Ustavni sud, Malo veće, u sastavu: sudija Vesna Ilić Prelić, predsednik veća, i sudije mr Tomislav Stojković i dr Agneš Kartag Odri, članovi veća, u postupku po ustavnoj žalbi Saše Popovića iz Majdanpeka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. septembra 2012. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se ustavna žalba Saše Popovića izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 187/12 od 7. februara 2012. godine.

Obrazloženje

1. Saša Popović iz Majdanpeka je 23. marta 2012. godine, preko punomoćnika Dragana Vasiljevića, advokata iz Majdanpeka, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Negotinu Gž. 187/12 od 7. februara 2012. godine, zbog povrede načela iz čl. 18. do 22. Ustava Republike Srbije i prava iz člana 32. stav 1. Ustava i čl. 35, 36. i 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je Savet Gradske mesne zajednice Majdanpek 2006. godine doneo Odluku o uvođenju samodoprinosa za finansiranje, uređenje, održavanje i izgradnju objekata na teritoriji Majdanpeka; da je planirani iznos sredstava ostvaren u februaru 2009. godine, tako da obveznik samodoprinosa kojem je odbijen samodoprinos nakon tog perioda ima pravo na vraćanje novčanih sredstava odbijenih iz zarade nakon februara 2009. godine; da je podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev opštini Majdanpek da mu se vrati ceo neosnovano naplaćeni samodoprinos, ali da je „u većem delu, oko 80% zahteva odbijeno“; da je podnosilac podneo tužbu Osnovnom sudu u Negotinu radi neosnovanog obogaćenja; da su Osnovni i Viši sud u Negotinu nepravilno primenili Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, a iz razloga što se taj zakon ne može odnositi na konkretan slučaj, jer samodoprinos nije naplaćivala poreska uprava već privredni subjekti, odnosno poslodavac ovde podnosioca ustavne žalbe; da su Osnovni sud u Prijepolju i Viši sud u Užicu „u ogromnom broju predmeta zauzeli pravni stav da je reč o neosnovanom obogaćenju i da predmet spada u sudsku nadležnost.

2. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Odlukom o uvođenju samodoprinosa za finansiranje, uređenje, održavanje i izgradnju objekata na teritoriji Gradske mesne zajednice Majdanpek, broj: 101-3 od 11. jula 2006. godine („Službeni list opština“, broj 13/06), koja je stupila na snagu 23. jula 2006. godine, uveden je samodoprinos u novčanom obliku za finansiranje namena određenih u članu 2. Odluke. Odredbom člana 3. Odluke predviđeno je da se samodoprinos uvodi na period od pet godina, a odredbom člana 4. stav 1. da ukupan izvor sredstava koji će se ostvariti u periodu za koji je uveden samodoprinos iznosi 31.402.500,00 dinara. Odredbom člana 16. Odluke propisano je da ako se iznos planiranih sredstava izvrši pre isteka roka za koji je samodoprinos uveden, prikupljanje sredstava se prekida, a višak uplaćenih sredstava se vraća isplatiocima ličnih primanja, odnosno prihoda na koji se plaća samodoprinos radi povraćaja obveznicima samodoprinosa. Takođe, odredbom člana 11. Odluke propisano je da se u pogledu načina utvrđivanja samodoprinosa, obračunavanja, zastarelosti, naplate, rokova za plaćanje, obračuna kamate i ostalog što nije posebno propisano Zakonom, shodno primenjuju odredbe kojima se uređuje poreski postupak i poreska administracija, dok je odredbom člana 15. Odluke određeno da se novčana sredstva samodoprinosa vode na posebnom računu Gradske mesne zajednice Majdanpek kod Uprave za javna plaćanja Zaječar, Filijala Majdanpek, žiro račun broj: 840-2566745-44.

Rešenjem Opštinske uprave opštine Majdanpek broj: 439-722-1/2011 od 16. avgusta 2011. godine delimično je usvojen zahtev podnosioca ustavne žalbe za povraćaj sredstava više uplaćenog iznosa na ime mesnog samodoprinosa Gradske mesne zajednice Majdanpek i to u delu koji se odnosi na mesece: septembar, oktobar, novembar i decembar 2010. godine i januar 2011. godine, dok je u odnosu na ostali period za koji je tražen povraćaj zahtev odbijen. Doneta odluka je obrazložena time da je zahtev opravdan samo u odnosu na period u kome je poslodavac obveznika samodoprinosa (ovde podnosioca ustavne žalbe) uplatu sredstava vršio na račun broj: 840-71118143-57, koji je Pravilnikom o uslovima i načinu vođenja računa za uplatu javnih prihoda i raspored sredstava sa tih računa („Službeni glasnik RS“, broj 20/07), propisan kao račun na koji se uplaćuju izvorni lokalni javni prihodi, među kojima je i samodoprinos, a o čemu je „Odeljenje za finansije, budžet i trezor (Opštinske uprave) blagovremeno obavestilo Gradsku mesnu zajednicu Majdanpek“. Iz navedenih razloga organ uprave je odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za povraćaj sredstava više uplaćenog iznosa na ime samodoprinosa za period za koji je uplata izvršena na račun koji je bio određen Odlukom o uvođenju samodoprinosa. Osporeno rešenje sadrži pouku o pravu na žalbu koju podnosilac ustavne žalbe nije izjavio.

Podnosilac ustavne žalbe je Osnovnom sudu u Negotinu – Sudska jedinica u Majdanpeku podneo tužbu protiv Gradske mesne zajednice Majdanpek i opštine Majdanpek, radi neosnovanog obogaćenja, koju je sud, rešenjem P. 1526/11 od 21. decembra 2011. godine odbacio zbog apsolutne nenadležnosti za postupanje u ovoj pravnoj stvari. Sud je svoju odluku obrazložio pozivanjem na odgovarajuće odredbe Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o finansiranju lokalne samouprave i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, zaključujući da se u konkretnom slučaju ne radi o sporu građanskopravne prirode, te da takav spor, prema odredbama Zakona o uređenju sudova, ne spada u sudsku nadležnost.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Negotinu Gž. 187/12 od 7. februara 2012. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, i potvrđeno je prvostepeno rešenje o odbacivanju tužbe. Analizirajući u obrazloženju osporenog rešenja odredbe Odluke o uvođenju samodoprinosa, Zakona o lokalnoj samoupravi, Zakona o finansiranju lokalne samouprave i Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, Zakona o javnim prihodima i javnim rashodima i Zakona o budžetskom sistemu, drugostepeni sud zaključuje da je navedenim normama materijalnog prava opredeljena fiskalna priroda samodoprinosa, tako što je propisano da on predstavlja javni prihod koji je namenjen za finansiranje nadležnosti jedinice lokalne samouprave, na osnovu čega je našao da je pravilna odluka prvostepenog suda da odlučivanje o zahtevu u ovoj pravnoj stvari ne spada u sudsku nadležnost.

3. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po podnetoj ustavnoj žalbi, Ustavni sud je pošao od toga da iz sadržine ustavne žalbe proizlazi da podnosilac smatra da „samodoprinos nije porez, niti poresko davanje, jer ga ne određuje država, već obveznici, odnosno građani na referendumu“. Polazeći od ovakvog shvatanja pravne prirode samodoprinosa, podnosilac ustavne žalbe smatra da je sud osporenu odluku doneo pogrešno primenjujući, odnosno tumačeći odredbe Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, te da se u konkretnom slučaju radi o sticanju bez osnova na strani tuženih, a ne o „više naplaćenom porezu“. U tom smislu Ustavni sud nalazi da su u konkretnom slučaju relevantni sledeći zakonski propisi:

Zakonom o finansiranju lokalne samouprave („Službeni glasnik RS“, br. 62/06 i 47/11), koji se primenjivao u vreme donošenja osporenog rešenja, bilo je propisano, a tako je i prema sada važaćem Zakonu, da je jedan od izvornih prihoda jedinice lokalne samouprave i prihod po osnovu samodoprinosa (član 6. tačka 15)), kao da se u pogledu načina utvrđivanja samodoprinosa, obračunavanja, zastarelosti, naplate, rokova za plaćanje, obračuna kamate i ostalog što nije posebno propisano ovim zakonom, shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje poreski postupak i poreska administracija. Povraćaj više uplaćenih sredstava na ime samodoprinosa nije posebno uređen Zakonom o finansiranju lokalne samouprave.

Takođe, po oceni Ustavnog suda, fiskalna priroda samodoprinosa bila je određena i ranije važećim Zakonom o javnim prihodima i javnim rashodima („Službeni glasnik RS“, br. 76/91, 41/92, 18/93, 22/93, 37/93, 67/93, 45/94, 42/98, 54/99, 22/01, 33/04 i 135/04), koji je u odredbi člana 16. propisivao da je samodoprinos javni prihod. Zakon je prestao da važi 25. jula 2009. godine, stupanjem na snagu Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, broj 54/09), u kome je, odredbama člana 14. stav 1 tačka 5) i člana 25 stav 1. tačka 4) isto predviđeno da samodoprinos predstavlja javni prihod namenjen za finansiranje nadležnosti jedinice lokalne samouprave, odnosno da predstavlja izvorni prihod budžeta jedinice lokalne samouprave (videti Odluku Ustavnog suda IUz-407/2005 od 10. decembra 2009. godine).

Sa druge strane, Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji ("Službeni glasnik RS" br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05, 62/06, 61/07, 20/09, 72/09, 53/10, 101/11, 2/12) uređen je postupak utvrđivanja, naplate i kontrole svih javnih prihoda, na koje se ovaj zakon primenjuje (poreski postupak), prava i obaveze poreskih obveznika, registracije poreskih obveznika i poreska krivična dela i prekršaji. Odredbom člana 2a Zakona propisano je da se ovaj zakon primenjuje i na izvorne javne prihode jedinica lokalne samouprave koje te jedinice utvrđuju, naplaćuju i kontrolišu u javnopravnom odnosu, kao i na sporedna poreska davanja po tim osnovama, a odredbom člana 3. stav 2. Zakona propisano je da se poreski postupak sprovodi po načelima i u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak.

Nasuprot tome, odredbom člana 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11), koji se primenjivao u vreme donošenja prvostepenog rešenja, bilo je propisano da se ovim zakonom uređuju pravila postupka za pružanje sudske pravne zaštite po kojima se postupa i odlučuje prilikom rešavanja građanskopravnih sporova iz ličnih, porodičnih, radnih, privrednih, imovinskopravnih i drugih građanskopravnih odnosa, osim sporova za koje je posebnim zakonom predviđena druga vrsta postupka.

4. Iz navedenih zakonskih odredaba sledi da samodoprinos svakako nije porez, ali jeste vrsta izvornog javnog prihoda jedinice lokalne samouprave, te se stoga na pitanja njegovog utvrđivanja i naplate, a time i na pitanje povraćaja više uplaćenih sredstava na ime samodoprinosa, shodno primenjuju odredbe poreskog postupka koji se sprovodi u skladu sa odredbama zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak, dakle pred nadležnim upravnim organima. Ustavni sud ukazuje da zahtev podnosioca ustavne žalbe postavljen prema tuženima u laičkom smislu ima obeležja zahteva za povraćaj stečenog bez osnova, ali kako taj zahtev ne potiče iz privatnopravnog (građanskog), već iz javnopravnog odnosa, to se ne radi o građanskom sporu iz neosnovanog obogaćenja čije rešavanje spada u sudsku nadležnost. U konkretnom slučaju reč je o poresko-upravnoj stvari za čije rešavanje su nadležni organi čijom odlukom je uveden javni prihod i koji su vršili njegovu naplatu. Pri tome, Ustavni sud posebno naglašava da za određenje pravne prirode samodoprinosa nije od značaja to što se ova vrsta izvornog prihoda jedinice lokalne samouprave ustanovljava (uvodi) većinskom voljom samih obveznika samodoprinosa.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da su očigledno neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjem suda kojim je njegova tužba pravosnažno odbačena zbog apsolutne nenadležnosti suda za postupanje, povređeno pravo na sudsku zaštitu utvrđeno načelom iz člana 22. Ustava i pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11).

5. U odnosu na istaknute povrede prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se u ovom delu navodi ustavne žalbe odnose na nepravilan i nezakonit rad organa Opštinske uprave opštine Majdanpek, čijim rešenjem je delimično odbijen zahtev podnosioca ustavne žalbe za povraćaj više naplaćenih sredstava samodoprinosa. Kako je ustavnom žalbom osporen pojedinačni akt Višeg suda u Negotinu, to je Ustavni sud utvrdio da se izneti navodi ne mogu dovesti u vezu sa pravnom prirodom i sadržinom osporenog akta, pa je zato u ovom delu ustavnu žalbu odbacio saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je poslodavac podnosioca ustavne žalbe kao obveznika samodoprinosa u određenom periodu uplatu sredstava na ime samodoprinosa vršio upravo na račun koji je bio određen članom 15. Odluke kojom je uveden samodoprinos, a koji je naveden kao račun Gradske mesne zajednice Majdanpek. Obrazloženje Opštinske uprave opštine Majdanpek sadržano u rešenju broj: 439-722-1/2011 od 16. avgusta 2011. godine da je „Odeljenje za finansije, budžet i trezor (Opštinske uprave) blagovremeno obavestilo Gradsku mesnu zajednicu Majdanpek“ o računu (broju računa) koji je propisan kao račun na koji se uplaćuju izvorni lokalni javni prihodi, među kojima je i samodoprinos, po oceni Ustavnog suda, ne može biti pravno relevantno pošto nije bilo praćeno odgovarajućom izmenom Odluke koja bi bila javno objavljena, a što bi stvorilo obavezu uplatilaca sredstava da uplatu vrše na odgovarajući način. U tom smislu, Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe, kao i ostali obveznici samodoprinosa koji su uplate vršili na isti žiro račun, ne mogu snositi štetne posledice toga što mesna zajednica nije na jedini pravno valjan način „obavestila“ sve obveznike, odnosno njihove isplatioce o izmenjenom računu na koji treba vršiti uplate sredstava samodoprinosa, odnosno što primljena sredstva nije prenela na propisani račun. Stoga Ustavni sud smatra da podnosilac ustavne žalbe, odnosno njegov isplatilac sredstava, ima pravo da, u skladu sa članom 16. Odluke o uvođenju samodoprinosa, u propisanom poreskom postupku, u zakonom predviđenim rokovima, povraćaj više uplaćenih sredstava na ime samodoprinosa zahteva od Gradske mesne zajednice Majdanpek na čiji račun, određen članom 15. Odluke, su sredstva uplaćena.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se paušalno izneti navod o tome da su „Osnovni sud u Prijepolju i Viši sud u Užicu u ogromnom broju predmeta, zauzeli pravni stav da je reč o neosnovanom obogaćenju“, ne može prihvatiti kao ustavnopravni razlog za tvrdnju o povredi prava na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud i u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

7. Konačno, Ustavni sud i ovom prilikom ističe da se odredbama čl. 18, 19, 20. i 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode, te do njihove povrede može doći samo u vezi sa povredom ili uskraćivanjem nekog određenog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio povredu nijednog od zajemčenih prava označenih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povreda navedenih ustavnih načela.

8. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42v i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

SUDIJA

Vesna Ilić Prelić