Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milutina Radovanovića, Miroslava Grbića, Nebojše Miškovića i Dragana Markovića, svih iz Valjeva, Velibora Nedeljkovića iz Ljubovije , Stanoja Markovića iz Gornje Brezovice , Zorana Đurđevića iz Šabačke Kamenice , Dragislava Ranisavljevića iz Uba i Miodraga Stankovića iz Malog Zvornika , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. marta 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Milutina Radovanovića, Miroslava Grbića, Nebojše Miškovića, Dragana Markovića, Velibora Nedeljkovića, Stanoja Markovića, Zorana Đurđevića, Dragislava Ranisavljevića i Miodraga Stankovića i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev 1. 2/12 od 30. maja 20 12. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija, kao neosnovana.
2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev 1. 2/12 od 30. maja 20 12. godine i određuje da Vrhovni kasacion i sud donese meritornu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 246/07 od 18. oktobra 2007. godine.

Obrazloženje

1. Milutin Radovanović, Miroslav Grbić, Nebojša Mišković i Dragan Marković, svi iz Valjeva, Velibor Nedeljković iz Ljubovije, Stanoje Marković iz Gornje Brezovice, Zoran Đurđević iz Šabačke Kamenice, Dragislav Ranisavljević iz Uba i Miodrag Stanković iz Malog Zvornika, podneli su Ustavnom sudu, 14. avgusta 20 12. godine, preko zajedničkog punomoćnika, advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 246/07 od 18. oktobra 2007. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev 1. 2/12 od 30. maja 20 12. godine, zbog povrede prava na jednaku zakonsku zaštitu iz člana 21. stav 2. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.
Podnosioci ustavne žalbe, između ostalog, navode: da su pred Ustavnim sudom, povodom istog parničnog postupka, podnosili ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Rev. II 254/08 od 6. marta 2008. godine kojim je odbačena njihova revizija izjavljena protiv presude Okružnog suda u Valjevu Gž1. 246/07 od 18. oktobra 2007. godine; da je Ustavni sud svojom Odlukom Už-603/2008 od 13. maja 2010. godine poništio navedeno rešenje Vrhovnog suda Srbije i naložio Vrhovnom kasacionom sudu da donese novu odluku po reviziji podnosilaca; da je Vrhovni kasacioni sud, nakon dve godine od prijema odluke Ustavnog suda, doneo osporeno rešenje kojim je, suprotno nalogu Ustavnog suda, reviziju podnosilaca ponovo odbacio kao nedozvoljenu. S tim u vezi, podnosioci smatraju da im je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na delotvorni pravni lek, jer su u konkretnom slučaju bili ispunjeni uslovi za meritorno odlučivanje o reviziji izjavljenoj protiv osporene drugostepene presude , kao što je i navedeno u Odluci Ustavnog suda Už-603/2008 od 13. maja 2010. godine.
Što se tiče osporen e drugostepen e presud e, podnosioci smatraju da je u suprotnosti sa ranijim presudama Okružnog suda u Valjevu po žalbama u postupcima povodom istih činjeničnih i pravnih situacija, čime ukazuju na povre du prav a na jednaku zakonsku zaštitu i jednaku zaštitu prava.
Predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene akte.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte, priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i Odluku Už-603/2008 od 13. maja 2010. godine i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:
Stavom I izreke presude Opštinskog sud a u Valjevu P1. 847/06 od 30. novembra 2006. godine usvoj en je tužbeni zahtev tužioca Milutina Radovanovića i tužen i Društveno preduzeće za puteve "Valjevo" iz Valjeva (u daljem tekstu "tuženi") obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 37.299,64 dinara za period od 1. jula 2001. do 31. decembra 2003. godine, sa zateznom kamatom; stavom II izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Miroslava Grbića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 32.509,96 dinara za period od 1. marta 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom III izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Velibora Nedeljkovića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 83.972,95 dinara za period od 1. maja 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom IV izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Stanoja Markovića i tuženi obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 58.563,27 dinara za period od 1. maja 2001. do 31. oktobra 2003. godine, sa zateznom kamatom; stavom V izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Nebojše Miškovića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 34.715,14 dinara za period od 1. maja 2002. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom VI izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Zorana Đurđevića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 55.271,05 dinara za period od 1. jula 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom VII izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Dragislava Ranisavljevića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 66.260,66 dinara za period od 1. maja 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom VIII izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Dragana Markovića i tuženi obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 100.598,39 dinara za period od 1. maja 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zakonskom zateznom kamatom; stavom IX izreke usvojen je tužbeni zahtev tužioca Miodraga Stankovića i tužen i obavezan da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocu novčani iznos od 124.223,31 dinara za period od 1. maja 2001. do 31. marta 2004. godine, sa zateznom kamatom; stavom X izreke tuženi je obaveza n da tužiocima naknadi troškove parničnog postupka.
Postupajući po žalbi tuženog, Okružni sud u Valjevu je osporenom presudom Gž1. 246/07 od 18. oktobra 2007. godine delimično odbio žalbu i stavom prvim izreke potvrdio presudu Opštinskog suda u Valjevu P1. 847/06 od 30. novembra 2006. godine u st. III, IV, VII, VIII i IX izreke, u delovima koji se odnose na obavezu tuženog da na ime naknade troškova ishrane isplati tužiocima Veliboru Nedeljkoviću, Stanoju Markoviću, Dragislavu Ranisavljeviću, Draganu Markoviću i Miodragu Stankoviću novčani iznos za mesec maj 2001. godine i del imično usvojio žalbu i stavom drugim izreke preinačio prvostepenu presudu u st. I (u celini), II (u celini), III, IV, V (u celini), VI (u celini), VII, VIII, IX i X izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužilaca za naknadu troškova ishrane za vreme boravka na terenskom radu i odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.
Vrhovni sud Srbije je 6. marta 2008. godine doneo osporeno rešenje Rev. II 254/08, kojim je odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljenu protiv drugostepene presude. U obrazloženju ovog revizijskog rešenja je navedeno: da su podneskom od 13. novembra 2006. godine tužioci preinačili tužbu tako što su povisili tužbeni zahtev; da se, kada u toku imovinsko-pravnog spora za novčano potraživanje tužilac preinači tužbu povećanjem tužbenog zahteva, dozvoljenost revizije ceni prema pravilima parničnog postupka važećim u vreme preinačenja tužbe i da se u konkretnom slučaju primenjuje Zakon o parničnom postupku, koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine; da, prema odredbi člana 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima kada se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela pravosnažne presude ne prelazi 500.000,00 dinara; da su tužioci obični suparničari i da njihovi pojedinačni zahtevi ne prelaze zakonom propisanu granicu od 500.000,00 dinara i da revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.
Postupajući po ustavnoj žalbi podnosilaca Milutina Radovanovića, Miroslava Grbića, Nebojše Miškovića, Dragana Markovića, Velibora Nedeljkovića, Stanoja Markovića, Zorana Đurđevića, Dragislava Ranisavljevića i Miodraga Stankovića izjavljenoj protiv navedenog rešenja Vrhovnog suda Srbije, Ustavni sud je na sednici održanoj 13. maja 2010. godine doneo Odluku Už-6 03/2008 kojom je ustavnu žalbu usvojio, utvrdio da je osporenim revizijskim rešenjem povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, poništio osporeno rešenje i Vrhovnom kasacionom sudu naložio da ponovi postupak odlučivanja po reviziji podnosilaca. U obrazloženju odluke Ustavnog suda je, između ostalog, navedeno: da je parnični postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe pokrenut 1. aprila 2004. godine, iz kog razloga je Ustavni sud ocenio da je Vrhovni sud Srbije izveo pogrešan zaključak kada je dozvoljenost revizije podnosilaca ustavne žalbe cenio prema odredbama Z akona o parničnom postupku i da je, u konkretnom slučaju, postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po navedenom vanrednom pravnom sredstvu morao ceniti prema odredbama ranije važećeg Z akona o parničnom postupku; da je, u tom smislu, odredbom člana 382. stav 4. tačka 2) ranije važećeg Z akona o parničnom postupku bila dozvoljena mogućnost podnošenja revizije protiv prav nosnažne presude u sporovima zbog izgubljene zarade ili drugih prihoda po osnovu rada, bez obzira na vrednost predmeta spora; da je razmatrajući predmet spora koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, Ustavni sud utvrdio da su podnosioci ustavne žalbe tražili naknadu troškova ishrane za vreme boravka podnosilaca na terenskom radu, što nesumnjivo predstavlja prihode i materijalna prava po osnovu rada; da je, u smislu odredaba člana 382. ranije važećeg Z akona o parničnom postupku, revizija podnosilaca ustavne žalbe bila dozvoljena i da je Vrhovni sud Srbije morao u meritumu odlučiti o ovom vanrednom pravnom sredstvu.
U postupku ponovnog odlučivanja o reviziji podnosilaca, Vrhovni kasacioni sud je doneo osporeno rešenje Rev 1. 2/12 od 30. maja 20 12. godine kojim je reviziju odbacio kao nedozvoljenu. U obrazloženju osporenog revizijskog rešenja je navedeno: da su podneskom od 13. novembra 2006. godine tužioci preinačili tužbu tako što su povisili tužbeni zahtev , odnosno, svaki od tužilaca je opredelio visinu svog tužbenog zahteva u rasponu od 32.509,96 dinara i 124.223,31 dinara; da se prema pravnom shvatanju Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije, utvrđenom na sednici od 8. februara 1999. godine, protiv pravnosnažne presude donete u radnom sporu za naknadu štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada, dozvoljenost revizije ceni prema vrednosti predmeta spora; da tužioci nisu ni jedinstveni, ni nužni supraničari, te da je vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude koju tužioci pojedinačno osporavaju od 32.509,96 dinara do 124.223,31 dinara, što je ispod vrednosti za dozvoljenost revizije, kako u vreme podnošenja tužbe (300.000,00 dinara), tako i u vreme preinačenja tužbe (500.000,00 dinara) i da revizija u konkretnom slučaju nije dozvoljena.
4. Ustavna žalba je, pored ostalog, izjavljena zbog povrede prava na delotvorni pravni lek iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Imajući u vidu da se odredba člana 36. stav 2. Ustava sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 13. Evropske konvencije, Ustavni sud je postojanje povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na delotvorni pravni lek cenio u odnosu na navedenu odredbu Ustava.
Odredbama Ustava na čiju se povredu u ustavnoj žalbi ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (član 21. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).
Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, broj 125/04) je u članu 491. stav 4. propisivao da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona.
Odredbama člana 382. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da protiv prav nosnažne presude donesene u drugom stepenu, u svim sporovima stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravosnažne presude ne prelazi 300.000,00 novih dinara (stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000,00 novih dinara (stav 3.); da je izuzetno, i kad se radi o tužbenom zahtevu iz st. 2. i 3. ovog člana, re vizija uvek dozvoljena - 1) u sporovima o izdržavanju , 2) u sporovima o naknadi štete za izgubljeno izdržavanje usled smrti davaoca izdržavanja i zbog izgubljene zarade il i drugih prihoda po osnovu rada, 3) u imovinskim sporovima koji nastanu iz protivustavnih i protivzakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica zavisno od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom jugoslovenskom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo jugoslovenskog tržišta, uključujući i sporove o naknadi štete, koje se tim prouzrokuju (stav 4.).
5. Ispitujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je zaključio da osporenim rešenjem nije na pravilan način odlučeno o reviziji podnosilaca ustavne žalbe.
Vrhovni kasacioni sud nije uzeo u obzir pravni stav Ustavnog suda iz Odluke Už-603/2008 od 13. maja 2010. godine i argumente zašto se u konkretnom slučaju moralo meritorno odlučiti o reviziji podnosilaca ustavne žalbe. Ostajući pri ranije iznetom pravnom shvatanju, Ustavni sud iznova ukazuje da Vrhovni kasacioni sud , u smislu odredaba člana 382. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), o reviziji podnosilaca mora odlučiti u meritumu .
Pored napred iznetog, Ustavni sud konstatuje da se osporeno rešenje temelji isključivo na pravnom shvatanju o dozvoljenosti revizije Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 8. februara 1999. godine, koje je u direktnoj suprotnosti sa odredbom člana 382. stav 4. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, važećeg u vreme podnošenja tužbe, a na čiju primenu upućuje odredba člana 491. stav 4. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Navedenom zakonskom normom je ocenjivanje dozvoljenosti revizije prema vrednosti predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude bilo isključeno u sporovima iz radnog odnosa koji su za predmet imali naknadu štete zbog izgubljene zarade i drugih primanja po osnovu rada, pa je u takvim slučajevima revizija uvek bila dopuštena. S tim u vezi, ovakvim pravnim shvatanjem derogirana su zakonom propisana pravila postupka i od strane Vrhovnog kasacionog suda je arbitrerno odlučeno o dozvoljenosti revizije podnosilaca ustavne žalbe. Odbacujući reviziju osporenim rešenjem Rev 1. 2/12 od 30. maja 20 12. godine, Vrhovni kasacioni sud je povre dio pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravno sredstvo , utvrđeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava. Ustavni sud je i dalje na stanovištu da se pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo ne iscrpljuje u strogo formalnopravnom smislu kroz mogućnost njihovog izjavljivanja, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, tj. da nadležan sud oceni sve relevantne navode iz revizije i pravično i raspravi i odluči o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe.
Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US ), zbog čega je odlučeno kao u prvom delu tačk e 1. izreke.
Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Vrhovni kasacion i sud donese meritornu odluku o reviziji podnosilaca ustavne žalbe, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.
6. S obzirom na to da će Vrhovni kasacioni sud iznova odlučivati o osnovanosti revizije podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je zahtev podnosilaca za utvrđivanje povrede prava iz člana 21. stav 2. i člana 36. stav 1. Ustava preuranjen, zbog čega je ustavnu žalbu u ovom delu odbio, kao neosnovanu.
7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević