Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, mr Tomislav Stojković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorana Radovanovića iz Beograda, sa boravištem u Lozani, Švajcarska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Zorana Radovanovića izjavljena protiv presude Upravnog suda 1 U 18440/10 (2009) od 19. januara 2011. godine.

Obrazloženje

1. Zoran Radovanović iz Beograda, sa boravištem u Lozani, Švajcarska, podneo je 22. marta 2011. godine, preko punomoćnika Gavrila Rajevića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda 1 U 18440/10 (2009) od 19. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim aktom uskraćeno pravo na žalbu protiv zaključka Organizacione jedinice za finansije, privredu i društvene delatnosti Opštine Čukarica 01-14 broj 585-2/2000 od 25. oktobra 2000. godine, jer je na taj zaključak neosnovano stavljena klauzula pravosnažnosti. Od Ustavnog suda traži da poništi osporenu presudu i da naloži Upravnom sudu da donese novu odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za dopuštenost ustavne žalbe da se ona zasniva na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta sadržine označenih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ukazuje na njihovu povredu ili uskraćivanje.

3. U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je utvrdio da je rešenjem Odeljenja za društvene delatnosti - Odsek za boračko invalidsku zaštitu Gradske opštine Čukarica IX-02 broj 585-2/00 od 30. septembra 2009. godine odbijen kao neosnovan zahtev Zorana Radovanovića kojim je tražio ukidanje klauzule pravosnažnosti koja je stavljena na zaključak Odeljenja za finansije, privredu i društvene delatnosti Skupštine opštine Čukarica broj 01-14 broj 585-2/00 od 25. oktobra 2000. godine, a kojim je obustavljen postupak po zahtevu podnosioca za priznavanje svojstva civilnog invalida rata zbog neodazivanja pozivu nadležne lekarske komisije.

Rešenjem Sekretarijata za socijalnu zaštitu - Sektor za boračku i invalidsku zaštitu Gradske uprave grada Beograda XIX-06 broj 581-194/2009 od 13. januara 2010. godine odbijena je kao neosnovana žalba Zorana Radovanovića izjavljena protiv rešenja Odeljenja za društvene delatnosti - Odsek za boračko invalidsku zaštitu Gradske opštine Čukarica IX-02 broj 585-2/00 od 30. septembra 2009. godine.

Osporenom presudom Upravnog suda 1 U 18440/10 (2009) od 19. januara 2011. godine odbijena kao neosnovana tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u predmetu brisanja klauzule pravosnažnosti.

U obrazloženju osporene presude navedeno je: da je pravilno postupio drugostepeni organ kada je odbio žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja prvostepenog organa; da je prvostepeni organ u svemu postupio po uputstvu drugostepenog organa iz rešenja XIX-06 broj 731.3-41/2008 od 30. januara 2009. godine donetog u postupku izvršenja presude Okružnog suda u Beogradu U. 1121/08 od 30. oktobra 2008. godine, te ocenom ranije izvedenih dokaza i naknadno pribavljenih dokaza izjave svedoka, kurira - dostavljača u prvostepenom organu date na zapisnik kod tog organa 17. juna 2009. godine i dostavnice u predmetu, nesporno utvrdio da je tužilac zaključak prvostepenog organa 01-14 broj 585-2/00 lično primio 7. novembra 2000. godine; da je prvostepeni organ u smislu člana 9. Zakona o upravnom postupku pokušao da sasluša tužioca na okolnost da li je primio sporni zaključak i da ga je u tom cilju četiri puta pozvao na saslušanje (7. aprila 2009. godine, 23. aprila 2009. godine, 17. juna 2009. godine i 27. jula 2009. godine), ali su sva četiri puta pozivi vraćeni kao neuručeni, pa je u obzir uzeta tužiočeva pismena izjava od 25. marta 2008. godine data pred Justice de paix du disrict de Lausanne, koja je u fotokopiji priložena uz podneti zahtev za ukidanje klauzule pravosnažnosti o tome da on nikada nije primio zaključak broj 585-2/00 i da dostavnicu registrovanu pod istim brojem nije potpisao, odnosno da se na dostavnici ne nalazi njegov potpis; da je prvostepeni organ primenom člana 10. Zakona o opštem upravnom postupku, na osnovu svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno, kao i na osnovu rezultata celokupnog postupka, kao dokaz uzeo izjavu svedoka Jasmine Stojanić, koja je u svojstvu kurira u okviru svog radnog mesta dostavila sporni akt i koja je potvrdila da je dostava spornog zaključka bila uredna, što se utvrđuje i iz dostavnice.

4. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom donetom u upravnom sporu povređeno pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava koje jemči da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe utvrdio da se ukazivanje na povredu prava na pravno sredstvo odnosi na navode podnosioca da nije mogao da izjavi žalbu protiv zaključka Organizacione jedinice za finansije, privredu i društvene delatnosti Opštine Čukarica 01-14 broj 585-2/2000 od 25. oktobra 2000. godine, jer je na taj zaključak neosnovano stavljena klauzula pravosnažnosti, iako on taj zaključak nikada nije primio. Ispitujući ove navode podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je cenio da li je podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom da je od ishoda ovog upravnog postupka i upravnog spora neposredno zavisilo da li će podnosilac ustavne žalbe naknadno steći pravo na žalbu protiv spornog zaključka iz 2000. godine ili ne.

Podnosilac navodi da mu je pravo povređeno time što Upravni sud nije cenio i druge dokaze i što nije naložio izvođenje dokaza grafološkim veštačenjem. Ustavni sud ukazuje na to da je pitanje načina na koji se dokazni postupak sprovodi, kao i pitanje prihvatljivosti i ocene dokaza u nadležnosti organa, odnosno sudova koji sprovode određeni postupak. Postupajući u upravnom sporu u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen, ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je Upravni sud u svojoj odluci detaljno cenio izvedene dokaze od strane prvostepenog i drugostepenog upravnog organa, a da je ocena obrazložena u osporenoj presudi na način koji ukazuje da su razmotrena sva pitanja koja su u konkretnom slučaju bila bitna za odlučivanje. Konkretno, u upravnom postupku koji je prethodio donošenju osporene presude, prvostepeni organ je pokušao da sasluša tužioca na okolnosti da li je primio sporni zaključak, te ga je u tom cilju četiri puta pozivao na saslušanje, ali su sva četiri puta pozivi vraćeni kao neuručeni, da je kao dokaze cenio izjavu svedoka, kurira-dostavljača u prvostepenom organu, datu na zapisnik kod tog organa 17. juna 2009. godine i dostavnicu i da je na osnovu svih dokaza ocenio da je tužilac sporni zaključak prvostepenog organa 01-14 broj 585-2/00 lično primio 7. novembra 2011. godine.

Kako je u upravnom postupku i u upravnom sporu pravosnažno odbijen zahtev podnosioca za ukidanje klauzule pravosnažnosti na spornom zaključku Organizacione jedinice za finansije, privredu i društvene delatnosti Opštine Čukarica 01-14 broj 585-2/2000 od 25. oktobra 2000. godine, jer je izvedenim dokazima utvrđeno da je taj zaključak podnosilac lično primio i da u zakonskom roku nije izjavio žalbu, Ustavni sud je našao da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge u pogledu postojanja povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog čega nema osnova ni za tvrdnju o učinjenoj povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

Na osnovu svega izrečenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Saglasno izloženom, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević