Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Pavlovića iz Jagodine , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. jula 2012. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Zorana Pavlovića i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 427/10 od 17. juna 2010. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnom sudu da u roku od 60 dana od dana dostavljanja Odluke Ustavnog suda ponovi postupak po reviziji izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž.2 146/08 od 30. septembra 2008. godine.

Obrazloženje

1. Zoran Pavlović iz Jagodine je 17. septembra 2010. godine, preko punomoćnika Živojina Dimitrijevića, advokata iz Jagodine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 427/10 od 17. juna 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčen og odredbom člana 32 . stav 1. Ustava Republike Srbije.
Ustavnom žalbom se osporava revizijska presuda kojom je odbijena revizija tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž.2 146/08 od 30. septembra 2008. godine. Naime, u parnici vođenoj protiv tuženog GP "Biro-inženjering" DOO iz Jagodine, radi izvršenja ugovora, prav nosnažno je odbijen u celini tužbeni zahtev podnosioca da se obaveže tuženi da mu isplati iznose dosuđene po prav nosnažnim presudama iz parnica vođenih protiv PUZ "Vihor", sa odgovarajućom kamatom, te troškove koje je imao u parničnom i izvršnom postupku protiv ovog tuženog. Svoj tužbeni zahtev tužilac je zasnivao na, po njegovom mišljenju, nespornoj činjenici da je zaključenim ugovorom o građenju 1994. godine između tuženog i PUZ "Vihor" iz Jagodine (sa kojim je tuženi bio u ugovornom odnosu od 1991. godine po ugovoru o građenju), preneta celokupna imovina PUZ "Vihor" na tuženog. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe , revizijska odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava iz člana 446. i 448. Zakona o obligacionim odnosima, na štetu tužioca - ovde podnosioca ustavne žalbe koji "nije bio učesnik pravnog posla zaključenja ugovora iz 1994. godine između tuženog i PUZ "Vihor", te samim tim nije znao za navedeni ugovor, niti mu je bilo poznato šta su potpisivali ugovarači . Smatra da je nesporno da je imovinska celina PUZ "Vihor" prešla na tuženog, te stoga i obaveza tuženog prema tužiocu po članu 452. ZOO. Podnosilac navodi da se u obrazloženju osporene odluke Vrhovni kasacioni sud nije osvrnuo na njegove revizijske navode da je u konkretnom slučaju sud treba lo da primeni odredbe člana 452. ZOO, niti na razloge drugostepene presude da je potraživanje tužioca zastarelo, već doneo novi pravni zaključak suprotno dosadašnjoj praksi Vrhovnog suda. Predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na pravično suđenje i da se revizijka odluka ukine i naloži Vrhovnom kasacionom sudu da donesu novu odluku koja će se temeljiti na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju materijalnih propisa.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07 i 99/11) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, iz obrazloženja drugostepene presude proizlazi: da je tužilac zaključio ugovor o građenju 1991. godine sa PUZ "Vihor"; da je u vezi sa tim ugovornim odnosom tužilac - ovde podnosilac ustavne žalbe vodio dve parnice sa PUZ "Vihor", te da je presudom Opštinskog suda u Jagodini P. 736/95 PUZ "Vihor" obavezan da tužiocu isplati, na ime vraćanja više isplaćenog iznosa za kupovinu lokala u tržnom centru "Žir", dinarsku protivvrednost od 12.387 DM , sa odgovarajućom kamatom, a da je u drugoj parnici tužioca protiv istog tuženog doneta presuda Opštinskog suda u Jagodini P. 196/00 na osnovu koje je PUZ "Vihor" obavezan da tužiocu isplati na ime štete zbog nekorišćenja lokala u navedenom tržnom centru iznos od 288.000,00 dinara i iznos od 23.637,00 dianra na ime troškova postupka. Takođe, tužilac je pokrenuo i izvršni postupak protiv PUZ "Vihor" u predmetu I. 110/01 i u tom postupku je platio troškove u iznosu od 2.250,00 dinara. Dalje, utvrđeno je da je 27. juna 1994. godine PUZ "Vihor", koji je započeo izgradnju tržnog centra "Žir", zaključio sa ovde tuženim GP "Biro-inženjering" ugovor o građenju kojim je, između ostalog, u članu 5. konstatovano da GP "Biro-inženjering" preuzima sva prava i obaveze PUZ "Vihor" nastala do zaključenja ovog ugovora, a u članu 9. je konstatovano da GP "Biro-inženjering" preuzima sve troškove koji su nastali a nisu izmireni, sve troškove koji su nastali povodom izgradnje, nadzora i tehničkog prijema i predaje objekta i svih sudskih sporova vezanih za ovaj objekat. U parničnim postupcima koje je tužilac pokrenuo protiv PUZ "Vihor" nije učestvovao ovde tuženi, niti je PUZ "Vihor" obavestio tužioca da je tuženi GP "Biro-inženjering" preuzeo bilo kakve obaveze po zaključenom ugovoru o gradnji od 27. juna 1994. godine. Tužba u ovoj parnici je podneta 13. aprila 2007. godine.
Dalje, u obrazloženju drugostepene presude, sud navodi da je na osnovu prethodno iznetih činjenica, prvostepeni sud zaključio da tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, traži izvršenje obaveze po osnovu navedenih prav nosnažnih presuda Opštinskog suda u Jagodini P. 736/95 i P. 196/00, te troškova parničnog postupka P. 1426/98 i na osnovu navedenog rešenja o izvršenju. Međutim, imajući u vidu da je ugovor zaključen dana 27. juna 1994. godine, a da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 13. aprila 2007. godine, to je potraživanje tužioca u ovoj pravnoj stavari zastarelo, zbog čega je na osnovu čl . 361. i 362. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) odbio tužbeni zahtev tužioca. Takođe prvostepeni sud je utvrdio da tužilac i tuženi nisu ni u kakvom pravnom odnosu po navedenim parničnim izvršnim odlukama, u kojima GP "Biro -inženjering" nije učestvovao, niti je tamo tuženi PUZ "Vihor" obavestio ovde tužioca - podnosioca ustavne žalbe da je "Biro-inženjering" preuzeo bilo kakve obaveze po zaključenom ugovoru o gradnji između tužioca i PUZ "Vihor". Drugostepeni sud smatra, da je polazeći od pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud doneo pravilnu odluku, dao dovoljno jasne i ubedljive razloge koje u svemu i on prihvata, jer se rok zastarelosti ima računati od 26. aprila 1994. godine, kako je utvrdio prvostepni sud, pa kako je tužba podneta 13. aprila 2007. godine to je protekao rok od 10 godina kada je tužilac mogao da zahteva isplatu svog potraživanja. Sud nalazi da još uvek izvršive presude u odnosu na PUZ "Vihor" ne mogu biti biti obavezujuće za tuženog kao solidarnog dužnika , jer on u tim sporovima nije učestvovao.
Protiv navedene drugostepene presude tužilac je izjavio reviziju ističući, najpre, da je drugostepni sud pogrešno označio odluku kao rešenje, zatim da je obrazloženje drugostepenog suda kontradiktorno u pogledu postojanja zastarelosti jer tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, nije dao svoj pristanak na ugovor iz 1994. godine, pa rok zastarelosti od 10 godina nije ni mogao da počne da teče u odnosu na tužioca. Naime, tužilac sve do pokretanja parnice nije ni znao za ovaj ugovor, a što sve ukazuje na izbegavanje preuzetog dugovanja. Ističe pogrešnu primenu materijalnog prava od strane drugostepenog suda u pogledu primene instituta zastarelosti i smatra da je trebalo primeniti odredbe čl . 451. i 452. ZOO koje se odnose na pristupanje dugu.
Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 427/10 od 17. juna 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Jagodini G ž.2 146/08 od 30. septembra 2008. godine. U obrazloženju osporene revizijske presude je navedeno da pogrešno označavanje odluke nije od uticaja na pravilnost odlučivanja drugostepenog suda i da se ta pogreška može ispraviti u svako doba. Takođe, revizijski sud nalazi da su nižestepeni sudovi, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno zaključili da su tužbeni zahtevi tužioca neosnovani.
Po oceni revizijskog suda , ugovor o građenju koji je zaključen 27. juna 1994. godine između PUZ "Vihor" i tuženog GP "Biro-inženjering" po svojoj pravnoj prirodi ima elemente ugovora o preuzimanju duga iz člna 446. ZOO kojim je u stavu 1. propisano da se preuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac. Takođe, sud navodi da je odredbom člana 448. stav 1. ZPP propisano da preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze, dok je stavom 3. toga člana propisano da između preuzimaoca i poverioca postoji ista obaveza koja je dotle postojala između pređašnjeg dužnika i poverioca. Međutim, pored činjenice što je PUZ "Vihor" tužiočev dužnik, kako je reč o potraživanjima koja su u odnosu na dužnika PUZ "Vihor" utvrđena prav nosnažnim presudama, i to posle zaključenja ugovora o preuzimanju duga, sledi zaključak revizijskog suda da tuženi kao preuzimalac duga nije u obavezi da ovaj dug plati, jer se može preuzeti samo dug koji je postojao u momentu zaključenja ugovora 1994. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovoj pravnoj stvari, bilo je propisano: da revizijski sud ispituje pobijanu presudu samo u onom delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći po službenoj dužnosti na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9) ovog zakona i na pravilnu primenu materijalnog prava.
Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja odredbe Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO), kojima je propisano: da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (stav 1 .); da z astarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da l ice na koje pređe na osnovu ugovora neka imovinska celina fizičkog ili pravnog lica, ili jedan deo te celine, odgovara za dugove koji se odnose na tu celinu, odnosno na njen deo, pored dotadašnjeg imaoca i solidarno s njim, ali samo do vrednosti njene aktive (član 452 stav 1.); da ne ma pravnog dejstva prema poveriocima odredba ugovora kojom bi se isključivala ili ograničavala odgovornost utvrđena u prethodnom stavu (član 452 stav 1.); da se p reuzimanje duga vrši ugovorom između dužnika i preuzimaoca, na koji je pristao poverilac (član 446. stav 1.); da o zaključenom ugovoru može poverioca izvestiti svaki od njih, i svakome od njih može poverilac saopštiti svoj pristanak na preuzimanje duga (član 446. stav 2 .); da ugovarači, kao i svaki od njih posebno, mogu pozvati poverioca da se u određenom roku izjasni da li pristaje na preuzimanje duga, pa ako se poverilac u određenom roku ne izjasni smatra se da nije dao svoj pristanak (član 446. stav 4 .); da ugovor o preuzimanju duga ima dejstva ugovora o preuzimanju ispunjenja za vreme dok poverilac ne bude dao svoj pristanak na ugovor o preuzimanju duga, kao i ako on odbije da dâ pristanak (član 446. stav 5 .); da preuzimanjem duga preuzimalac stupa na mesto pređašnjeg dužnika, a ovaj se oslobađa obaveze, ali, ako je u vreme poveriočevog pristanka na ugovor o preuzimanju duga preuzimalac bio prezadužen, a poverilac to nije znao niti je morao znati, pređašnji dužnik se ne oslobađa obaveze, a ugovor o preuzimanju duga ima dejstvo ugovora o pristupanju dugu (član 448. st. 1. i 2.); da između preuzimaoca i poverioca postoji ista obaveza koja je dotle postojala između pređašnjeg dužnika i poverioca (član 448. stav 3 .); da se preuzimanje ispunjenja vrši ugovorom između dužnika i nekog trećeg kojim se ovaj obavezuje prema dužniku da ispuni njegovu obavezu prema njegovom poveriocu (član 453. stav 1.); da o n odgovara dužniku ako blagovremeno ne ispuni obavezu poveriocu, te ovaj zatraži ispunjenje od dužnika, ali on ne preuzima dug, niti pristupa dugu i poverilac nema nikakvo pravo prema njemu (član 453. st. 2. i 3.).
5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.
Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je osporena presuda doneta od strane Ustavom i zakonom ustanovljenog suda, koji je u sprovedenom postupku odlučio na osnovu činjenica utvrđenih u postupku pred nadležnim sudovima. Sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Ruiz Torija protiv Španije”, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: “Georgiadis protiv Grčke”, 29. maj 1997. godine, § 43; “Higgins i ostali protiv Francuske”, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu “Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). To naročito važi za obrazloženja odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižih sudova. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.
Podnosilac revizije je pobijao drugostepenu presudu u delu nepravilne primene instituta zastarelosti njegovih potraživanja prema tuženom , s obzirom na to da isti nije učestvovao u zaključenju ugovora o građenju između PUZ "Vihor" i tuženog, a kojim ugovorom su bile ustanovljene obaveze tuženog prema tužiocu.
Revizijski sud ispituje pobijanu presudu u delu u kome se ona pobija revizijom i u granicama razloga navedenih u reviziji, pazeći, između ostalog, po službenoj dužnosti, i na pravilnu primenu materijalnog prava. Međutim, u konkretnom slučaju, polazeći od istih činjenica, drugostepeni i revizijski sud izvode pravne zaključke primenom različitih odredaba materijalnog prava. Drugostepni sud smatra da su tužiočeva potraživanja, za koja nije sa sigurnošću utvrđeno ni šta ih čini, zastarela, a revizijski sud - da ugovor o građenju iz 1994. godine (u drugostepenoj i revizijskoj odluci postoje tri različita datuma, ali je izvesno da je ugovor iz 1994. godine) po svojoj pravnoj prirodi ima elemente ugovora o preuzimanju duga i da tuženi kao preuzimalac duga preuzima samo dug koji je postojao u momentu zaključenja ugovora, a da nije u obavezi da plati dug po osnovu pravnosnažnih presuda i izvršnih presuda donetih prema tužiočevom dužniku.
Imajući u vidu da je ustavnom žalbom, između ostalog, pobijana revizijska odluka zbog primene materijalnog prava iz čl. 446. i 448. ZOO koj a se odnos i na ugovor o preuzimanju duga, Ustavni sud je razmotrio da li se izostanak pristanka tužioca (eventualnog poverioca) na zaključenje ugovora o građenju iz 1994. godine može u konkretnom slučaju razumno protumačiti kao prećutno odbijanje Vrhovnog kasacionog suda neophodnosti pristanka poverioca za punovažnost ugovora o preuzimanju duga ili je sud jednostavno prevideo ov aj bitan element ugovora za svoj pravni zaključak da dužnik iz ugovora o preuzimanju duga, ne odgovara za obaveze nastale posle zaključenja ugovora o preuzimanju duga odnosno ugovora o građenju iz 1994. godine . Nižestepenim sudovima, kao ni revizijskom sudu nije sporno da je pristanak tužioca izostao, ali za razliku od nižestepenih sudova koji svoju ocenu o neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca, pre svega, zasnivaju na zastarelosti potraživanja, revizijski sud dolazi do novog pravnog zaključka, ne obrazlažući zašto ne prihvata razloge zastarelosti potraživanja. U tom slučaju, otvara se pitanje i obaveze revizijskog suda da obrazloži razloge zbog kojih primenu čl. 361. i 362. ZOO smatra neprihvatljivom , odnosno iz kojih sve razloga svoju odluku - kod izostanka pristanka poverioca vezuje za odredbe čl . 446. i 448. ZOO, a ne za neki drugi pravni posao iz ZOO. Stoga je Ustavni sud ocenio da je podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje zajemčeno g članom 32. stav 1. Ustava .
Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", br. 109/07 i 99/11 ), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na obrazloženu sudsku odluku, kao elemenat prava na pravično suđenje i ujedno naložio ponavljanje postupka po reviziji , kao meru otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, uz određivanje da nadležni sud o izjavljenoj reviziji tužioca protiv presude Okružnog suda u Jagodini Gž.2 146/08 od 30. septembra 2008. godine donese novu, obrazloženu odluku, odlučujući kao u tač. 1. i 2. izreke.
6 . Shodno izneto m, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1. i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević