Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija D raškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tomislava Pejovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 201 5. godine, doneo je

ODLUKU

Usvaja se ustavna žalba Tomislava Pejovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68105/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4096/06) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. Tomislav Pejović iz Beograda podneo je, 18. aprila 2012. godine , preko punomoćnika Vladana Petrovića, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srb ije, u parničnom postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68105/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je u svojstvu tužioca podneo u septembru 2001. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene H.B, ali postupak nije pravnosnažno okončan do trenutka podnošenja ustavne žalbe, zbog čega smatra da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Dopunom ustavne žalbe od 20. februara 2013. godine podnosilac je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6118/12 od 20. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava. Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe naveo da osporena drugostepena presuda nije obrazložena, zbog toga što sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, kao i zbog toga što „iznosi određene zaključke koji nisu utemeljeni na decidiranom iskazu svedoka što takođe ukazuje nepotpuno i proizvoljno tumačenje činjenica koje su utvrđene u prvostepenom postupku“.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68105/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, podneo 6. septembra 2001. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tužene H. B. iz Beograda, radi isplate određenih novčanih iznosa na ime neosnovanog obogaćenja. Po tužbi je formiran predmet P. 4961/01.

U toku postupka održano je 16 ročišta za glavnu raspravu i izvedeni dokazi saslušanjem jednog svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, a dva puta je sprovedeno ekonomsko-finansijsko veštačenje. Tri ročišta nije održano (dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije i jedno zbog nepotpunog sastava veća).

Presudom Opštinskog suda P. 4961/01 od 8. decembra 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 3230/06 od 12. aprila 2006. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda P. 4961/01 od 8. decembra 2005. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

U ponovnom postupku predmet je dobio broj P. 4096/06.

U toku 2006. godine održano je samo jedno ročište – 19. oktobra.

Na trećem održanom ročištu u 2007. godini (19. oktobra) određeno je sprovođenje ekonomsko-finansijskog veštačenja preko Gradskog zavoda za veštačenje iz Beograda. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 19. februara 2008. godine.

Tužilac je 17. marta 2008. godine precizirao tužbeni zahtev u skladu sa nalazom veštaka.

Rešenjem Opštinskog suda P. 4096/06 od 6. juna 2008. godine odbijen je zahtev tužene za izuzeće veštaka kao neosnovan.

U toku 2008. godine nije održano nijedno ročište.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 10888/08 od 1. aprila 2009. godine odbacio kao nedozvoljenu žalbu tužene izjavljenu protiv rešenja Opštinskog suda P. 4096/06 od 6. juna 2008. godine.

U toku 2009. godine održana su dva ročišta - 11. septembra i 2. novembra.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu P. 9525/10 od 2. marta 2010. godine, taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta dostave Prvom osnovnom sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Protiv ovog rešenja tužena je izjavila žalbu, koja je rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68105/10 od 26. maja 2010. godine odbačena kao nedozvoljena. Viši sud u Beogradu je rešenjem Gž. 19752/10 od 2. marta 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužene izjavljenu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68105/10 od 26. maja 2010. godine.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68105/10 od 25. aprila 2012. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca i obavezana tužena da tužiocu isplati iznos od 4.680,00 američkih dolara, sa domicilnom kamatom, kao i iznos od 82.134,66 evra, sa domicilnom kamatom, a u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos od 1.466.300,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. Protiv navedene presude tužena je izjavila žalbu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6118/12 od 20. novembra 2012. godine je, u stavu prvom izreke, preinačena ožalbena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 68105/10 od 25. aprila 2012. godine i odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, dok je u stavu drugom izreke obavezan tužilac da tuženoj isplati iznos od 1.025.000,00 dinara na ime troškova parničnog postupka. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je tužilac u avgustu 1993. godine otvorio dva računa u banci na Kipru; da je tužilac u to vreme bio predsednik Upravnog odbora „CD banke“, te da je 2. avgusta 1993. godine izdao ovlašćenje tuženoj radi pribavljanja izveštaja o kretanju sredstava na njegovim računima i usmeravanja istih; da su računi otvoreni radi realizacije čekova diplomatskog stambenog preduzeća i stoga su sredstva prosleđivana na Kipar radi naplate, te bi navedenom preduzeću nakon dostavljana potvrda o realizaciji „Beobanka“ isplaćivala njihovu dinarsku protivvrednost; da je tužena na osnovu datih ovlašćenja 17. januara 1994. i 11. januara 1995. godine prebacila određene novčane iznose sa računa tužioca i prenela na svoj račun, a zatim na račune firme „Vantervest“, čiji je osnivač bila „Beobanka“; da tužilac svoj tužbeni zahtev zasniva na tvrdnji da je tužena prekoračila dato ovlašćenje tako što je prebacila novčana sredstva sa njegovog računa na svoj račun, kao i da su ta sredstva njegova privatna svojina; da je tužilac dokaze za svoje tvrdnje zasnovao na fotokopijama blagajničkih zapisa (prevedeni i overeni od strane sudskog tumača), što je u suprotnosti sa odredbama člana 102. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11); da u spisima predmeta ne postoje blagajnički nalozi za isplatu u originalu, niti overeni prepisi originala u skladu sa odredbama navedenog člana zakona; da tužilac nije dokazao da je tužena neovlašćeno raspologala sredstvima. Presuda je 28. januara 2013. godine dostavljena punomoćniku tužioca.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede na suđenje u razumnom roku , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 6. septembra 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem presude Gž. 6118/12 od 20. novembra 2012. godine, te je trajao preko 11 godina. Navedeno trajanje postupka nesumnjivo ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od više od 11 godina, ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu neažurno postupanje Opštinskog suda, koji je u 2006. godini održao samo jedno ročište, u 2008. godini nijedno, a u 2009. godini samo dva ročišta.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne ž albe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 68105/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 4096/06) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u prvom delu izreke.

5. U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6118/12 od 20. novembra 2012. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz 32. stav 1. Ustava, zbog toga što osporena drugostepena presuda nije obrazložena, jer sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje, kao i zbog toga što drugostepeni sud u osporenoj presudi „iznosi određene zaključke koji nisu utemeljeni na decidiranom iskazu svedoka što takođe ukazuje nepotpuno i proizvoljno tumačenje činjenica koje su utvrđene u prvostepenom postupku“, Ustavni sud je ocenio da podnosi lac ustavne žalbe nije nave o argumentovane ustavnopravne razloge koji bi se mog li dovesti u vezu sa tvrdnjom da mu je osporenom presudom povređeno Ustavom zajemčen o pravo, već podnosilac ne zadovoljan time što nije uspe o sa tužbenim zahtevom, od Ustavnog suda, u suštini traži da kao revizijski sud oceni zakonitost osporenog akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić