Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. J . iz O . kod Valjevske Kamenice, na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 13. jula 2017. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba B. J . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3998/14 od 24. juna 201 5. godine.

Obrazloženje

1. B. J . iz O . kod Valjevske Kamenice podneo je Ustavnom sudu, 31. avgusta 2015. godine, preko punomoćnika Z. G , advokata iz Valjeva , ustavnu žalbu protiv presude navedene u izreci, zbog povrede prava na imovinu zajemčenog članom 58. Ustava Republike Srbije .

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi označenog prava, podnosilac u suštini osporava zaključak sudova o savesnoj državini tuženog jer, kako tvrdi, tuženom je poznato da su on i njegovi pravni prethodnici u javnim evidencijama o nepokretnostima upisani kao titulari prava svojine na spornoj parceli. S tim u vezi ističe da iskazi saslušanih svedoka nemaju takav kvalitet da tuženog učine titularem prava svojine i da sudovi za svoju tezu – da je on greškom u javnim evidencijama upisan kao titular p rava svojine na spornoj parceli, ne daju jasne razloge budući da do takvog zaključka nisu mogli doći jer na tu okolnost nisu izvođeni dokazi, pa se ne radi o činjenici već o pretpostavci. Predlaže da Ustavni sud ukine osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Valjevu P. 128/13 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Postupak koji je prethodio ustavnosudskom pokrenut je tužbom B. J, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi predaje u posed sporne katastarske parcele …, KO Osladić . U tužbi je istaknuto da je tužilac titular prava svojine na predmetnoj nepokretnosti i da omeđavanje iste nije dozvolio tuženi koji je drži bez pravnog osnova.

U odgovoru na tužbu tuženi J. J . je istakao da su on i njegovi pravni prethodnici u nesmetanom posedu sporne parcele više od 80 godina, da se u katastarskim knjigama iz 1934. godine kao vlasnik vodio njegov otac i da je zbog greške Službe za katastar nepokretnosti pogrešno upisano pravo svojine ne samo tužioca, već i drugih lica na okolnim parcelama, zbog čega je protivtužbenim zahtevom tražio utvrđenje prava svojine na spornoj parceli .

Presudom Osnovnog suda u Valjevu P. 128/13 od 5. juna 2014. godine odbijen je tužbeni, a usvojen protivtužbeni zahtev. Iz obrazloženja presude proizlazi da je sud, iz bliže navedenih i pobrojanih dokaza (isprava ) utvrdio da je presudom Izabranog suda od 15. aprila 1918. godine određenog po deobi A . (tužiočev deda), M . i mal. dece A . J . šuma zvana "R . ", gornji kraj , podeljena na tri dela, od kojih je deobnik A . dobio jedan deo na južnoj strani a preostala dva dela na severnoj strani M , dok je presudom Opštinskog suda u Valjevu od 30. marta 1990. godine, koja je doneta zbog izostanka i na osnovu priznanja utvrđeno da su Ž. J . (tužiočev otac) i P . J . izvršili fizičku deobu zajedničke imovine tako da je Ž. J . pripala katastarska parcela … na kojoj je, prema izveštaju Službe za katastar nepokretno sti i fotokopiji posedovnog lista, kao titular prava svojine bio upisan P. J , a sada je to tužilac B. J. U obrazloženju presude su zatim citirani iskazi saslušan ih svedoka koje je sud ocenio kao jasne i uverljive i iz kojih, kako se navodi, proizlazi da je sporna parcela (šuma) dugi niz godina, više od 50, bila u isključivoj državini tuženog J. J . i njegovih pravnih prethodnika jer su otac jednog od svedoka (S . J .) i otac tuženog 1963/1964. godine izvršili deobu svoje imovine tako da je predmetna parcela pripala ocu tuženog. Navodeći da je tokom postupka nesumnjivo utvrđeno da je pravni prethodnik tuženog bio savestan držalac predmetne šume, a da je nakon njegove smrti to tuženi, da posle i zvršene deobe 1963/1964. godine spornu šumu isključivo oni koriste , a da je tužiočev otac nikada nije koristio, sud je zaključio da su na strani tuženog ispunjeni uslovi propisani članom 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje prava svojine vanrednim održajem. Iznetu ocenu sud je dodatno potkrepio isticanjem da je do upisa prava svojine tužiočevog pravnog prethodnika u javnim evidencijama došlo usled očigledne greške Službe za katastar nepokretnosti "što je izvedenim dokazima takođe utvrđeno", budući da je pogrešan upis izvršen na više katastarskih parcela u istoj katastarskoj opštini, u prilog čemu govori i to da je otac tuženog upisan kao titular pomenutog prava na parcelama koje su u svojini trećih lica.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3998/14 od 24. juna 2015. godine potvrđena je ožalbena nižestepena odluka, uz ocenu da je neosnovano žalbeno ukazivanje tužioca da tuženi nije savestan držalac iz razloga što je tuženi, kako nalazi sud, spornu parcelu držao u uverenju da je vlasnik u periodu dužem od 20 godina za koje vreme ga tužilac i njegovi pravni prethodnici nisu uznemiravali. Takođe su ocenjeni kao neosnovani i žalbeni navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, te navod da je tuženi znao da je tužilac vlasnik budući da je u skici prvobitnog premera sporna parcela upisana kao svojina tužiočevog pravnog prethodnika i da je stoga nepravilna ocena njegove savesnosti , i to iz razloga što je, kako ističe sud, do pomenutog upisa došlo greškom nadležnog k atastra.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosi lac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ( "Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90 , " Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05 ) propisano je: da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. stav 4 .); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj (član 30. stav 1.); da pravo svojine koje određeno lice ima na stvar prestaje kad drugo lice stekne pravo svojine na tu stvar (član 45.); da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova i da se s avesnost državine pretpostavlja (član 72. st. 2. i 3.).

Zakonom o premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ("Službeni glasnik SRS", br. 17/88 i 24/88), koji je bio na snazi u vreme donošenja presude na osnovu priznanja i zbog izostanka iz marta 1990. godine, bilo je propisano: da se premer i katastar nepokretnosti i upisi prava na nepokretnostima sprovode po odredbama zakona kojima se uređuje opšti upravni postupak, ukoliko ovim zakonom nije drugačije određeno (član 14.); da ko smatra da je upisom prava na nepokretnosti povređeno njegovo pravo na nepokretnosti može tužbom redovnom sudu tražiti brisanje upisa i povraćaj u pređašnje stanje (član 93. stav 1.); da se tužba iz člana 93. stav 1. ovog zakona može podneti u roku od tri meseca od dana saznanja za izvršenje upisa, a najdocnije u roku od dve godine od dana izvršenog upisa (član 94.); da je u vršenju poslova održavanja premera i katastra nepokretnosti opštinska, odnosno gradska geodetska uprava dužna da otklanja sve utvrđene nedostatke i propuste u snimanju detalja, geodetskom elaboratu, planovima karti, i katastarskom operatu, o čemu donosi rešenje (član 97. stav 1.).

5. Razmatrajući osnovanost tvrdnje o povredi prava na mirno uživanje imovine, koju podnosilac obrazlaže time da mu je zbog navodno pogrešne ocene o savesnoj državini tuženog i utemeljenju osporene presude na pretpostavci o pogrešnom upisu u javnim evidencijama o nepokretnostima, oduzeto pravo svojine, Ustavni sud, pre svega , ukazuje da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojim bi pravo svojine pojedinca bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu od strane drugih pravnih subjekata (fizičkih i pravnih lica), radi se o imovinskim sporovima privatnog prava. U konkretnom slučaju, reč je o postupku koji je vođen između privatnih subjekata i koji kao takav sam po sebi ne povlači odgovornost države u smislu člana 58. Ustava. Naime, sama činjenica da je država preko svog pravosudnog sistema obezbedila rešavanje imovinskih sporova privatnog prava, ne dovodi do zadiranja države u imovinu privatnih subjekata (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Kuchař i Štis protiv Češke Republike, od 21. oktobra 1998. godine, broj predstavke 375 27/97). U slučaju kada mešanje u pravo na mirno uživanje imovine izvrši privatni subjekat, za državu nastaje pozitivna obaveza da ta imovinska prava zaštiti i da obezbedi odgovarajuće pravne mehanizme koje žrtva mešanja može da koristi u cilju zaštite svojih imovinskih prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava Blūmberga protiv Letonije, od 14. oktobra 2008. godine, stav 67, broj predstavke 70930/01). Sledi da i u takvim sporovima može doći do povrede navedenog ustavnog prava u slučaju kada je sudska ili odluka drugog državnog organa zasnovana na proizvoljnom tumačenju i/ili primeni merodavnog prava.

Polazeći od toga da je podnosiočevo pravo svojine bilo upisano u javnim evidencijama o nepokretnostima i da mu je, s obzirom na sadržinu osporene odluke, to pravo prestalo onog momenta kada su se, po nalaženju redovnih sudova, na strani tuženog stekli uslovi za sticanje prava svojine održajem, Ustavni sud nalazi da je tužilac imao "imovinu" u smislu člana 58. Ustava i da je osporenom presudom, u slučaju da je ona posledica proizvoljne primene i tumačenja merodavnog prava, moglo doći do mešanja u to njegovo pravo . Stoga, pitanje koje se postavlja za Ustavni sud jeste da li osporena odluka utemeljena na proizvoljnim i ustavnopravno neprihvatljivim zaključcima.

U odgovoru na ovo pitanje, Ustavni sud je pošao od toga da su redovni sudovi zaključak o savesnosti državine tuženog zasnovali na činjenicama utvrđen im iz iskaza svedoka - da je do upisa prava svojine tužioca i njegovog pravnog prethodnika došlo greškom Službe za katastar nepokretnosti i da su tuženi i njegov pravni prethodnik u isključivoj i nesmetanoj državini sporne parcele od 1963/1964. godine, kada je između oca tuženog i oca jednog od saslušanih svedoka izvršena deoba imovine.

U vezi sa prvim razlogom, Ustavni sud ukazuje da prema citiranim odredbama Zakona o premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima, koji je važio u momentu donošenja presude na osnovu priznanja i zbog izostanka kojom je podnosiočevom ocu pripala katastarska parcela …, poslove koji se odnose na premer i izradu katastra nepokretnosti, njihovo održavanje i upis prava na nepokretnostima obavlja Republički geodetski zavod po odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, koji i otklanja sve utvrđene nedostatke i propuste u pogledu drugih tehničkih podataka sadržanih u geodetskom elaboratu, planovima, karti i katastarskom operatu, o čemu donosi rešenje. Po shvatanju Ustavnog suda, u situaciji kada to nesumnjivo proizlazi iz činjeničnog stanja utvrđenog u postupku koji je prethodio ustavnosudskom – da su određena lica u javnim evidencijama o nepokretnostima bila upisana kao vlasnici bilo predmetne, bilo susednih parcela, a faktički ih ta lica nikada nisu koristila, argumentacija suda opšte nadležnosti data za ocenu o savesnoj državini tuženog u ovom delu je prihvatljiva.

Što se tiče drugog razloga, Ustavni sud ukazuje da je održaj način sticanja prava svojine na osnovu državine koja ima određene kvalitete i koja je trajala zakonom propisano vreme. Imajući u vidu činjenice i okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud smatra neophodnim da istakne da bitna karakteristika ovog instituta jeste i da se, s obzirom na to da se zasniva na ideji nevršenja prava, njime otklanja nesklad između pravne i faktičke situacije jer postojeće faktičko stanje, koje je trajalo određeno vreme, prevodi u režim zakonom priznatog prava. Naime, održajem prestaje pravo svojine dotadašnjeg titulara tog prava upravo zbog činjenice da je to pravo steklo drugo lice dugotrajnim vršenjem faktičke vlasti na stvari uz ispunjenje uslova propisanih zakonom. Dalje, za sticanje prava svojine na nepokretnostima redovnim održajem neophodna je zakonita svojinska, savesna i pravnaa državina, kao i protek roka od deset godina, dok se kod vanrednog održaja zahteva duži rok – 20 godina, ali manja kvalifikovanost državine – ona mora da bude samo savesna. Prema citiranim odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, državina je savesna kada držalac ne zna, niti prema okolnostima može da zna da stvar koju drži nije njegova, s tim što držalac mora biti savestan sve vreme trajanja održaja. Dakle, u slučaju savesne državine, držalac opravdano veruje da je stvar njegova, s tim što takvo njegovo ubeđenje mora biti objektivizirano tj. on to može da smatra samo prema normalnim, uobičajenim okolnostima. Takođe, kako se radi o oborivoj pretpostavci, lice koje tvrdi da je državina nesavesna dužno je to i da dokaže, jer je na njemu teret dokazivanja. U konkretnom slučaju, u prvostepenom postupku je utvrđeno da su tuženi i njegovi pravni prethodnici u neprekidnoj i nesmetanoj državini sporne parcele više od 50 godina, od 1963 /1964. godine kada je izvršena deoba imovine između prethodnika tuženog i trećeg lica, zbog čega je, kako zaključuje drugostepeni sud u osporenoj odluci, tuženi i bio u uverenju da je vlasnik sporne parcele. Po shvatanju Ustavnog suda, ovako data argumentacija za zaključak o savesnoj državini tuženog – da zbog nesmetanog uživanja poseda u trajanju dužem od 50 godina, za koje vreme tuženom i njegovim pravnim prethodnicima niko nije ukazivao da polaže bilo kakvo pravo na spornu parcelu, on i nije imao nijedan opravdan razlog da posumnja u svoje pravo – zasnovana je na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju odredaba Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa kojima je uređen institut održaja. Ovo posebno kada se ima u vidu da se podnosilac, obarajući pretpostavku savesnosti državine tuženog, pozivao jedino na činjenicu da je njegovo pravo bilo upisano u javnim evidencijama o nepokretnostima uz navođenje da je ta okolnost bila poznata tuženom, sa čim u vezi Ustavni sud nalazi da činjenica da je određeno lice upisano kao titular prava u katastru ( bilo na osnovu presude zbog izostanka i na osnovu priznanja, bilo na osnovu rešenja o nasleđivanju) sama po sebi ne znači nesavesnost držaoca.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporena drugostepena presuda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava, te da stoga ne može biti reči o arbitrernom postupanju i zaključivanju Apelacionog suda u Beogradu . Stoga je Ustavni sud, utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom nije povređeno pravo na imovinu, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (" Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US , 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1 . tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.