenog Zakona nesaglasne sa odredbama člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima je garantovana zaštita imovine.

Dalje u inicijativi se navodi da odredbe člana 20. osporenog Zakona nisu u saglasnosti sa odredbama člana 42. Ustava, kojima je zajemčena zaštita podataka o ličnosti. Naime, imajući u vidu da se postupak za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ne vodi samo protiv učinilaca krivičnog dela, odnosno da lica protiv kojih zakonodavac predviđa vođenje postupka nisu lica koja su osumnjičena, okrivljena ili pak osuđena za krivično delo iz koga je proistekla imovina o čijoj se sudbini odlučuje, otkrivanje podataka iz poslovnih knjiga, ličnih računa i sefova tih lica, po navodima inicijatora, predstavljalo bi povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Inicijatori na kraju ističu da osporeni Zakon nije u saglasnosti ni sa odredbama čl. 20. i 58. Ustava, jer je njime uređeno oduzimanje ili ograničavanje prava svojine bez naknade, a da se pri tome ne radi o naplati poreza i drugih dažbina i kazni, kada Ustav jedino dozvoljava oduzimanje ili ograničavanje prava svojine.

Pojedini inicijatori su tražili od Ustavnog suda da obustavi izvršenje pojedinačnih akata i radnji preduzetih na osnovu osporenih odredaba Zakona do donošenja konačne odluke Suda, zbog mogućnosti nastupanja neotklonjivih štetnih posledica njihovim izvršavanjem.

II

U prethodnom postupku Ustavni sud je na sednici od 15. oktobra 2009. godine doneo Zaključak na osnovu koga je dostavio inicijative Narodnoj skupštini na mišljenje, saglasno odredbi člana 33. stav 2. Zakona o Ustavom sudu ("Služeni glasnik RS", broj 109/07). Narodna skupština je dostavila mišljenje Ustavnom sudu 3. marta 2010. godine.

U mišljenju Narodne skupštine se ističe da kada je reč o pravnoj prirodi oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, treba razlikovati privremeno oduzimanje imovine od trajnog. Privremeno oduzimanje imovine je mera preventivnog karaktera, jer se može primeniti samo ako postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno. Stoga se, po mišljenju donosioca osporenog Zakona, pitanje pravne prirode oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela može postaviti isključivo u odnosu na trajno oduzimanje takve imovine.

Ako bi trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo izjednačeno sa krivičnom sankcijom, onda bi se kao i svaka krivična sankcija svelo na lišavanje ili ograničavanje slobode ili prava lica prema kojem se primenjuje, ili upozorenje da do toga može da dođe u slučaju ponovnog izvršenja krivičnog dela. Međutim, za razliku od kazne, gde osnov primene instituta proističe iz shvatanja o subjektivizaciji krivice i sankcionisanja, kod trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela osnov primene se nalazi u načelnom zahtevu da niko ne može zadržati ono za što se može osnovano pretpostaviti da je pribavljeno kriminalnom aktivnošću. Stoga se može reći da je kazna institut koji „prati“ učinioca krivičnog dela, dok trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela predstavlja institut koji „prati“ nezakonito stečenu imovinu, bez obzira na to kod koga se u trenutku oduzimanja nalazi. Trajnim oduzimanjem imovine se tako uspostavlja imovinsko stanje koje je narušeno izvršenjem krivičnog dela, odnosno kriminalnom aktivnošću, pa donosilac osporenog Zakona zaključuje da to upućuje na njegovu restorativnu, a ne represivnu prirodu.

U odgovoru se dalje ističe da postoje značajne razlike između kazne i trajnog oduzimanja imovine u vezi sa okolnostima koje se uzimaju u obzir prilikom njihovog izricanja: kod trajnog oduzimanja imovine sud ne uzima u obzir stepen krivične odgovornosti, pobude iz kojih je delo učinjeno, imovinske prilike učinioca, jačinu ugrožavanja ili povrede zaštićenog dobra, olakšavajuće i otežavajuće okolnosti, visina koristi koja se oduzima ne zavisi od prethodno zadatih okvira, kao što je slučaj sa kaznom i njenim granicama postavljenim u okvirima opšteg i posebnog minimuma i maksimuma. U procesnom pogledu takođe postoje razlike koje se sastoje u tome što odluka o krivici uvek ima za posledicu donošenje odluke o kazni, dok se odluka o trajnom oduzimanju imovine donosi u posebnom postupku, koji se ne vodi radi utvrđivanja nečije krivične odgovornosti, već zbog donošenja odluke o zahtevu javnog tužioca za trajno oduzimanje imovine, u kome je dato pravo vlasniku imovine da pobija dokaze koje je izneo javni tužilac. To znači da donošenje odluke o krivici, a samim tim i osuđujuće presude ne uslovljava nužno donošenje odluke o trajnom oduzimanju imovine, jer se radi samo o jednom od uslova koji, zajedno sa drugim uslovima, mora da bude ispunjen da bi se pitanje trajnog oduzimanja imovine moglo izneti pred sud. Sledeća razlika između kazne i trajnog oduzimanja imovine ogleda se u tome što sud po službenoj dužnosti odlučuje o kazni, dok je podnošenje zahteva za trajno oduzimanje imovine u isključivoj nadležnosti javnog tužioca, koji to može da učini nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije u roku od godinu dana po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka i koji samostalno procenjuje da li ima dovoljno dokaza potrebnih za utvrđivanje činjenica da se radi o imovini koja je proistekla iz nekog krivičnog dela. Navedeni razlozi, po mišljenju donosioca osporenog Zakona, određuju trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela kao meru sui generis koja se ne primenjuje ad personam na vlasnika, već in rem.

U odgovoru na inicijative se dalje navodi da pravila kojima se uređuje trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela u suštini predstavljaju posebna pravila o dokazivanju činjenice o kriminalnom poreklu određene imovine. Naime, kada javni tužilac dokaže određene činjenice stvara se oboriva pretpostavka da imovina ili njen deo koji su u znatnoj nesrazmeri sa zakonitim prihodima vlasnika predstavljaju imovinu proisteklu iz krivičnog dela. Ako vlasnik ne obori navedenu zakonsku pretpostavku, ona će postati dokazana činjenica u sudskom postupku. U pogledu navoda inicijatora o retroaktivnosti osporenog Zakona, u odgovoru se ističe da procesna pravila ne podležu ovom principu.

Povodom kruga lica od kojih se može oduzeti imovina proistekla iz krivičnog dela, donosilac osporenog zakona ističe da se uvođenjem u postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela pojma ostavioca, odnosno lica protiv koga usled smrti krivični postupak nije pokrenut ili je obustavljen, obezbeđuje efikasnost navedene pravne mere koja se može primeniti samo pod uslovom ako je u postupku koji je pravnosnažno okončan osuđujućom presudom, utvrđeno da je ostavilac sa drugim licima učinio neko krivično delo koje predstavlja osnov za oduzimanje imovine, tj. osuda drugih lica za krivično delo u kojem je učestvovao ostavilac predstavlja osnov za pretpostavku da je ostavilac stekao imovinu izvršenjem protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično delo.

Na osnovu svih navoda iz odgovora, donosilac osporenog Zakona smatra da Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela nije nesaglasan sa Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

III

U sprovedenom postupku Ustavni sud je utvrdio:

Zakon o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela je donela Narodna skupština, na Prvoj sednici Drugog redovnog zasedanja u 2008. godini, 23. oktobra 2008. godine. Zakon je objavljen u „Službenom glasniku RS“, broj 97/08 od 27. oktobra 2008. godine, stupio je na snagu 4. novembra 2008. godine, a počeo je da se primenjuje 1. marta 2009. godine. Ovim zakonom uređeni su uslovi, postupak i organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje imovinom koja je proistekla iz određenih krivičnih dela koja su obuhvaćena ovim zakonom (član 1.). Zakon se osporava u celini u odnosu na sledeće ustavne odredbe: ograničenja ljudskih i manjinskih prava iz člana 20. Ustava; zajemčenu pravnu sigurnost u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, sa posebnim naglaskom na pretpostavku nevinosti; zajemčenim pravom na imovinu iz člana 58. Ustava i zabranom povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava, kao i u odnosu na član 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojima je utvrđeno da kažnjavanje može biti samo zasnovano na zakonu. Pored navedenog, u inicijativama su posebno istaknuti pojedini članovi Zakona za koje inicijatori smatraju da nisu u saglasnosti sa Ustavom i potvrđenim međunarodnim ugovorima.

Odredbama člana 3. Zakona predviđeno da pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje: 1) imovinom se smatra dobro svake vrste, materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo velike vrednosti i isprave u bilo kojoj formi kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro, imovinom se smatra i prihod ili druga korist ostvarena, neposredno ili posredno, iz krivičnog dela, kao i dobro u koje je ona pretvorena ili sa kojim je pomešana; 2) imovinom proisteklom iz krivičnog dela smatra se imovina okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca koja je u očiglednoj nesrazmeri sa njegovim zakonitim prihodima; 3) okrivljenim se smatra osumnjičeni, lice protiv koga je krivični postupak pokrenut ili osuđeni za krivično delo iz člana 2. ovog zakona; 4) ostaviocem se smatra lice protiv koga usled smrti krivični postupak nije pokrenut ili je obustavljen, a u krivičnom postupku koji se vodi protiv drugih lica je utvrđeno da je zajedno sa tim licima učinio krivično delo iz člana 2. ovog zakona; 5) pravnim sledbenikom smatra se naslednik osuđenog, svedoka saradnika, ostavioca ili njihovih naslednika; 6) trećim licem smatra se fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela; 7) vlasnikom se smatra okrivljeni, svedok saradnik, ostavilac, pravni sledbenik ili treće lice; 8) oduzimanjem se smatra privremeno ili trajno oduzimanje od vlasnika imovine proistekle iz krivičnog dela. Članom 4. Zakona je propisano da ako odredbama ovog zakona nije drukčije propisano, shodno će se primenjivati odredbe Zakonika o krivičnom postupku, a članom 5. Zakona - da su organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje imovinom proisteklom iz krivičnog dela javni tužilac, sud, organizaciona jedinica Ministarstva unutrašnjih poslova nadležna za finansijsku istragu (u daljem tekstu: Jedinica) i Direkcija za upravljanje oduzetom imovinom (u daljem tekstu: Direkcija) i da se nadležnost javnog tužioca i suda u postupku iz stava 1. ovog člana određuje prema nadležnosti suda za krivično delo iz koga potiče imovina.

U delu Zakona kojim je uređeno privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, osporenim odredbama Zakona propisano je: da kada postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno, javni tužilac može podneti zahtev za privremeno oduzimanje imovine, da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o vlasniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini, okolnosti iz kojih proizlazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i razloge koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine, da o zahtevu iz stava 1. ovog člana u zavisnosti od faze postupka odlučuje istražni sudija, predsednik veća, odnosno veće pred kojim se drži glavni pretres (član 21.); da ako postoji opasnost da će vlasnik raspolagati imovinom proisteklom iz krivičnog dela pre nego što sud odluči o zahtevu iz člana 21. stav 1. ovog zakona, javni tužilac može doneti naredbu o zabrani raspolaganja imovinom i o privremenom oduzimanju pokretne imovine, da mera iz stava 1. ovog člana traje do donošenja odluke suda o zahtevu javnog tužioca, da naredbu iz stava 1. ovog člana izvršava Jedinica (član 22.); da će pre donošenja odluke o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine sud zakazati ročište na koje će pozvati vlasnika, njegovog branioca, odnosno punomoćnika ako ga ima i javnog tužioca, da se poziv dostavlja na poznatu adresu, odnosno sedište lica iz stava 1. ovog člana, uz upozorenje da će se ročište održati i u slučaju njegovog nedolaska, da se smatra da ako je poziv dostavljen neposredno vlasniku ili njegovom braniocu, odnosno punomoćniku, da je time dostavljanje vlasniku uredno izvršeno, da će, ako se poziv ne može dostaviti na način propisan u stavu 2. ovog člana, sud vlasniku postaviti punomoćnika po službenoj dužnosti za postupak privremenog oduzimanja imovine (član 23.); da će se ročište iz člana 23. stav 1. ovog zakona održati u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine, da će se započeto ročište dovršiti bez prekidanja, da javni tužilac iznosi dokaze o imovini koju vlasnik poseduje, okolnosti o osnovanoj sumnji da imovina proističe iz krivičnog dela i okolnosti koje ukazuju na opasnost da bi njeno kasnije oduzimanje bilo otežano ili onemogućeno, da vlasnik i njegov branilac, odnosno punomoćnik osporavaju navode javnog tužioca (član 24.); da privremeno oduzimanje imovine traje do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine i da u slučaju smrti vlasnika ili ako se pojave okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, sud može preispitati donetu odluku (član 27.).

U delu Zakona kojim je uređeno trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, osporenim odredbama Zakona propisano je: da nakon stupanja optužnice na pravnu snagu, a najkasnije u roku od godinu dana po pravnosnažnom okončanju krivičnog postupka, javni tužilac podnosi zahtev za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, da zahtev iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o okrivljenom, odnosno svedoku saradniku, opis i zakonski naziv krivičnog dela, označenje imovine koju treba oduzeti, dokaze o imovini koju okrivljeni, odnosno svedok saradnik poseduje i zakonitim prihodima, okolnosti koje ukazuju na postojanje očigledne nesrazmere između imovine i prihoda i razloge koji opravdavaju potrebu za trajnim oduzimanjem imovine, da zahtev protiv pravnog sledbenika sadrži dokaze da je nasledio imovinu proisteklu iz krivičnog dela, a zahtev protiv trećeg lica dokaze da je imovina proistekla iz krivičnog dela preneta bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara stvarnoj vrednosti u cilju osujećenja oduzimanja, da o zahtevu iz stava 1. ovog člana odlučuje veće pred kojim se drži glavni pretres, odnosno predsednik tog veća, da je postupak za trajno oduzimanje imovine hitan (član 28.); da kada se vlasnik izjasni da osporava zahtev iz člana 28. stav 1. ovog zakona ili ako je zahtev podnet nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka, sud će održati glavno ročište na kojem će odlučiti o zahtevu, da će sud pre održavanja ročišta iz stava 1. ovog člana u roku od 30 dana od pravnosnažnosti osuđujuće presude ili od dana podnošenja zahteva javnog tužioca zakazati pripremno ročište radi predlaganja dokaza (član 30.).

Inicijatori su posebno osporili odredbe Zakona kojima je uređeno upravljanje oduzetom imovinom od strane Direkcije, a kojima je propisano: da po prijemu rešenja o privremenom, odnosno trajnom oduzimanju imovine, Direkcija odmah postupa u skladu sa nadležnostima iz člana 9. ovog zakona, da do ukidanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, odnosno do pravnosnažnog okončanja postupka za trajno oduzimanje imovine, Direkcija upravlja oduzetom imovinom sa pažnjom dobrog domaćina, odnosno dobrog stručnjaka (član 37.); da se o oduzetoj imovini sačinjava zapisnik u koji se unose podaci o vlasniku, podaci o imovini i stanju u kojem je preuzeta, podaci o vrednosti koja se oduzima (član 34. stav 2.), napomena da li se imovina privremeno ili trajno oduzima, da li je privremeno oduzeta imovina ostala kod vlasnika ili je poverena drugom fizičkom ili pravnom licu (član 39. st. 3. i 4.) i drugi podaci, da ministar nadležan za pravosuđe propisuje bližu sadržinu zapisnika iz stava 1. ovog člana i sadržinu i način vođenja evidencija o poslovima koje u smislu člana 9. stav 1. ovog zakona vrši Direkcija (član 38.); da se privremeno oduzimanje imovine sprovodi shodnom primenom odredaba Zakona o izvršnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno, da troškove čuvanja i održavanja privremeno oduzete imovine snosi Direkcija, da direktor može odlučiti da privremeno oduzeta imovina ostane kod vlasnika uz obavezu da se o imovini stara sa pažnjom dobrog domaćina, da vlasnik snosi troškove čuvanja i održavanja imovine, da u opravdanim slučajevima direktor može poveriti upravljanje privremeno oduzetom imovinom drugom fizičkom ili pravnom licu na osnovu ugovora (član 39.); da privremeno oduzete predmete od istorijske, umetničke i naučne vrednosti Direkcija predaje na čuvanje ustanovama nadležnim za čuvanje ovih predmeta do donošenja odluke o zahtevu za trajno oduzimanje imovine, da privremeno oduzete devize i efektivni strani novac, predmete od plemenitih metala, dragog i poludragog kamenja i bisera Direkcija predaje na čuvanje Narodnoj banci Srbije do donošenja odluke iz stava 1. ovog člana, da o čuvanju predmeta iz st. 1. i 2. ovog člana Direkcija zaključuje ugovor sa nadležnim ustanovama, odnosno Narodnom bankom Srbije (član 40.); da ako je vlasniku privremeno oduzeta pokretna i nepokretna imovina, Direkcija može iz novčanih sredstava, odnosno sredstava dobijenih prodajom pokretne imovine da namiri nužne troškove čuvanja i održavanja nepokretne imovine, da ako rešenje o privremenom oduzimanju imovine bude ukinuto, Republika Srbija snosi troškove iz stava 1. ovog člana (član 41.); da u cilju očuvanja vrednosti privremeno oduzete imovine Direkcija može, uz odobrenje nadležnog suda, bez odlaganja prodati pokretnu imovinu, odnosno poveriti određenom fizičkom ili pravnom licu da je proda, da ako odredbama ovog zakona nije nešto posebno propisano, u postupku prodaje imovine iz stava 1. ovog člana shodno će se primeniti odredbe zakona koji uređuju izvršni postupak i izvršenje krivičnih sankcija, da izuzetno, sud može odobriti da se umesto prodaje imovine iz stava 1. ovog člana prihvati jemstvo koje ponudi vlasnik ili drugo lice, da se iznos jemstva određuje s obzirom na vrednost privremeno oduzete imovine i da se nakon polaganja jemstva imovina predaje davaocu jemstva (član 42.); da se prodaja imovine iz člana 41. stav 1. i člana 42. stav 1. ovog zakona vrši usmenim javnim nadmetanjem koje se oglašava u „Službenom glasniku Republike Srbije“, odnosno drugom javnom glasilu, da se lako kvarljiva roba i životinje mogu prodati bez usmenog javnog nadmetanja, da se pokretna imovina prodaje po istoj ili višoj ceni od procenjene vrednosti koju je odredila Direkcija, da se ako imovina ne bude prodata nakon dva usmena javna nadmetanja, prodaja može izvršiti neposrednom pogodbom, da se prodaja hartija od vrednosti i drugih vrednosnih papira vrši u skladu sa propisima kojima se uređuje promet hartija od vrednosti (član 43.); da pokretna imovina koja ne bude prodata u roku dužem od godinu dana može biti poklonjena u humanitarne svrhe ili uništena, da odluku o poklonu imovine iz stava 1. ovog člana donosi Vlada, na predlog direktora, po pribavljenom mišljenju ministra nadležnog za zdravstvo ili socijalnu zaštitu, da odluku o uništenju imovine iz stava 1. ovog člana direktor donosi i zbog postojanja zdravstvenih, veterinarskih, fitosanitarnih, sigurnosnih ili drugih razloga propisanih zakonom, da se imovina uništava pod nadzorom Direkcije, u skladu sa posebnim propisima, da troškove uništenja snosi Direkcija (član 44.); da se novčana sredstva dobijena prodajom imovine iz člana 42. stav 1. ovog zakona čuvaju na posebnom računu Direkcije do ukidanja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, da se novčana sredstva iz stava 1. ovog člana koriste za povraćaj imovine i naknadu štete i troškova iz člana 44. st. 3. i 4. ovog zakona, da ako novčana sredstva nisu dovoljna, razlika se isplaćuje iz budžeta Republike Srbije (član 45.); da se vlasniku privremeno oduzete imovine za koju je u skladu sa ovim zakonom utvrđeno da ne potiče iz krivičnog dela, bez odlaganja vraćaju novčana sredstva dobijena prodajom imovine, uvećana za prosečnu kamatu po viđenju za odgovarajući period, da novčana sredstva iz stava 1. ovog člana Direkcija vraća po službenoj dužnosti ili na zahtev vlasnika (član 46.); da vlasnik kome su u skladu sa članom 46. stav 1. ovog zakona vraćena novčana sredstva može u roku od 30 dana od dana povraćaja sredstava podneti Direkciji zahtev za naknadu štete prouzrokovane privremenim oduzimanjem imovine, da ako zahtev za naknadu štete ne bude usvojen ili Direkcija ne donese odluku o njemu u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, vlasnik može nadležnom sudu podneti tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije, da ako je zahtev samo delimično usvojen, vlasnik može podneti tužbu u odnosu na preostali deo zahteva (član 47.).

U delu V Zakona pod nazivom Međunarodna saradnja, osporenim odredbama Zakona propisano je: da međunarodna saradnja u smislu odredaba ovog zakona obuhvata pružanje pomoći u pronalaženju imovine proistekle iz krivičnog dela, zabranu raspolaganja i privremeno ili trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela (član 51. stav 1.); da se u hitnim slučajevima, pod uslovima uzajamnosti, molba za pronalaženje, zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje imovine može dostaviti posredstvom Jedinice (član 53. stav 2.); da molba za zabranu raspolaganja, odnosno privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela pored podataka iz stava 1. ovog člana sadrži i odluku o pokretanju krivičnog postupka ili zahtev za pokretanje postupka za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela od lica iz stava 1. tačka 2. ovog člana (član 54. stav 3.); da ako molba za zabranu raspolaganja, privremeno, odnosno trajno oduzimanje imovine sadrži sve elemente propisane članom 54. ovog zakona, odluku donosi vanraspravno veće nadležnog suda, da se o sednici veća obaveštava javni tužilac i postavljeni branilac, odnosno punomoćnik (član 57. stav 1.); da rešenje o privremenom oduzimanju imovine sadrži podatke iz člana 25. stav 2. ovog zakona, a rešenje o trajnom oduzimanju imovine sadrži podatke iz člana 34. stav 2. ovog zakona (član 58. stav 2.); da se žalba protiv rešenja kojim je odlučeno o molbi za privremeno oduzimanje imovine izjavljuje u roku od tri dana od dana dostavljanja rešenja, a žalba protiv rešenja kojim je odlučeno o molbi za trajno oduzimanje imovine izjavljuje se u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja, da žalba ne odlaže izvršenje rešenja o privremenom oduzimanju imovine (član 59. st. 2. i 3.); da privremeno oduzimanje imovine traje do okončanja, u državi molilji, krivičnog postupka, odnosno postupka po zahtevu za trajno oduzimanje imovine, da ako postupak iz stava 1. ovog člana ne bude okončan u roku od dve godine od donošenja rešenja o privremenom oduzimanju imovine, sud će po službenoj dužnosti ukinuti rešenje, da će sud šest meseci pre isteka roka iz stava 2. ovog člana obavestiti inostrani organ o posledicama proteka roka, da izuzetno, ako inostrani organ pre isteka roka dostavi potrebne dokaze, sud može odlučiti da privremeno oduzimanje imovine traje još najduže dve godine (član 60. st. 1. do 3.).

Osporenim članom 66. Zakona propisano je da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na lica koja su do dana stupanja na snagu ovog zakona stekla status svedoka saradnika.

IV

Ustavom Republike Srbije utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo na odbranu i pravo da uzme branioca po svom izboru, da s njim nesmetano opšti i da dobije primereno vreme i odgovarajuće uslove za pripremu odbrane, da okrivljeni koji ne može da snosi troškove branioca, ima pravo na besplatnog branioca, ako to zahteva interes pravičnosti, u skladu sa zakonom, kao i da svako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. st. 2, 3. i 4.); da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kad je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca, da se krivična dela i krivične sankcije određuju zakonom, kao i da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda (član 34. st.1, 2. i 3.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); da je zajemčena zaštita podataka o ličnosti, i da je zabranjena i kažnjiva upotreba podataka o ličnosti izvan svrhe za koju su prikupljeni, u skladu sa zakonom, osim za potrebe vođenja krivičnog postupka ili zaštite bezbednosti Republike Srbije, na način predviđen zakonom (član 42. st. 1. i 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne, da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine i da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58.); da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje, između ostalog, postupak pred sudovima i drugim državnim organima i organizaciju, nadležnost i rad republičkih organa (član 97. tač. 2. i 16.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo, kao i da izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti javni interes utvrđen pri donošenju zakona (član 197. st. 1. i 2.).

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05 – ispr, 107/05 - ispr, 72/09 i 111/09) – (u daljem tekstu: KZ) propisano je: da su krivične sankcije - kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere (član 4. stav 1.); da je opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija suzbijanje krivičnih dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom (član 4. stav 2.); da se učiniocu krivičnog dela mogu izreći sledeće kazne - kazna zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole (član 43.); da se učiniocu krivičnog dela može, pored ostalih mera bezbednosti, izreći mera oduzimanja predmeta (član 79. stav 1. tačka 7)); da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom i da će se ta korist oduzeti, pod uslovima predviđenim ovim zakonikom i sudskom odlukom kojom je utvrđeno izvršenje krivičnog dela (član 91.); da će se od učinioca oduzeti novac, predmeti od vrednosti i svaka druga imovinska korist koji su pribavljeni krivičnim delom, a ako oduzimanje nije moguće, učinilac će se obavezati da preda u zamenu drugu imovinsku korist koja odgovara vrednosti imovine pribavljene izvršenjem krivičnog dela ili proistekle iz krivičnog dela ili plati novčani iznos koji odgovara pribavljenoj imovinskoj koristi (član 92. stav 1.); da će se imovinska korist pribavljena krivičnim delom oduzeti i od pravnog ili fizičkog lica na koja je prenesena bez naknade ili uz naknadu koja očigledno ne odgovara stvarnoj vrednosti (član 92. stav 2.); da ako je krivičnim delom pribavljena imovinska korist za drugog ta korist će se oduzeti (član 92. stav 3.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 85/05 – dr. zakon, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 – dr. zakon, 72/09 i 76/10) – (u daljem tekstu: ZKP) propisano je: da će se predmeti koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, privremeno oduzeti i predati na čuvanje sudu ili će se na drugi način obezbediti njihovo čuvanje (član 82. stav 1.); da ko drži ovakve predmete, dužan je da ih preda na zahtev suda, u slučaju da odbije da preda predmete može se kazniti novčanom kaznom do 100.000 dinara, a ako i posle toga odbije da preda predmete može se još jednom kazniti istom kaznom (član 82. stav 3.); da o žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna odlučuje veće (član 24. stav 6.)-(član 82. stav 4.); da ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu oduzeti predmete navedene u stavu 1. ovog člana kad postupaju po čl. 225. i 238. ovog zakonika ili kad izvršavaju nalog suda (član 82. stav 5.).

Zakonom o obligacionim odnosima (,,Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i ,,Službeni list SRJ“ br. 31/93, 22/99 i 44/99) – (u daljem tekstu: ZOO) predviđeno je: da je strana u obligacionim odnosima dužna da u izvršavanju svoje obaveze postupa sa pažnjom koja se u pravnom prometu zahteva u odgovarajućoj vrsti obligacionih odnosa (pažnja dobrog privrednika,odnosno pažnja dobrog domaćina) - (član 18. stav 1.); da je strana u obligacionim odnosima dužna da u izvršavanju svoje profesionalne delatnosti postupa s povećanom pažnjom, prema pravilima struke i običajima (pažnja dobrog stručnjaka) - ( član 18. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS„ br. 125/04 i 111/09) - (u daljem tekstu: ZPP ) propisano je: da u toku pripremanja glavne rasprave, do ročišta za glavnu raspravu, sud odlučuje o svim pitanjima koja se tiču upravljanja postupkom ( član 275. stav 1.); da sud van ročišta za glavnu raspravu donosi rešenje, između ostalog, i o privremenim merama obezbeđenja ( član 313. stav 1.).

U Krivičnom zakoniku iz 1947. godine (''Službeni list FNRJ'', broj 106/47) predviđena je bila konfiskacija imovine kao jedna od kazni koja se može izreći učiniocu krivičnog dela (član 28. tačka 6.), dok je odredbama člana 36. ovog zakonika bilo propisano da se kazna konfiskacije sastoji u oduzimanju bez naknade u korist države celokupne imovine (potpuna konfiskacija) ili tačno određenog dela imovine (delimična konfiskacija) fizičkog ili pravnog lica i da ako u zakonu nije izričito određeno kakva će se konfiskacija izreći, sud može izreći, s obzirom na prirodu i društvenu opasnost dela i učinioca, potpunu ili delimičnu konfiskaciju.

U Osnovnom krivičnom zakonu (''Službeni list SFRJ'', br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 45/90 i 54/90, ''Službeni list SRJ'', br. 35/92, 16/93, 37/93, 24/94 i 61/01 i ''Službeni glasnik RS'', broj 39/03), koji je prestao da važi 1. januara 2006. godine, bilo je propisano: da se za krivična dela mogu krivično odgovornim učiniocima izreći ove kazne – zatvor, novčana kazna i konfiskacija imovine (član 34.) i da se konfiskacija imovine može izreći samo kao sporedna kazna (član 35. stav 3)). Do 1990. godine konfiskacija imovine je bila je određena članom 40. ovog zakona kao kazna koja se sastoji u oduzimanju imovine osuđenom licu bez naknade, u granicama propisanim zakonom, kao i da se može izreći samo za krivična dela za koja je izričito propisana i kada je učiniocu izrečena kazna zatvora u trajanju od najmanje tri godine (ova odredba je brisana iz Zakona na osnovu Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona SFRJ ("Službeni list SFRJ", broj 38/90), od 6. jula 1990. godine). Zakonom o izmenama i dopunama krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije (''Službeni list SRJ'', broj 39/03) dopunjen je osnovni tekst Zakona novim članom 39a kojim je bilo propisano da se konfiskacija imovine sastoji u oduzimanju imovine osuđenom licu bez naknade, u granicama propisanim zakonom i da se konfiskacija imovine može izreći kad je učiniocu krivičnog dela sa elementom organizovanog kriminala izrečena kazna zatvora u trajanju od najmanje četiri godine.

Članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (''Službeni list SFRJ'', br. 6/80, 36/90 i 29/96 i ''Službeni glasnik RS'', broj 115/05) propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 9/03, 5/05 i 7/05, „Službeni glasnik RS - Međunarodni ugovori“, broj 12/10) utvrđeno je da svako tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, da svako ko je optužen za krivično delo se smatra nevinim sve dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona, kao i da svako ko je optužen za krivično delo ima pravo, između ostalog, da se brani lično ili putem branioca koga sam izabere (član 6. st. 1. i 2. i stav 3. pod c)); da se niko ne može smatrati krivim za krivično delo izvršeno činjenjem ili nečinjenjem koje, u vreme kada je izvršeno, nije predstavljalo krivično delo po unutrašnjem ili međunarodnom pravu, da se isto tako, ne može izreći stroža kazna od one koja je bila propisana u vreme kada je krivično delo izvršeno, da ovaj član ne utiče na suđenje i kažnjavanje nekog lica za činjenje ili nečinjenje koje se u vreme izvršenja smatralo krivičnim delom prema opštim pravnim načelima koja priznaju civilizovani narodi (član 7.), dok je odredbama člana 1. Protokola broj 1 uz ovu konvenciju određeno: da svako fizičko ili pravno lice ima pravo na neometano uživanje imovine, da niko ne može biti lišen svoje imovine, osim u javnom interesu i pod uslovima predviđenim zakonom i opštim načelima međunarodnog prava (stav 1.), kao i da stav 1. ovog člana ni na koji način ne utiče na pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima ili da obezbedi naplatu poreza ili drugih dažbina ili kazni (stav 2.).

Članom 17. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima („Službeni list FNRJ“, broj 0/48) utvrđeno je da svako ima pravo da poseduje imovinu, sam i u zajednici s drugima i da niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine.

U Republici Srbiji potvrđen je, odnosno ratifikovan veći broj međunarodnih ugovora koji se odnose na materiju uređenu osporenim Zakonom, od kojih su najznačajniji: Konvencija o pranju, traženju, zapleni i konfiskaciji prihoda stečenih kriminalom („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/02 i „Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, broj 18/05) – (u daljem tekstu: Strazburška konvencija (1990)); Međunarodna konvencija o suzbijanju finansiranja terorizma („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, broj 7/02) – (u daljem tekstu: Njujorška konvencija (1999)); Krivičnopravna konvencija o korupciji („Službeni list SRJ – Međunarodni ugovori“, broj 2/02 i „Službeni list SCG – Međunarodni ugovori“, broj 18/05) – (u daljem tekstu: Strazburška konvencija (1999)); Konvencija Ujedinjenih nacija protiv transnacionalnog organizovanog kriminala sa dopunskim protokolima („Službeni list SRJ - Međunarodni ugovori“, broj 6/01) – (u daljem tekstu: Palermska konvencija); Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije („Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, broj 12/05) – (u daljem tekstu: Njujorška konvencija (2003)); Konvencija Saveta Evrope o pranju, traženju, zapleni i oduzimanju prihoda stečenih kriminalom i o finansiranju terorizma („Službeni glasnik RS – Međunarodni ugovori“, broj 20/09) – (u daljem tekstu: Varšavska konvencija). Sve navedene konvencije sadrže slične odredbe kojima su definisani pravni pojmovi u vezi sa oduzimanjem imovine stečene kriminalom i date preporuke državama koje su usvojile ove konvencije kako da urede svoje unutrašnje zakonodavstvo u ovoj oblasti.

Saglasno odredbama navedenih konvencija, imovina predstavlja dobro svake vrste, bilo materijalno ili nematerijalno, pokretno ili nepokretno, procenjivo ili neprocenjivo, kao i pravni dokument ili instrument kojima se dokazuje pravo ili interes u odnosu na takvo dobro (član 2. tačka d) Palermske konvencije; član 1. tačka b) Strazburške konvencije (1990); član 2. tačka g) Njujorške konvencija (2003); član 1. tačka b) Varšavske konvencije). Dobit ili prihod od kriminala, odnosno sredstva stečena izvršenjem krivičnog dela predstavljaju imovinu koja je proistekla ili je ostvarena, direktno ili indirektno, izvršenjem krivičnog dela (član 2. tačka e) Palermske konvencije; član 1. tačka a) Strazburške konvencije (1990); član 1. tačka 3) Njujorške konvencije (1999); član 2. tačka d) Njujorške konvencije (2003); član 1. tačka a) Varšavske konvencije). Međunarodni dokumenti predviđaju i obavezu inkriminisanja pranja kriminalne dobiti, odnosno pretvaranja ili prenosa imovine proizašle iz kriminalne delatnosti, a u cilju sakrivanja ili prikrivanja njenog nezakonitog porekla (član 6. stav 1. tačka a) (i) Palermske konvencije; član 6. stav 1. tačka a) Strazburške konvencije (1990)).

Kada je reč o merama koje se mogu preduzeti u odnosu na imovinu i prihod kriminalnog porekla, u navedenim međunarodnim konvencijama se pravi razlika između zamrzavanja ili zaplene, na jednoj, i konfiskacije, na drugoj strani. Zamrzavanje je privremena zabrana prenosa, pretvaranja, raspolaganja ili premetanja imovine ili privremeno preduzeto čuvanje ili kontrola imovine na osnovu naredbe suda ili drugog nadležnog ograna (član 2. tačka f) Palermske konvencije; član 2. tačka đ) Njujorške konvencije (2003)). Nasuprot tome, konfiskacija označava kaznu ili meru koju izriče sud po sprovedenom postupku u vezi sa jednim ili više krivičnih dela, kojom se pravnosnažno oduzima imovina (član 1. tačka g) Varšavske konvencije).

Konvencije predviđaju da, u slučaju kada je kriminalna dobit pretvorena delimično ili u celosti u neku drugu imovinu, takva imovina podleže zapleni i konfiskaciji (član 12. stav 3. Palermske konvencije; član 31. stav 4. Njujorške konvencije (2003); član 5. stav 1. tačka a) Varšavske konvencije). To se odnosi i na slučaj mešanja imovine kriminalnog porekla sa zakonito stečenom imovinom. Takva imovina će biti podložna konfiskaciji do procenjene vrednosti pomešanih sredstava kriminalnog porekla (član 12. stav 4. Palermske konvencije; član 31. stav 5. Njujorške konvencije (2003); član 5. stav 1. tačka b) Varšavske konvencije). Isti režim se primenjuje i na prihode ili druge koristi proistekle iz kriminalne dobiti, imovinu u koju je ona pretvorena ili imovinu sa kojom je ta dobit pomešana (član 12. stav 5. Palermske konvencije; član 31. stav 6. Njujorške konvencije (2003); član 5. stav 1. tačka v) Varšavske konvencije).

Izuzev člana 12. stav 2. Njujorške konvencije (1999) koji predviđa da države mogu odbiti zahtev za međusobnu pravnu pomoć po osnovu bankarske tajne, ostale međunarodne konvencije govore o ovlašćenju sudova ili drugih nadležnih organa da narede da se bankarska, finansijska ili komercijalna evidencija stavi na raspolaganje ili da bude zaplenjena. Pri tom konfiskacija ili zaplena kriminalne dobiti ili imovine ne sme da bude odbijena pozivanjem na bankarsku tajnu (član 12. stav 6. Palermske konvencije; član 4. stav 1. Strazburške konvencije (1990); član 23. st. 2. i 3. Strazburške konvencije (1999); član 31. stav 7. Njujorške konvencije (2003)).

Pomenute konvecije predviđaju mogućnost uvođenja zakonskih pretpostavki, pa se tako postojanje znanja, namere ili svrhe kao elementa krivičnih dela pranja novca može pretpostaviti na osnovu objektivnih faktičkih okolnosti (član 6. stav 2. tačka c) Strazburške konvencije (1990)). Predviđena je i mogućnost „prebacivanja“ tereta dokazivanja na učinioca krivičnog dela u vezi sa imovinom za koju se pretpostavlja da je proistekla iz krivičnog dela. Drugim rečima, učinilac bi bio obavezan da dokaže zakonitost porekla navodne kriminalne dobiti ili druge imovine koja podleže konfiskaciji u meri u kojoj je takav zahtev saglasan načelima domaćeg prava i prirodi sudskog i drugih postupaka (član 12. stav 7. Palermske konvencije; član 31. stav. 8 Njujorške konvencije (2003); član 3. stav 4. Varšavske konvencije).

Konvencije predviđaju obavezu država da međusobno sarađuju u cilju sprovođenja istraga i postupaka čiji cilj je konfiskacija kriminalnih sredstava i prihoda (član 7. stav 1. Strazburške konvencije (1990); član 46. stav 3. tač. (i) i (j) Njujorške konvencije (2003)). U okviru saradnje se može pružiti istražna pomoć u cilju utvrđivanja i pronalaženja imovine koja podleže konfiskaciji (čl. 8. do 10. Strazburške konvencije (1990); član 48. stav 1. tač. (a) i) i iii) Njujorške konvencije (2003)). Predviđeno je i preduzimanje privremenih mera kao što su zamrzavanje ili zaplena imovine kako bi se sprečilo osujećenje konfiskacije (čl. 11. i 12. Strazburške konvencije (1990); član 54 stav 2 Njujorške konvencije (2003)). U okviru međunarodne saradnje može doći i do konfiskacije kriminalne imovine, pri čemu njome raspolaže zamoljena država u skladu sa svojim propisima, osim ako se ne dogovori drugačije sa državom moliljom (čl. 13. do 15. Strazburške konvencije (1990); član 57. stav 1. Njujorške konvencije (2003)).

V

Polazeći od navedenih odredaba Ustava i potvrđenih međunarodnih ugovora, Ustavni sud ističe da osporeni Zakon predstavlja novinu u našem pravnom sistemu kojom Republika Srbija ujedno ispunjava i obaveze proistekle iz potvrđenih međunarodnih ugovora koji su, saglasno članu 194. stav 4. Ustava, sastavni deo našeg pravnog poretka. Ovim zakonom uređeni su uslovi, postupak i organi nadležni za otkrivanje, oduzimanje i upravljanje imovinom proisteklom iz krivičnog dela, čime je napravljen iskorak u odnosu na postojeći sistem oduzimanja imovinske koristi pribavljene krivičnim delom.

Osnovno pitanje koje se u vezi sa novim zakonskim rešenjima postavlja, a iz kojeg izviru i ostala, po mišljenju inicijatora, sporna pitanja, odnosi se na pravnu prirodu oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela. Za podnosioce ininicajtive je nesporno da je reč o kazni, pri čemu se takvo gledište posebno ne obrazlaže, osim agrumentom da se ona izriče nakon pravnosnažne osuđujuće presude, što je čini kaznom u smisli člana 7. Evropske konvencije o ljudskim pravima. Sa tim u vezi, pravna sigurnost u kaznenom pravu podrazumeva, pored ostalog, da se nikome ne može izreći kazna koja za kažnjivo delo nije bila predviđena, pri čemu se kazna određuje prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev ako je kasniji propis povoljniji za učinioca. Specifičnost krivičnih dela i krivičnih sankcija je u tome da se mogu odrediti samo zakonom (član 34. st. 1. i 2. Ustava). Ako se u svetlu navedenih ustavnih odredaba sagledaju odgovarajuće norme Krivičnog zakonika, uočava se da oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nije obuhvaćeno odredbom člana 4. stav 1. KZ kojom su propisane vrste krivičnih sankcija, niti je predviđeno kao vrsta kazne koja se, saglasno članu 43. KZ, može izreći učiniocu krivičnog dela.

Odredbom člana 3. tačka 8) osporenog Zakona predviđeno je da oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela može imati privremeni ili trajni karakter. Kada je reč o privremenom oduzimanju imovine, Ustavni sud ističe da je reč o meri koja se može odrediti na osnovu člana 21. Zakona što je u skladu sa članom 58. stav 3. Ustava koji utvrđuje da se zakonom može ograničniti način korišćenja imovine, kao i stavom 2. člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava koji predviđa pravo države da primenjuje zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima. S obzirom na to da se mera privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela može primeniti ako postoji opasnost da bi kasnije oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela bilo otežano ili onemogućeno (član 21. stav 1. Zakona), njenom primenom se vlasnik ne lišava imovine, već se samo sprečava da je koristi odnosno da „oteža“ njeno eventualno kasnije trajno oduzimanje u slučaju da se dokaže da je ona nezakonito stečena na štetu zajednice. Ako se ima u vidu u odnosu na koja krivična dela se može odrediti mera privremenog oduzimanja imovine, a naročito potreba Republike Srbije da se uspešno izbori sa krivičnim delima organizovanog kriminaliteta, korupcije i ratnih zločina, Ustavni sud smatra da postoji opšti interes koji opravdava preduzimanja ovakve preventivne mere (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), Raimondo protiv Italije, 22. februar 1994. godine, § 27).

Kada je reč o tvrdnji inicijatora da su odredbe čl. 4, 23, 24. i 42. Zakona nesaglasne sa odredbama čl. 32. i 33. Ustava koje jemče pravo na pravično suđenje i posebna prava okrivljenog, Ustavni sud podseća da primena navedenih ustavnih garancija pretpostavlja da je reč o postupku u kojem se raspravlja o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama koje postoje protiv određenog lica (član 32. stav 1. Ustava). S obzirom na to da privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ima preventivni karakter, tj. usmereno je ka otklanjanju opasnosti da kasnije trajno oduzimanje takve imovine bude otežano ili onemogućeno, nema osnova za tvrdnju da rešenje o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (član 25. stav 2. Zakona) ima uticaj na donošenje meritorne odluke o osnovanosti optužbe protiv određenog lica. Zbog toga se, prema stanovištu Ustavnog suda, ni garancije iz čl. 32. i 33. Ustava ne mogu primeniti u ovom slučaju (sa tim u vezi, videti odluku ESLjP, Dogmoch protiv Nemačke, 18. septembar 2006. godine, str. 6). Uprkos tome, u članu 24. stav 1. Zakona je predviđeno da o zahtevu za privremno oduzimanje imovine odlučuje sud nakon održanog ročišta, na koje poziva stranke i branioca, odnosno punomoćnika vlasnika. Kako se na ročištu raspravlja o osnovanosti zahteva za određivanje privremenih mera čija svrha je da omoguće nesmetano vođenje jednog adhezionog, in rem postupka, u kojem će predmet raspravljanja biti trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, to je u članu 23. stav 3. Zakona predviđena obaveza suda da vlasniku kome nije mogao da dostavi poziv za ročište na propisan način, postaviti punomoćnika po službenoj dužnosti za postupak privremenog oduzimanja imovine. Prema stanovištu Ustavnog suda, takvo zakonsko rešenje nije u suprotnosti sa odredbama člana 33. st. 2. i 3. Ustava koje govore o braniocu lica koje je okrivljeno za krivično delo.

Činjenica da o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine odlučuje, u zavisnosti od faze postupka, predsednik veća ili veće pred kojim se drži glavni pretres (član 21. stav 3. Zakona), ne dovodi, po shvatanju Ustavnog suda, u pitanje nepristrasnost suda kao jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Naime, donošenjem rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela ne utiče se ni na koji način na meritorno odlučivanje o osnovanosti optužbe protiv određenog lica, već se samo utvrđuju podaci o imovini koja se oduzima, okolnosti iz kojih proizilazi osnovana sumnja da imovina proističe iz krivičnog dela i, naročito, razlozi koji opravdavaju potrebu za privremenim oduzimanjem imovine i vreme na koje se oduzima (član 25. stav 2. Zakona). Ova procesna situacija je sadržinski uporediva sa privremenim oduzimanjem predmeta koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, o čemu odlučuje sud pred kojim se vodi krivični postupak (član 82. ZKP), kao sa mogućnosti suda u parničnom postupku da u toku pripremanja glavne rasprave i u toku glavne rasprave, čak i van ročišta, odluči o predlogu za određivanje privremene mere obezbeđenja (član 275. stav 1. i član 313. stav 1. ZPP). Protiv odluke suda kojom je privremeno oduzeta imovina proistekla iz krivičnog dela dopuštena je žalba, o kojoj odlučuje sud (član 26. st. 1. i 3. Zakona), čime je obezbeđeno pravo na pravno sredstvo u skladu sa članom 36. stav 2. Ustava.

Jedno od rešenja za koje inicijatori smatraju da je u suprotnosti sa pretpostavkom nevinosti je mogućnost javnog tužioca da donese naredbu o zabrani raspolaganja imovinom i o privremenom oduzimanju imovine (član 22. stav 1. in fine Zakona). Ovo ovlašćenje javni tužilac može primeniti ako proceni da postoji opasnost da će vlasnik raspolagati imovinom proisteklom iz krivičnog dela pre nego što sud odluči o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine (član 21. stav 1. Zakona). Reč je, dakle, o dodatnoj opasnosti da će vlasnik izigrati redovnu proceduru u kojoj sud odlučuje o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine, pa je javni tužilac zakonom ovlašćen da naredbom ograniči vlasnika u faktičkom i pravnom raspolaganju imovinom. Ustavni sud primećuje da je i u ovom slučaju zahtev za zakonitošću i srazmernošću ispunjen (član 58. st. 2. i 3. Ustava i član 1. stav 2. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava), ali se može postaviti pitanje da li je ovo zakonsko rešenje saglasno sa članom 36. stav 2. Ustava koji predviđa da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Iako protiv naredbe javnog tužioca o zabrani raspolaganja imovinom i o privremenom oduzimanju pokretne imovine nije predviđena mogućnost izjavljivanja žalbe, sudska kontrola se obavlja ex lege, jer mera koju je odredio javni tužilac traje do donošenja odluke suda o zahtevu javnog tužioca (član 22. stav 2. Zakona), a to znači do održavanja ročišta na kojem se raspravlja o zahtevu za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. S obzirom na to da se ročište drži u roku od pet dana od dana podnošenja zahteva za privremeno oduzimanje imovine i da se dovršava bez prekidanja (član 24. stav 1. Zakona), a da se po njegovom okončanju donosi odluka o zahtevu (član 25. stav 1. Zakona), prema gledištu Ustavnog suda, takvo rešenje se može oceniti kao uravnoteženo. Naime, ako ima mesta privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pravovremeno doneta sudska odluka omogućava da se kasnije raspravi pitanje trajnog oduzimanja imovine. Istovremeno je i u interesu vlasnika da se o zahtevu tužioca o određivanju ove preventivne mere blagovremeno odluči, tj. da mu se omogući da, u slučaju da sud ne prihvati navode o postojanju opasnosti da bi kasnije oduzimanje imovine bilo otežano ili onemogućeno, raspolaže imovinom. U slučaju da sud usvoji zahtev za privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, vlasnik ima mogućnost da se, saglasno članu 27. stav 2. Zakona, obrati sudu i da ukaže na pojavu okolnosti koje dovode u pitanje opravdanost privremenog oduzimanja imovine, preispita doneto rešenje (član 27. stav 2. Zakona). Kada je reč o nesaglasnosti analiziranih zakonskih odredbi sa pretpostavkom nevinosti, Ustavni sud upućuje na prethodno iznetu ocenu o pravnoj prirodi privremenog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela.

Inicijatori smatraju da je mogućnost Direkcije za upravljanje oduzetom imovinom, predviđena članom 42. stav 1. Zakona, da proda pokretnu imovinu, protivna članu 32. Ustava i članu 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, jer vlasnik imovine nema priliku da se obrati sudu da odluči o njegovim pravima i obavezama. Ustavni sud u vezi sa tim podseća da do primene navedene zakonske odredbe može da dođe pod pretpostavkom da su ispunjeni određeni uslovi. Osnovni uslov za to je postojanje rešenja o privremenom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, a dodatni su - potreba očuvanja vrednosti takve imovine i odobrenje nadležnog suda da se proda pokretna imovina (član 42. stav 1. Zakona). Ostvarenje navedenih uslova ne dovodi nužno do prodaje pokretne imovine, jer vlasnik ili drugo lice ima mogućnost da ponudi jemstvo u cilju očuvanja vrednosti privremeno oduzete imovine. U slučaju da sud prihvati ponudu i da jemstvo bude položeno, imovina se predaje davaocu jemstva (član 42. stav 3. Zakona). Osim toga obaveza Direkcije da upravlja oduzetom imovinom sa pažnjom dobrog stručnjaka, odnosno dobrog domaćina, a koji su najviši standardi pažnje u obligacionim odnosima, su dodatna garancija da će oduzeta imovina biti očuvana i prodata samo u Zakonom predviđenim slučajevima, uz ispunjenje propisanih uslova (član 37. stav 2. Zakona).

S obzirom na to da se privremeno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela odlikuje preventivnim karakterom, Ustavni sud ocenjuje da se prodaja pokretne imovine vrši u cilju očuvanja vrednosti oduzete imovine, a samim tim i ostvarenja krajnjeg cilja zbog kojeg je i doneto rešenje o privremenom oduzimanju imovine – odlučivanja o ispunjenosti uslova za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Imajući u vidu da se radi o meri privremenog karaktera kojom se meritorno ne zadire u pitanje prava i obaveza u smislu člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud zaključuje da se garancije prava na pravično suđenje ne mogu primeniti u ovom slučaju (u tom smislu videti odluke ESLjP: Jaffredou protiv Francuske, n o 39843/98, 15. decembar 1998. godine; Apis protiv Slovačke, n o 39754/98, 13. januar 2000. godine; Starikow protiv Nemačke, n o 23395/02, 10. april 2003. godine; Libert protiv Belgije, n o 44734/98, 8. jul 2004. godine). Takav zaključak Sud zasniva i na odredbi člana 45. stav 1. Zakona koja propisuje da se novčana sredstva dobijena prodajom imovine čuvaju na posebnom računu Direkcije, a da se vlasniku privremeno oduzete imovine za koju je, u skladu sa ovim zakonom, utvrđeno da ne potiče iz krivičnog dela, bez odlaganja vraćaju novčana sredstva dobijena prodajom imovine, izuzimajući sredstva koja, saglasno članu 41. stav 1. Zakona, budu iskorišćena za namirenje nužnih troškova čuvanja i održavanja nepokretne imovine, uvećana za prosečnu kamatu po viđenju za odgovarajući period (član 46. stav 1. Zakona). Pored toga, vlasnik ima pravo da u skladu sa članom 47. Zakona podnese zahtev za naknadu štete prouzrokovane privremenim oduzimanjem imovine, kao i tužbu za naknadu štete protiv Republike Srbije. Na osnovu toga se može zaključiti da prodaja pokretne imovine u cilju očuvanja vrednosti preostale privremeno oduzete imovine, kao i jemstva koja vlasniku prodate imovine pružaju odredbe člana 45. stav 1, člana 46. stav 1. i člana 47. Zakona, predstavljaju srazmerno i dozvoljeno mešanje države da primeni zakone koje smatra potrebnim da bi regulisala korišćenje imovine u skladu sa opštim interesima (član 58. stav 3. Ustava i član 1. stav 2. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava).

Podnosioci inicijativa osporavaju i odredbe člana 20. Zakona smatrajući da nisu u saglasnosti sa odredbama člana 42. Ustava, kojima je zajemčena zaštita podataka o ličnosti. Naime, imajući u vidu da se postupak za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ne vodi samo protiv učinilaca krivičnog dela, odnosno da lica protiv kojih zakonodavac predviđa vođenje postupka nisu lica koja su osumnjičena, okrivljena ili pak osuđena za krivično delo iz koga je proistekla imovina o čijoj se sudbini odlučuje, otkrivanje podataka iz poslovnih knjiga, ličnih računa i sefova tih lica, po navodima inicijatora, predstavljalo bi povredu navedenog Ustavom zajemčenog prava.

Ustavni sud podseća da je Republika Srbija ratifikovala niz već pomenutih međunarodnih konvencija koje govore o ovlašćenju sudova ili drugih nadležnih organa da narede da se bankarska, finansijska ili komercijalna evidencija stavi na raspolaganje ili da bude zaplenjena. Pri tom konfiskacija ili zaplena kriminalne dobiti ili imovine ne sme da bude odbijena pozivanjem na bankarsku tajnu (član 12. stav 6. Palermske konvencije; član 4. stav 1. Strazburške konvencije (1990); član 23. st. 2. i 3. Strazburške konvencije (1999); član 31. stav 7. Njujorške konvencije (2003)).

Preostaje da se razmotri pravna priroda trajnog oduzimanja imovine, jer, kao što je istaknuto, međunarodni dokumenti koje je Republika Srbija ratifikovala prepuštaju nacionalnom zakonodavstvu da se opredeli da li će to biti kazna ili mera. Nesporno je da trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nije predviđeno odgovarajućim odredbama Krivičnog zakonika, jer su, saglasno članu 4. stav 1. KZ krivične sankcije: kazne, mere upozorenja, mere bezbednosti i vaspitne mere. Kada je reč o kaznama, u našem krivičnom zakonodavstvu se učiniocu krivičnog dela mogu izreći sledeće kazne: kazna zatvora, novčana kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole (član 43. KZ). Činjenica da trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nije navedeno u citiranim odredbama Krivičnog zakonika, ne upućuje nužno na zaključak da ona nema kazneni karakter. Prilikom iznalaženja odgovora na to pitanje Ustavni sud je imao u vidu i kriterijume koji se u praksi Evropskog suda za ljudska prava koriste prilikom ocene da li se određenoj meri može pridati kazneni karakter. Reč je o autonomnom pojmu kojem se pridaje odgovarajući sadržaj kako bi se zaštita koju pruža član 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava učinila efikasnijom. U skladu sa tim, prilikom ocene da li trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ima kazneni karakter, trebalo bi uzeti u obzir sledeće okolnosti: da li je mera izrečena nakon utvrđivanja krivice za određeno krivično delo; prirodu i svrhu konkretne mere; kvalifikaciju te mere prema domaćem zakonodavstvu; postupke u kojima je mera izrečena i izvršena; težinu mere. Koristeći se navedenim kriterijumima ESLjP je u slučaju Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva (9. februar 1995. godine, § 35) zaključio da konfiskacija predstavlja kaznu.

Prvi kriterijum kojim se Evropski sud za ljudska prava poslužio prilikom ocene da li konfiskacija ima kazneni karakter odnosio se na vezu sa krivičnim delom, tačnije na činjenicu da se, prema članu 1. stav 1. Zakona o krivičnim delima povezanim sa trgovinom drogom iz 1986. godine (Drug Trafficking Offences Act 1986), odluka o konfiskaciji može doneti samo ako je optuženi prethodno oglašen krivim za jedno ili više krivičnih dela trgovine drogom (ESLjP, Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 9. februar 1995. godine, § 29). Sa tim u vezi, Ustavni sud ističe da član 1. st. 1, 2. i 4. pomenutog Zakona iz 1986. godine predviđa da kada optuženi bude izveden pred krunski sud radi izricanja kazne za krivično delo trgovine drogom, sud će pristupiti utvrđivanju da li je optuženi pribavio kakvu korist od trgovine drogom, pa u slučaju da izvede pozitivan zaključak o tome, određuje (...) pre nego što mu izrekne kaznu (...) iznos koji će biti povraćen na osnovu odredaba ovog člana. Tom prilikom sudija ima mogućnost da prilikom određivanja iznosa koji će biti konfiskovan uzme u obzir stepen krivice učinioca krivičnog dela, o čemu svedoči slučaj R. v. Poter (Criminal Appeal Reports (izricanje kazne) 1990. godine, n o 12, str. 377) (ESLjP, Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 9. februar 1995. godine, § 12, 13).

Ako se izložena procesna situacija sagleda u svetlu odredaba našeg pozitivnog krivičnog zakonodavstva, Ustavni sud ukazuje da nakon donošenja odluke o krivici, tj. utvrđenja da je određeno lice učinilo krivično delo, sud prelazi na odlučivanje o kazni. Odluka o krivici, dakle, ima za posledicu donošenje odluke o kazni, što znači da optuženom može da bude izrečena kazna ili, eventualno, oslobođenje od kazne koje se, saglasno članu 94. stav 2. KZ, takođe smatra osudom. Ne postoji, međutim, mogućnost da sud, nakon što je utvrdio da je okrivljeni učinio krivično delo, ne odluči o kazni. Kada je reč o trajnom oduzimanju imovine, o ispunjenosti uslova za izricanje ove mere se odlučuje u postupku koji po svojoj prirodi predstavlja poseban adhezioni ili in rem postupak. Drugim rečima, takav postupak se ne vodi radi odlučivanja o postojanju krivičnog dela i izricanju krivične sankcije, već zbog donošenja odluke o zahtevu javnog tužioca za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Na osnovu toga Ustavni sud zaključuje da donošenje odluke o krivici, a samim tim i osuđujuće presude, ne uslovljava nužno donošenje odluke o trajnom oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela. Postojanje osuđujuće presude je samo jedan od uslova koji su neophodni da bi javni tužilac mogao da izađe pred sud sa tvrdnjom da postoji pretpostavka da je imovina proistekla iz krivičnog dela i da zahteva njeno trajno oduzimanje. Na osnovu toga se može zaključiti da, za razliku od rešenja usvojenog u engleskom Zakonu iz 1986. godine, sud ne postupa ex offficio u pravcu utvrđivanja imovine koja bi bila predmet trajnog oduzimanja. Povrh svega, za razliku od rešenja usvojenog u engleskom Zakonu iz 1986. godine koje je analizirao Evropski sud za ljudska prava, obim imovine koja se trajno oduzima nije ni u kakvoj vezi sa stepenom krivice optuženog, već se utvrđuje primenom potpuno drugačijeg kriterijuma – merom u kojoj imovina premašuje zakonite prihode izvornog vlasnika. Takvo rešenje upravo ukazuje da trajno oduzimanje imovine nema kazneni karakter, jer se ne primenjuje ad personam na okrivljenog, već in rem, nezavisno od njegove krivice.

Kada je reč o drugom od kriterijuma koji se koristi prilikom utvrđivanja da li određena mera ima kazneni karakter – prirodi i svrsi konkretne mere, Evropski sud za ljudska prava ne spori da konfiskacija ima preventivni karakter. Međutim, Evropski sud ističe da u slučaju kada zakonodavstvo daje sudovima široka ovlašćenja za konfiskaciju, to ujedno znači da se nastoji ostvariti i kažnjavanje učinioca krivičnog dela. Konfiskacija, dakle, objedinjava u sebi preventivne i represivne elemente koji je izjednačavaju sa kaznom, o čemu svedoči i preovlađujuće stanovište usvojeno u praksi engleskih sudova koji su u konfiskaciji videli kaznenu meru kojom se izražava društvena osveta prema onima koji su prekršili zakon u ovoj oblasti (ESLjP, Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 9. februar 1995. godine, § 16, 30, 31).

Ustavni sud podseća da je opšta svrha propisivanja i izricanja krivičnih sankcija suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom (član 4. stav 2. KZ). Ako bi se trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela smatralo krivičnom sankcijom, ono bi sadržinski podrazumevalo lišavanje ili ograničavanje sloboda ili prava lica prema kojem se primenjuje, ili upozorenje da do toga može da dođe u slučaju ponovnog izvršenja krivičnog dela. Reč je o represivnom aspektu krivičnih sankcija koji ne umanjuje njihov preventivni značaj, budući da su one kroz represiju usmerene ka prevenciji. To je naročito izraženo kod kazne čija svrha se, uprkos odredbi člana 42. KZ koja govori o specijalnoj i generalnoj prevenciji, odlikuje i retributivnim karakterom. Takav karakter je svakako imala konfiskacija imovine koja je kao kazna bila predviđena odredbom člana 28. tačka 6) Krivičnog zakonika iz 1947. godine i koja je izricana za teške oblike vojnih krivičnih dela, krivičnih dela protiv naroda i države, protiv opštenarodne imovine i protiv službene dužnosti. Isti karakter konfiskacija imovine je zadržala i kao sporedna kazna koja je bila predviđena odredbom člana 34. tačka 3) Osnovnog krivičnog zakona iz 1976. godine, kada se mogla izreći učiniocima krivičnih dela, pod zakonom propisanim uslovima, za sva krivična dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ, kao i za pojedina krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, protiv privrede i jedinstvenog jugoslovenskog tržišta, protiv službene dužnosti službenog lica i protiv oružanih snaga SFRJ. Iz navedenog sledi da je u određenom istorijskom periodu konfiskacija imovine bila propisana kao kazna u našem krivičnom zakonodavstvu (bilo kao glavna ili sporedna kazna), koja je, po pravilu, izricana za krivična dela koja nisu imala veze sa imovinom stečenom ''kriminalnom'' aktivnošću počinioca krivičnog dela. Međutim, od 1. januara 2006. godine, tj. od stupanja na snagu Krivičnog zakonika iz 2005. godine (''Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09), konfiskacija imovine ne egzistira više kao jedna od vrsta kazni, koje su određene članom 43. ovog zakonika. To su svakako razlozi zbog kojih je zakonodavac prilikom regulisanja mera za oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, umesto naziva konfiskacija koji bi u svetlu nekadašnjeg krivičnog zakonodavstva upućivao na kaznu, opredelio za pojam trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Naime, samo onim titularima prava svojine koji su svojinu stekli na način predviđen članom 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa zajemčeno je mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava, saglasno članu 58. stav 1. Ustava.

Za Ustavni sud je nesporno da trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela ima preventivni karakter, jer doprinosi ostvarenju zaštitne funkcije krivičnog prava. Osnov na kojem se ono zasniva, ima sličnosti sa načelom na kojem počiva oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom – da niko ne može zadržati imovinsku korist pribavljenu krivičnim delom (član 91. stav 1. KZ). Prema shvatanju Ustavnog suda, trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela je utemeljeno na ideji pravičnosti, odnosno na načelu da se „kriminalnom“ delatnošću ne može steći imovina, tj. da iz neprava ne može nastati neko pravo. U skladu sa tim, Ustavni sud ocenjuje da se oduzimanje nezakonito stečene imovine ne može smatrati nesaglasnim sa ustavnim garancijama prava na imovinu, upravo iz razloga što se odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava samo kada su oni stečeni na osnovu zakona. Primena trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela ima za posledicu uspostavljanje imovinskog stanja koje je narušeno „kriminalnom“ aktivnošću, pa se može govoriti o restorativnom karakteru ove mere. Taj cilj je jasno izražen u odredbi člana 49. Zakona koja predviđa da se novčana sredstva dobijena prodajom trajno oduzete imovine raspodeljuju za namirenje imovinskopravnog zahteva oštećenog, državnim organima koji postupaju u oblasti suzbijanja kriminaliteta, kao i za finansiranje socijalnih, zdravstvenih, prosvetnih i drugih ustanova.

Analizirajući odredbe engleskog Zakona iz 1986. godine koje se odnose na postupak u kojem se donosi odluka o konfiskaciji, Evropski sud za ljudska prava je zaključak o kaznenoj prirodi konfiskacije izveo i na osnovu sledećih elemenata: širokih zakonskih pretpostavki da svako dobro koje je u periodu od šest godina prošlo kroz ruke učinioca krivičnog dela predstavlja dobit ostvarenu trgovinom drogom, osim ako optuženi ne dokaže suprotno; diskrecionog prava sudije da prilikom određivanja visine iznosa koji će biti konfiskovan uzme u obzir stepen krivice optuženog; ovlašćenja suda da nakon donošenja odluke o konfiskaciji odredi da optuženi, u slučaju neplaćanja iznosa na ime konfiskacije i u zavisnosti od njegove visine, bude upućen na izdržavanje zatvorske kazne u trajanju do dve godine (ESLjP, Welch protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 9. februar 1995. godine, § 33).

Prilikom analize odredaba Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, Ustavni sud je pošao od stava da postojanje zakonskih pretpostavki za ovaj institut nije u suprotnosti sa Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava. To je uostalom i stav Evropskog suda za ljudska prava koji ističe da svi pravni sistemi poznaju činjenične ili pravne pretpostavke, tako da ih Konvencija u načelu ne zabranjuje. Ona, međutim, obavezuje države ugovornice da u oblasti krivičnog prava ne pređu određeni prag, tačnije, da pomenute pretpostavke postave unutar razumnih ograničenja, vodeći računa o ozbiljnosti uloga i očuvanju prava na odbranu (ESLjP, Salabiaku protiv Francuske, 7. oktobar 1988. godine, § 28).

Da bi se moglo pretpostaviti da određena imovina proističe iz krivičnog dela neophodno je da bude ispunjeno više uslova. Prvi je da se radi o imovini okrivljenog, svedoka saradnika ili ostavioca (tj. izvornog vlasnika) koja stoji u očiglednoj nesrazmeri sa njegovima zakonitim prihodima (član 3. tačka 2) Zakona). Ovo zakonsko rešenje ima za posledicu redukciju dokaznog standarda koji se primenjuje pri utvrđivanju (ne)zakonitog porekla određene imovine i dovodi do podela tereta dokazivanja između javnog tužioca, na jednoj, i izvornog vlasnika imovine, na drugoj strani. Za razliku od rešenja koje je poznavao engleski Zakon iz 1986. godine, Ustavni sud konstatuje da je u našem pravu neophodno utvrditi zakonite prihode izvornog vlasnika imovine, pod kojima bi trebalo razumeti svako uvećanje imovine koje podleže oporezivanju. Nakon toga je potrebno ustanoviti postojanje očigledne nesrazmere između imovine izvornog vlasnika i zakonitih prihoda koje ostvaruje. Sa tim u vezi, Ustavni sud naglašava da zahtev da nesrazmera između zakonitih prihoda izvornog vlasnika i njegove imovine bude – očigledna, ukazuje na nastojanje zakonodavca da se odredbe o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela izuzetno primenjuju. Sadržaj pojma očigledne nesrazmere između zakonitih prihoda i imovine izvornog vlasnika svakako će odrediti sudska praksa, s tim da bi se, prema stanovištu Ustavnog suda, o očiglednoj nesrazmeri moglo govoriti samo ako postoji razumno uverenje da imovina upadljivo prevazilazi zakonite prihode (u tom smislu videti: ESLjP, Geerings protiv Holandije, 1. mart 2007. godine, § 47).

Postoji još jedan uslov koji je potreban da bi se moglo raspravljati o zahtevu za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Reč je o pravnosnažnoj osuđujućoj presudi kojom je utvrđeno da je izvorni vlasnik učinio neko krivično delo iz člana 2. stav 1. Zakona. Postojanje pravnosnažne osuđujuće presude je, dakle, uslov sine qua non da bi se, saglasno članu 30. stav 1. Zakona, moglo održati glavno ročište na kojem će sud odlučiti o zahtevu javnog tužioca za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Ustavni sud naglašava da stepen krivice osuđenog nema nikakav značaj prilikom utvrđivanja da li je zahtev osnovan, odnosno ni na koji način ne utiče na visinu imovine proistekle iz krivičnog dela koja bi mogla da bude trajno oduzeta. Obim oduzimanja zavisi isključivo od postojanja okolnosti o kojima je bilo reči, a koje nemaju veze sa odlukom o krivici. Štaviše, u jednom slučaju za donošenje odluke o trajnom oduzimanju imovine nije potrebno da postoji pravnosnažno utvrđena krivica izvornog vlasnika.

Naime, reč je o imovini lica protiv koga usled smrti krivični postupak nije pokrenut ili je obustavljen, a u krivičnom postupku koji se vodi protiv drugih lica je utvrđeno da je to lice koga Zakon označava pojmom ostavilac, zajedno sa njima učinilo određeno delo (član 3. tačka 4) Zakona). Specifičnost ove zakonske odredbe je u tome što se može primeniti jedino ako je u postupku, koji je pravnosnažno okončan osuđujućom presudom, utvrđeno da je ostavilac bio saučesnik sa licima koja su osuđena za neko krivično delo koje predstavlja osnov za oduzimanje imovine. To u suštini znači da se mora utvrditi da je ostavilac ostvario obeležja protivpravnog dela koje je u zakonu određeno kao krivično delo. S tim u vezi, Ustavni sud ocenjuje da mogućnost trajnog oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela i u odnosu na navedena lica predstavlja izraz nastojanja da u demokratskom društvu zasnovanom na vladavini prava, propisana mera prati nezakonito stečenu imovinu bez obzira kod koga se ona nalazi u vreme vođenja postupka. Ako se ima u vidu prethodno izneto, Ustavni sud zaključuje da je ovo rešenje srazmerno cilju koji se želi postići oduzimanjem imovine proistekle iz krivičnog dela i da njime nije prekoračeno polje slobodne procene koje nacionalne države imaju u primeni standarda utvrđenih Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Pored navedenih uslova, postoje dodatni uslovi koje javni tužilac mora da dokaže ako želi da svoj zahtev za trajnim oduzimanjem imovine proistekle iz krivičnog dela učini delotvornim. Reč je o pravnom sledbeniku osuđenog, svedoka saradnika, ostavioca ili njihovih naslednika, kao i o trećem licu pod kojim se podrazumeva fizičko ili pravno lice na koje je preneta imovina proistekla iz krivičnog dela (član 3. tač. 5) i 6) Zakona). Ako se ima u vidu da je postupak oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela po svojoj prirodi in rem postupak i da je usmeren na imovinu za koju se može pretpostaviti da je proistekla iz krivičnog dela, Ustavni sud smatra prihvatljivim da se u tom postupku kao vlasnici imovine mogu pojaviti pravni sledbenik izvornog vlasnika i treće lice. U tom slučaju je potrebno da javni tužilac pruži dokaze da je pravni sledbenik nasledio imovinu proisteklu iz krivičnog dela, odnosno da dokaže da je na treće lice imovina preneta bez naknade ili uz naknadu koja ne odgovara stvarnoj vrednosti (član 33. stav 3. Zakona). Na osnovu toga Ustavni sud smatra opravdanim ratio legis ovog zakonskog rešenja, jer se njime onemogućavaju pravni sledbenici da koriste imovinu proisteklu iz krivičnog dela, odnosno izvorni vlasnik se sprečava da prividnim prenošenjem vlasništva nad imovinom, a de facto nastavljanjem da njome upravlja, izbegne primenu zakonskih odredaba o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela (u tom smislu i: ESLjP, Arcuri i ostali protiv Italije, 5. jul 2001. godine, str. 6).

Na osnovu dosadašnje analize, Ustavni sud zaključuje da trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela nema kazneni karakter, već predstavlja meru sui generis.

Ustavni sud je razmotrio i pitanje da li se garancije prava na pravično suđenje i pretpostavka nevinosti (člana 32. stav 1. i član 34. stav 3. Ustava i član 6. st. 1. i 2. Evropske konvencije o ljudskim pravima) mogu primeniti u postupku u kojem se odlučuje o zahtevu za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela. Sud podseća da se u tom postupku ne odlučuje o optužbama protiv vlasnika imovine, dakle ne pokreće se ni pitanje njegove krivice, već se na osnovu dokaza koje je javni tužilac izneo u prilog pretpostavke da je reč o imovini proistekloj iz krivičnog dela daje prilika vlasniku da osporavajući tvrdnje javnog tužioca dokaže postojanje srazmere između zakonito stečenih prihoda i imovine koju poseduje, odnosno da time dokaže zakonitost porekla svoje imovine. Zbog toga se, prema shvatanju Ustavnog suda, o garancijama prava na pravično suđenje u smislu člana 32. stav 1. Ustava može govoriti samo u svetlu prava vlasnika imovine da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi o njegovim pravima i obavezama, tačnije o zakonitosti imovine koju poseduje. Osnovno je, dakle, da se na glavnom ročištu na kojem se odlučuje o zahtevu za trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela strankama pruži mogućnost da iznesu svoje agrumente, a naročito vlasniku da obori pretpostavku da imovina proističe iz krivičnog dela (sa tim u vezi, videti: ESLjP, Phillips protiv Ujedinjenog Kraljevstva, 5. jul 2001. godine, § 43). Na osnovu svega toga, Ustavni sud ceni da nisu povređene odredbe člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Ocenjujući navode inicijatora koji se odnose na retroaktivnost osporenog Zakona, a vezano za ustavni princip iz člana 197. stav 3. Ustava, kao i za garancije pravne sigurnosti u kaznenom pravu iz člana 34. st. 1. i 2. Ustava i člana 7. Evropske konvencije, Ustavni sud nalazi da bi se sporno pitanje moglo postaviti samo u slučaju da trajno oduzimanje imovine proistekle iz krivičnog dela, po svojoj pravnoj prirodi predstavlja vrstu kazne. Međutim, ocena Ustavnog suda je da se, iz svih prethodno iznetih razloga, u konkretnom slučaju ne radi o kazni, već o posebnoj meri koja se primenjuje na nezakonito stečenu imovinu. Stoga se, po mišljenju Ustavnog suda, ustavna jemstva o zabrani povratnog dejstva krivičnog zakona, osim ako je blaži za učinioca krivičnog dela iz člana 197. stav 3. Ustava, o pravnoj sigurnosti u kaznenom pravu iz člana 34. Ustava, kojim je utvrđeno, pored ostalog, da se niko ne može oglasiti krivim za delo koje, pre nego što je učinjeno, zakonom ili drugim propisom zasnovanim na zakonu nije bilo predviđeno kao kažnjivo, niti mu se može izreći kazna koja za to delo nije bila predviđena, kao i da se kazne određuju prema propisu koji je važio u vreme kada je delo učinjeno, izuzev kada je kasniji propis povoljniji za učinioca, ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa pravnim institutom oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, jer se ne radi o kazni, kao vrsti krivične sankcije.

U odnosu na navode podnosilaca inicijativa da pojedini pravni pojmovi i pravni standardi koji su određeni odredbama osporenog Zakona nisu dovoljno precizni i jasni, da mogu izazvati nedoumice prilikom njihove primene, što otvara prostor za različito postupanje nadležnih organa u postupku oduzimanja imovine proistekle iz krivičnog dela, Ustavni sud ističe da, polazeći od svojih nadležnosti utvrđenih odredbama člana 167. Ustava, nije nadležan da se upušta u ocenu opravdanosti i celishodnosti osporenih rešenja, niti da u postupku ocene ustavnosti i zakonitosti opštih akata ocenjuje primenu osporenih zakonskih odredaba.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorima Zakona o oduzimanju imovine proistekle iz krivičnog dela, pa stoga, saglasno odredbi člana 53. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07), inicijative nije prihvatio, rešavajući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu člana 56. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahteve za obustavu izvršenja pojedinačnog akta, odnosno radnje preduzete na osnovu osporenog zakona, jer je u ovom ustavnosuskom predmetu doneo konačnu odluku, kao u tački 2. izreke.

Na osnovu svega izloženog, i oba odredba člana 46. tač. 3) i 5) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević