Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Dragiša Slijepčević, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Tasića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 25. marta 2009. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miroslava Tasića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Kragujevcu pod brojem P.1367/03.

Obrazloženje

1. Miroslav Tasić iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 30. aprila 2008. godine dozvoljenu i blagovremenu ustavnu žalbu, izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, i to u parničnom postupku koji je vođen u predmetu pod brojem P. 1367/03 pred Opštinskim sudom u Kragujevcu.
Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 6. juna 2003. godine podneo navedenom sudu tužbu radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je overen 15. novembra 2002. godine pred istim sudom u vanparničnom postupku pod brojem 3R. 822/2002. Prema navodima podnosioca, Opštinski sud u Kragujevcu mogao je u razumnom roku meritorno da odluči u spornoj stvari, da je blagovremeno izveo dokaz uvidom u navedene spise vanparničnog predmeta i "da je hteo pravilno da primeni zakon". Dalje je naveo da opštinski sud neopravdano nije zakazivao ročišta za glavnu raspravu u razumnim vremenskim intervalima, što je imalo za posledicu nerazumno trajanje parničnog postupka. Predložio je da Ustavni sud donese odluku kojom će usvojiti ustavnu žalbu, utvrditi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno ustavno pravo na suđenje u razumnom roku i naložiti da se predmetna parnica meritorno okonča donošenjem presude u roku od 30 dana ili da se država obaveže da mu isplati 1/3 dela vrednosti stana koji je bio predmet spornog ugovora o doživotnom izdržavanju.
Ustavni sud je dopisom od 18. juna 2008. godine, na osnovu odredaba člana 31. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) i člana 72. stav 3. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), tražio od Opštinskog suda u Kragujevcu na uvid spise predmeta P. br. 1367/03, kao i odgovor na navode iz ustavne žalbe. Ustavnom sudu su 28. oktobra 2008. godine dostavljeni spisi parničnog predmeta i odgovor na ustavnu žalbu, u kome se navodi da su razlozi dužine trajanja predmetnog postupka u složenosti predmeta spora, velikom broju predloženih dokaza koje je Opštinski sud trebalo da izvede, kao i nepostupanju tužioca po nalogu suda da uplati predujam za veštačenje koji je tražen od strane Odbora za sudsko-medicinska veštačenja Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.
3. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
4. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Kragujevcu P. br. 1367/03 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovom ustavnosudskom sporu:
Podnosilac ustavne žalbe Miroslav Tasić, rođen 1938. godine, podneo je 6. juna 2003. godine Opštinskom sudu u Kragujevcu tužbu protiv tuženih Branislava Stevanovića i Zandre Živadinović, oboje iz Zemuna, radi poništaja ugovora o doživotnom izdržavanju, koji je overen 15. novembra 2002. godine pred istim sudom, u vanparničnom postupku pod brojem 3R. 822/02. Tuženi su u predmetnom ugovoru imali svojstvo davalaca izdržavanja, dok je primalac izdržavanja bila sada pokojna Radmila Vašalić. Predmet obaveze primaoca izdržavanja bio je prenos prava svojine davaocima izdržavanja na jednosobnom stanu pov. 32 m² u ulici Kralja Petra I u Kragujevcu. Podnosilac ustavne žalbe je sestrić, a tuženi brat i bratanica primaoca izdržavanja. Prvobitno postavljenim tužbenim zahtevom podnosilac ustavne žalbe je tražio poništaj predmetnog ugovora o doživotnom izdržavanju zbog postojanja zablude primaoca izdržavanja da će se tuženi o njoj starati. Na ročištu održanom 2. jula 2003. godine podnosilac ustavne žalbe je naveo da poništaj osporenog ugovora traži zbog nepostojanja moći rasuđivanja na strani pok. Radmile Vašalić u trenutku zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju. Istakao je i da primalac izdržavanja nije mogla da raspolaže stanom koji je bio predmet ugovora, jer je stan otkupljen iz društvene svojine, ali nema dokaza da je plaćen porez na prenos apsolutnih prava i da je svojina primaoca izdržavanja bila upisana u javne knjige. Smatrao je i da ugovor nije izvršen u bitnom delu, pošto nije ugovorena zajednica života kao neophodan element ugovora o doživotnom izdržavanju. Podneskom od 16. jula 2003. godine podnosilac je postavio i "alternativni" (zapravo eventualni) tužbeni zahtev za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog neizvršavanja obaveza od strane davalaca izdržavanja, u slučaju da sud odbije tužbeni zahtev za poništaj ugovora. Podneskom od 26. novembra 2003. godine naveo je još jedan osnov za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju – nezakonitu sudsku overu predmetnog ugovora. Na ročištu održanom 28. aprila 2004. godine podnosilac ustavne žalbe se izjasnio da poništaj ugovora traži po sva tri navedena osnova: prvo, zbog nesposobnosti primaoca izdržavanja za rasuđivanje, drugo, zbog toga što osporeni ugovor nije overen u sudu na pravno valjan način i na kraju, zato što je na strani davalaca izdržavanja (tuženih) postojala prevarna namera prilikom zaključenja osporenog ugovora, koji zapravo nikad nisu ni želeli da izvrše, te da ostaje i kod istaknutog "alternativnog" tužbenog zahteva za raskid ugovora, zbog neizvršenja ugovornih obaveza od strane tuženih. Na ročištu održanom 12. septembra 2005. godine je usmeno povukao tužbu u delu koji se odnosio na raskid spornog ugovora o doživotnom izdržavanju, zbog čega je sud doneo rešenje kojim je utvrđeno povlačenje tužbe u navedenom delu.
Podnosilac ustavne žalbe je tokom postupka predao sudu ukupno 18 podnesaka u kojima je predložio izvođenje velikog broja dokaza, prvenstveno radi saslušanja svedoka i pribavljanja obimne medicinske dokumentacije za pok. Radmilu Vašalić, kao primaoca izdržavanja. Nezadovoljan nalazom i mišljenjem tima medicinskih veštaka iz Kragujevca, koji su se izjasnili da je primalac izdržavanja u vreme zaključenja spornog ugovora imala očuvanu poslovnu sposobnost i da je mogla da preduzima pravno valjane radnje, predložio je novo - kontrolno veštačenje od strane referentne medicinske ustanove iz Beograda ili Novog Sada. Nakon što je sud odredio ovakvo veštačenje i poverio ga Sudsko-medicinskom odboru Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, podnosiocu je u periodu od 31. avgusta 2007. godine do 28. novembra iste godine tri puta nalagano da u roku od 15 dana uplati odgovarajući novčani iznos na ime predujma troškova veštačenja, pod pretnjom mimoilaženja izvođenja ovog dokaza, ali on po ovim sudskim nalozima nije postupio.
U toku postupka pred prvostepenim sudom zakazana su dvadeset i tri ročišta, od kojih je četrnaest održano, uz pribavljanje i izvođenje većeg broja predloženih dokaza, a devet je odloženo, po pravilu, zbog sprečenosti pozvanih sudskih veštaka.
Na ročište zakazano za 26. februar 2008. godine nisu pristupili uredno pozvani tužilac i tuženi, zbog čega je sud istog dana doneo rešenje kojim se tužba u predmetnoj pravnoj stvari smatra povučenom, čime je ovaj parnični postupak okončan iz procesnog razloga. Ističući da je na vreme tražio od suda odlaganje predmetnog ročišta iz zdravstvenih razloga, podnosilac ustavne žalbe je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, koji je odbijen rešenjem prvostepenog suda br. P. 1367/03 od 20. marta 2008. godine. Žalba podnosioca ustavne žalbe protiv oba navedena rešenja, odbijena je kao neosnovana rešenjem Okružnog suda u Kragujevcu br. Gž. 1402/08 i Gž. 1749/08 od 24. jula 2008. godine. Podnosilac je ovo drugostepeno rešenje, kao pravnosnažno, primio 3. septembra 2008. godine.
Ukupno trajanje ovog parničnog postupka, od dana podnošenja tužbe, do dana dostavljanja podnosiocu rešenja kojim se postupak pravnosnažno obustavlja, iznosilo je pet godina i tri meseca.
5. Na osnovu odredbe člana 32. stav 1. Ustava, svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.
U vreme podnošenja tužbe i pokretanja parničnog postupka na snazi je bio Zakon o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 72/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90,35/91 i "Službeni list SRJ," br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), u čijem članu 7. je bilo propisano: da je sud dužan da potpuno i istinito utvrdi sporne činjenice od kojih zavisi osnovanost zahteva (stav 1.); da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima osnivaju svoje zahteve i da predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice (stav 2.); da je sud ovlašćen da izvede i dokaze koje stranke nisu predložile ako su ti dokazi od značaja za odlučivanje (stav 3.).
Odredbama novog Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004), koji se primenjuje od 23. februara 2005. godine, propisano je: da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku i da stranke mogu slobodno raspolagati zahtevima koje su stavile u toku postupka (član 3. st. 1. i 2.); da su stranke dužne da savesno koriste prava koja su im priznata ovim zakonom, kao i da je sud dužan da spreči svaku zloupotrebu prava koja imaju stranke u postupku (član 9. st. 1. i 3.); da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će se u pogledu naknade troškova i nagrade veštaka shodno primenjivati odredbe člana 248. st. 2 i 3. ovog zakona (član 255. stav 2.); da će u rešenju kojim se odmeravaju troškovi svedoka sud odlučiti da se određeni iznos isplati iz položenog predujma, a ako predujam nije položen, naložiće stranci da određeni iznos plati svedoku u roku od 8 dana (član 248. stav 3.); da ako sa ročišta za glavnu raspravu neopravdano izostanu i tuženi i tužilac, tužba se smatra povučenom (član 296. stav 2); da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave (član 115. stav 3.).
Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) propisano je: da je za zaključenje punovažnog ugovora potrebno da ugovarač ima poslovnu sposobnost koja se traži za zaključenje tog ugovora (član 56. stav 1.); da prevara, kao mana volje, postoji ako jedna strana izazove zabludu kod druge strane ili je održava u zabludi u nameri da je time navede na zaključenje ugovora, usled čega druga strana može zahtevati poništaj ugovora i onda kad zabluda nije bitna (član 65. stav 1.); da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav, ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (član 103. stav 1.); da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (član 109. stav 1.); da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi (član 110.); da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 111.); da ugovorna strana u čijem je interesu rušljivost ustanovljena može tražiti da se ugovor poništi (član 112. stav 1.), te da pravo da se zahteva poništenje rušljivog ugovora prestaje istekom roka od jedne godine od saznanja za razlog rušljivosti, odnosno od prestanka prinude, a da to pravo u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri godine od dana zaključenja ugovora (član 117. st. 1. i 2.).
Zakonom o nasleđivanju ("Službeni glasnik RS", broj 46/95) propisano je: da ugovor o doživotnom izdržavanju mora biti zaključen u pismenom obliku i overen od sudije koji je dužan da pre overe pročita strankama ugovor i primaoca izdržavanja naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u njegovu zaostavštinu i da se njome ne mogu namiriti nužni naslednici, a da je, u suprotnom, ugovor ništav (član 195.); da ako se međusobni odnosi ugovornika iz bilo kog uzroka toliko poremete da postanu nepodnošljivi, svako od njih može zahtevati da sud raskine ugovor (član 201. stav 1.); da na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja, te da zakonski naslednici mogu poništaj ugovora zahtevati u roku od jedne godine od dana saznanja za ugovor, a najkasnije u roku od tri godine od dana smrti primaočeve (član 203. st. 1. i 2.).
6. Period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih ili manjinskih prava i sloboda, među kojima je i pravo svakoga da sud o njegovim pravima i obavezama odluči u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je zauzeo stav da se za utvrđivanje razumne dužine parničnog postupka u predmetu P. br. 1367/03 mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantno ukupno vreme trajanja postupka od dana podnošenja tužbe opštinskom sudu 6. juna 2003. godine.
Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija, koja zavisi od niza činjenica i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj povređenog prava za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.
Ispitujući navedene kriterijume od značaja za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je mišljenja da je predmetni spor bio složen u materijalnopravnom smislu, kako u pogledu činjenica koje je trebalo utvrditi, tako i u pogledu spornih pravnih pitanja o kojima je postupajući sud trebalo da odluči. Najpre, pitanje eventualne nemogućnosti rasuđivanja primaoca izdržavanja u vreme zaključenja ugovora o doživotnom izdržavanju bilo je osnovni razlog na kome su se zasnivali navodi tužbe u pogledu ništavosti osporenog ugovora. Navedeno pitanje o kome se raspravljalo u najvećem delu postupka, samo po sebi predstavlja složeno činjenično pitanje čije utvrđivanje, po pravilu, zahteva izvođenje dokaza psihijatrijskim veštačenjem, što je u konkretnom sporu bilo dodatno složeno imajući u vidu da je lice čije je psihičko stanje trebalo veštačiti preminulo. U toku postupka saslušano je deset svedoka, kao i parnične stranke. Zatim, pribavljanje većeg broja dokaza, čije izvođenje je predložio podnosilac ustavne žalbe, službenim putem od drugih organa dovelo je do proceduralnih teškoća i zastoja u sprovođenju dokaznog postupka. Tako je opštinski sud službenim putem od Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih - filijala Kragujevac i većeg broja zdravstvenih ustanova pribavljao različite pravno relevantne medicinske izveštaje, nalaze, ocene, mišljenja i uverenja. Uzimajući u obzir navedeno, Ustavni sud je ocenio da je predmetni spor bio i procesnopravno relativno složen.
Što se tiče ponašanja Opštinskog suda u Kragujevcu, Ustavni sud je uvidom u celokupan tok postupka ocenio da se nezakazivanje ročišta u pojedinim dužim vremenskim periodima ne može smatrati kao neaktivnost, niti neopravdana sporost postupajućeg suda. Za period od oko sedam meseci, od 28. aprila 2004. godine do 2. decembra 2004. godine, u kome nije zakazano ni održano ročište, odgovornost se ne može pripisati Opštinskom sudu, jer se sve vreme aktivno bavio spornim predmetom. Naime, okolnosti koje su u navedenom vremenskom intervalu dovele do nezakazivanja ročišta jesu službeno pribavljanje dokaza od strane suda, čije je izvođenje predložio sam podnosilac ustavne žalbe, kao i podnesci podnosioca ustavne žalbe od 15. juna i 27. septembra 2004. godine u kojima su navedene nove činjenice i dati predlozi za izvođenje novih dokaza, sa čijom sadržinom je trebalo da se upozna tužena strana. Za naredni period od 12. jula 2007. do 26. februara 2008. godine, u kome je zakazano samo jedno ročište, u najvećoj meri je odgovoran sam podnosilac ustavne žalbe čija pasivnost, odnosno nepostupanje po nalozima Opštinskog suda za uplatu predujma troškova veštačenja je dovelo do kašnjenja od oko pet meseci. Opštinski sud je u navedenom vremenskom periodu aktivno postupao u smislu pribavljanja dokaza po službenoj dužnosti čije izvođenje je, takođe, predložio podnosilac ustavne žalbe. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da u označenim periodima nije bilo osnova da sud zakazuje ročišta, jer nije bilo uslova da se na njima preduzimaju odgovarajuće procesne radnje, a što je jedini cilj njihovog zakazivanja i održavanja. Osim navedenih perioda, utvrđeno je da je Opštinski sud ročišta zakazivao redovno i u razumnim vremenskim intervalima. Na ročištima koja su odlagana uvek je bilo predviđeno izvođenje konkretnih dokaza, a do odlaganja je dolazilo iz opravdanih razloga i objektivnih okolnosti na koje Opštinski sud nije mogao da utiče.
Ustavni sud nije uzeo u razmatranje i postupak pred Okružnim sudom u Kragujevcu, s obzirom na to da taj sud nije odlučivao o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, već o tome da li je procesna sankcija koju je prvostepeni sud izrekao podnosiocu ustavne žalbe zbog izostanka sa ročišta od 26. februara 2008. godine, u vidu konstatacije da se tužba smatra povučenom i time postupak obustavlja, bila osnovana.
Ustavni sud ocenjuje da je, sa druge strane, podnosilac ustavne žalbe svojim ponašanjem prouzrokavao značajna i neopravdana kašnjenja u efikasnom sprovođenju postupka. Naime, saglasno pravilima i načelima koja regulišu položaj suda i ponašanje stranaka u parničnom postupku, napredovanje u sporu pre svega zavisi od inicijative i aktivnosti, odnosno efikasnosti samih stranaka. Podnosilac ustavne žalbe, po mišljenju Suda, nije bio efikasan u predmetnom postupku, a njegova neefikasnost se ogleda u izmeni prvobitno postavljenog tužbenog zahteva, dostavljanju velikog broja često preobimnih podnesaka, od kojih od kojih su neki bili nepotrebni i neosnovani, te u neprekidnom podnošenju novih predloga za izvođenje dokaza tokom postupka pred prvostepenim sudom. Takođe, činjenice koje se mogu pripisati u odgovornost podnosioca ustavne žalbe, a koje su u direktnoj vezi sa dužinom trajanja osporenog postupka, jesu sukcesivno iznošenje različitih osnova za poništaj osporenog ugovora i predlaganje dokaza za svaki od ovih osnova ne odjednom prilikom njihovog isticanja, već sukcesivno tokom trajanja čitavog postupka, kao i odustanak od predloga za izvođenje pojedinih dokaza kada je njihovo pribavljanje već bilo u toku, a zatim ponovno predlaganje istih dokaza. Ovo se, primera radi, odnosi na predlaganje grafološkog veštačenja autentičnosti svih potpisa pok. primaoca izdržavanja i novog medicinskog veštačenja, na saslušanje svedoka sudije Sanje Munjić i Milisava Milojevića, te na zahtev za izuzeće predsednika i članova sudskog veća, zapisničara i ″svih prethodno imenovanih sudskih veštaka″. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je predlagao pribavljanje određene medicinske dokumentacije i od onih zdravstvenih ustanova u kojima pok. Radmila Vašalić nikad nije lečena, a pogrešno je naznačio i njen jedinstveni matični broj, što je takođe značajno usporilo izvođenje dokaza u parnici.
Pored efikasnosti, podnosilac ustavne žalbe je dužan da pokaže i revnost u preduzimanju procesnih koraka koji su za njega bitni, kao i da uloži razumne napore u cilju ubrzanja parničnog postupka. U završnici postupka pred prvostepenim sudom, podnosilac ustavne žalbe nije postupio po nalogu Opštinskog suda za uplatu predujma troškova predloženog veštačenja, koji mu je ponovljen u tri navrata. Nepostupanje podnosioca ustavne žalbe po nalogu suda je uslovilo da Opštinski sud, upravo u cilju ubrzanja okončanja postupka, naredbom zakaže ročište za 26. februar 2008. godine. Na zakazano ročište podnosilac nije pristupio, što je imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Iz svega navedenog, Sud smatra da je ovakvo ponašanje podnosioca ustavne žalbe neposredno i najznačajnije uticalo na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka.
7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe u postupku koji se vodio u predmetu P. br. 1367/03 pred Opštinskim sudom u Kragujevcu nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u izreci.

PREDSEDNIK
USTAVNOG SUDA
dr Bosa Nenadić