Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Katarina Manojlović Andrić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lalice Spasović iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 16. januara 2013. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Lalice Spasović i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2192/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se Osnovnom sudu u Požegi da preduzme sve neophodne mere da se parnični postupak iz tačke 1. okonča u najkraćem roku.
3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Obrazloženje

1. Lalica Spasović iz Ivanjice je 31. maja 2010. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P. 2192/10. Podnositeljka ustavne žalbe je nave la da se osporeni postupak vodi već dvadeset godina i da i dalje nije okončan što je krivica Opštinskog suda u Ivanjici. Traži i naknadu štete.
2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom .
Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11) sadrži odredbu koja je istovetna odredbi člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana propisano je da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u prethodnom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požegi P. 2192/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnositeljka ustavne žalbe je 15. oktobra 1990. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Ivanjici protiv tuženog bračnog druga Stevana Spasovića, radi svojine po osnovu bračne tekovine i deobe. Tuženi Stevan Spasović je podneo tužbu protiv Lalice Spasović i Milije Spasovića, radi svojine i deobe. Milija Spasović , otac Stevana Spasovića, podneo je tužbu glavnog mešanja protiv Stevana Spasovića i Lalice Spasović, radi svojine i upisa.
Pred Opštinskim sudom u Ivanjici održano je 15 ročišta za glavnu raspravu u periodu od 11. januara 1991.godine do 10. novembra 1992. godine kada je doneto rešenje da se ra sprava odlaže na neodređeno vreme, zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a da će sledeća rasprava biti zakazana pismenim putem o čemu će stranke biti blagovremeno obaveštene.
Punomoćnik tužilje je 4. maja 1998. godine tražio nastavak postupka, a naredno ročište nakon zahteva za nastavak postupka bilo je zakazano 25. februar a 2000. godine. Zatim je dalje, do donošenja prvostepene presude bilo održano 16 ročišta. Delimično m presudom Opštins kog suda u Ivanjici P. 878/90 od 10. novembra 2005. godine, u stavu 1. izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev po tužbi glavnog mešanja Milije Spasovića, kojim je traženo da se utvrdi prema podnositeljki ustavne žalbe i tuženom Stevan u Spasović u da je on vlasnik određene katastarske parcele i porodične kuće na toj parceli, a u stav u 2. izreke je određeno da se odluka o troškovima spora ostavlja za docniju presudu.
Presudom Okružnog suda u Užicu Gž. 357/06 od 20. marta 2006. godine odbijena je kao neosnovana žalba glavnog umešača Milije Spasovića, i delimična presuda Opštinskog suda u Ivanjici P. 878/90 od 10. novembra 2005. godine je potvrđena.
Protiv drugostepene presude reviziju je izjavio tužilac Milija Spasović po tužbi glavnog mešanja.
Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2246/06 od 08. novembra 2007. godine odbačena je kao nedozvo ljena revizija protiv presude Okružnog suda u Užicu Gž. 357/06 od 20. marta 2006. godine.
Nakon toga je održan o 16 ročišta za glavnu raspravu a posle uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji početkom 2010. godine , predmet je dobio novi broj P. 2192/10 i u nadležnosti je Osnovnog suda u Požegi. Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je nakon podnošenja ustavne žalbe Osnovni sud u Požegi doneo delimičnu presudu P. 2192/10 od 15. oktobra 2010. godine. Naveden om delimičnom presudom , u stavu 1. izreke je utvrđeno da je ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između Stevana Spasovića kao poklonodavca i novotuženog Slobodana Spasovića, njegovog sina , kao poklonoprimca , Ov. 343/94 od 8. aprila 1994. godine, ništavan i da ne proiz vodi pravno dejstvo; u stavu 2. izreke je određeno da se odluka o troškovima postupka ostavlja za docniju presudu. Odlučujući o žalbi Stevana Spasovića, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 1167/11 od 16. maja 2011. godine, ukinuo delimičnu presudu Osnovnog suda u Požegi P. 2192/10 od 15. oktobra 2010. godine i predmet vratio istom sudu na ponovo suđenje.
Nakon održana dva ročišta , 27. oktobra 2011. godine, Osnovni sud u Požegi je doneo delimičn u presud u P. 2192 /10 od 27. oktobra 2011. godine kojom je u stavu prvom izreke odbijena kao neosnovan tužbeni zahtev podnositeljke kojim je tražila da se prema tuženom Stevanu Spasoviću i prema novotuženom Slobodanu Spasoviću utvrdi da je ugovor o poklonu nepokretnosti zaključen između njih ništavan , dok se u stavu drugom izreke odluka o trškovima postupka ostavlja za docniju presudu.
Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1068/12 od 8. marta 2012. godine, donetom po žalbi podnositeljke, potvrđena je delimična presuda Osnovnog suda u Požegi P. 2192/10 od 27. oktobra 2011. godine.
Presudom Osnovnog suda u Požegi P. 2192/10 od 24. maja 2012. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev podnositeljke ustavne žalbe i utvrđeno je da je ona vlasnik sa određenim udelom na određenoj nepokretnosti, kao i korisnik zemljišta na određenoj katastarskoj parceli , dok je tužbeni zahtev Stevana Spasovića u delu preko priznatog prava svojine na nepokretnosti odbij en kao neosnovan . Dopunskom presudom Osnovnog suda u Požegi P. 2192/10 od 20. jula 2012. godine delimično je usvojen protivtužbeni zahtev Stevana Spasovića i utvrđeno je da je on vlasnik sa određenim udelom na nepokretnosti i korisnik zemljišta na određenoj katastarskoj parceli , a njegov tužbeni zahtev preko priznatog prava korišćenja zemljišta na katastarskoj parceli je odbijen kao neosnovan.
Odlučujući o žalbama stranaka na navedene sudske odluke, Apelacioni sud u Kragujevcu je rešenjem Gž. 3316/12 od 24. septembra 2012. godine ukinuo presudu Osnovnog suda u Požegi od P. 2192/10 od 24. maja 2012. godine i dopunsku presudu P. 2192/10 od 20. jula 2012. godine, i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.
Pred prvostepenim sudom naredno ročište je zakazano za 23.novembar 2012. godine.
4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajamčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ" br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).
Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).
5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen 16 godina, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnos iteljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 15. oktobra 1990. godine.
Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stran ke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine sudskog postupka.
Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, uvažavajući pri tome sudsku praksu i kriterijume Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utrdio da je podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u raz umnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Ivanjici u predmetu P. 878/90, a sada se vodi pred Osnovnim sudom u Požegi u predmetu P.2192/10.
Po oceni Ustav nog suda osnovni razlog koji je doveo do povrede zajemčenog prava je nedelotvorno postupanje nadležnog suda.
Naime, od podnošenja tužbe 15. oktobra 1990. godine parnični postupak i dalje nije okončan iako je prošlo 22 godine što je nerazumno dug period koji se ničim ne može opravdati. Takođe na ročištu od 10. novembra 1992. godine sud je doneo rešenje da se rasprava odlaže na neodređeno vreme z bog bolesti postupajućeg sudije. Podnositeljka je posle šest godina tražila nastavak postupka, da bi nakon zahteva za nastavak postupka , prvo ročište bilo zakazano tek posle dve godine. Takođe, prv ostepeni sud je u više navrata donosio delimične presude koje je drugostepeni sud ukidao, što je takođe doprinelo dužini trajanj a postupka. Iako je navedeni predmet bio složen i iziskivao izvođenje velikog broja dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja, ničim se ne može opravdati da parnični postupak, čak i veće složenosti nije okončan ni posle 22 godine.
Međutim, Ustavni sud je imao u vidu doprinos podnositeljke trajanju postpu pka, odnosno njenu neaktivnost u periodu od šest godina kada je sud odložio raspravu na neodređeno vreme.
Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosi teljke na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava , pa je usvo jio ustavnu žalbu, na osnovu člana 89. st 1. i 2. Zakona o Ustavn om sudu u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke kao način otklanjanja štetnih poslsedica zbog povrede navedenog ustavnog prava naložio Osnovnom sudu u Požegi da preduzme sve neophodne mere kako bi se psotupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.
Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka kao i doprinos podnositeljke trajanju postpuka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpe la zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.
7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA
dr Dragiša B. Slijepčević