Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenoj presudi, parnične stranke bile su u poslovnom odnosu na osnovu ugovora o izvozu usluge oplemenjivanja iz 1990. i 1991. godine.
Tužilac je kao proizvođač imao obavezu oplemenjivanja robe koju je tuženi izvozio stranom kupcu za račun tužioca, s tim da naplaćeni devizni priliv na osnovu računa tužioca, tuženi rasporedi u korist tužioca, uz umanjenje za troškove improvizije i cene rada.
Tužbom od 27.5.1997. godine tužilac traži naplatu 6 računa koji su samo delimično plaćeni, tako je ostao neplaćen sporni iznos od 37.212, 91 DEM, sa zahtevom da sud obaveže tuženog da ovaj iznos naplati od stranih kupaca i doznači na devizni račun tužioca, ili da tužiocu plati njegovu dinarsku protivvrednost.
Prvostepeni sud je nakon obavljenog veštačenja utvrdio da su računi plaćeni tužiocu od strane tuženog, zaključno sa julom 1991. godine, osim računa na iznos od 3.293. DEM, dela računa broj 2323 u iznosu od 2.682 DEM i dela računa broj 15 u iznosu od 61, 80 DEM, koje iznose straži kupac nije priznao, odnosno za koje je reklamirao kvalitet ili količinu robe.
Prvostepeni sud je zaključio da je tuženi kao komisionar izmirio sve obaveze prema tužiocu kao komitentu, te da je zastarevanje potraživanja tužioca od 3 godine počelo teći od isplata koje je tuženi činio u 1990. i 1991. godini, tako da je potraživanje tužioca i zastarelo pre podnošenja tužbe u 1997. godini.
Pravilno je i potpuno prvostepeni sud utvrdio odlučne činjenice za odluku u sporu, pri čemu je postupio po primedbama iz rešenja Višeg privrednog suda Pž. 10658/98 od 13. 1.1999. godine, i pravilnom primenom materijalnog prava je odbio tužbeni zahtev, a žalbenim navodima se utvrđeno činjenično stanjene dovodi u sumnju.
Žalbeni navodi koji se odnose na obavljeno veštačenje su bespredmetni, kod činjenica da je tužilac imao sve mogućnosti da svojom dokumentacijom dokaže da sporni računi nisu plaćeni, pri čemu je upravo po zahtevu tužioca veštačenje i ograničeno na pitanje plaćanja tih računa, za koje je veštak jasno i izričito utvrdio da jesu plaćeni, a za koju činjenicu je bez značaja pitanje na koji način je tužilac razduživao tuženog u svojim poslovnim knjigama, odnosno pitanje neutuženih računa za koje je tužilac smatrao da su plaćeni protivno opredeljenju tuženog kao dužnika (čl. 312 st. 1. ZOO).
Prema odredbama čl. 780. st. 1. i 2. ZOO (polaganje računa), komisionar je dužan položiti račun o obavljenom poslu bez nepotrebnog odlaganja, i dužan je predati komitentu sve što je primio po osnovu posla izvršenog za njegov račun, kao što je prema odredbi čl. 780. st. 3. ZOO komisionar dužan preneti na komitenta potraživanja i ostala prava koja je stekao prema trećem.
Veštačenjem je na pouzdan način utvrđeno da je tuženi komisionar, zaključno sa julom 1991. godine, predao komitentu sve što je primio od stranog kupca, a u skladu sa ugovorom parničnih stranaka, pri čemu nije bilo potraživanja odnosno drugih prava koje bi komisionar mogao preneti na tužioca kao komitenta.
Time je istovremeno utvrđeno da je poslovni odnos parničnih stranaka iz ugovora o komisionu tada i okončan, bez obzira što nije bilo posebnog polaganja računa od strane komisionara iz čl. 780. st. 1. ZOO.
Kada komitent bez primedbi primi od komisionara iznose naplaćene od trećeg lica za račun komitenta, u smislu čl. 780. st. 2. ZOO, time je istovremeno položen i račun od strane komisionara u smislu čl. 780. st. 1. ZOO, odnosno prestala je potreba da se sačinjava poseban račun, koji bi sadržao već nesporne podatke o naplati od trećeg i isplati komitentu.
To ne sprečava naknadne uzajamne zahteve ugovornih strana, bilo komitenta, bilo komisionara, ali samo u roku zastarelosti od 3 godine iz čl. 374. ZOO, koji tada teče od komitentovog prijema isplate, a koji je u konkretnom slučaju nesporno istekao pre podnošenja tužbe.
Stoga je pravilan i zaključak prvostepenog suda da je potraživanje tužioca, u delu u kome nije prestalo ispunjenjem, prestalo usled zastarelosti.
Komision (član 780. st. 1. i 2. Zakona o obligacionim odnosima)