Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik V eća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Društvenog preduzeća „Šipad komerc nameštaj - promet“, u stečaju , iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2017. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Društvenog preduzeća „Šipad komerc nameštaj - promet“, u stečaju , izjavljena protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 183/2014 od 16. jula 2015. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

Obrazloženje

1. Društveno preduzeće „Šipad komerc nameštaj - promet“, u stečaju , iz Beograda , izjavilo je Ustavnom sudu, 9. oktobra 2015. godine, preko punomoćnika Vladimira Dobrića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Prev. 183/2014 od 16. jula 2015. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, utvrđenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da nije prihvatljiv stav revizijskog suda da on nije mogao tražiti utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću (zaključen između prvotuženog i drugotuženog), zbog nedostatka pravnog interesa. Podnosilac ukazuje da je njegov pravni interes oličen kroz činjenicu da je drugotuženi kao nenovčani ulog kod osnivanja trećetuženog, uneo nepokretnosti na koje podnosilac polaže pravo. Takođe, ukazuje i da u osporenom rešenju nije odgovoreno na ključne revizijske navode, zbog čega smatra da je došlo i do povrede prava na obrazloženu sudsku odluku.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Beogradu P. 1945/2010 od 12. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je tužba tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, u delu kojim je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću zaključen između prvotuženog Društva za trgovinu „Beošipad“ o. d. Beograd i drugotuženog „Šipad-komerc“ d. d. za trgovinu i inženjering iz Bosne i Hercegovine i overen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu Ov. broj 20485/07 od 18. decembra 2007. godine; stavom drugim izreke konstatovano je da je povučena tužba tužioca u delu u kojim je tražio da se utvrdi da je ništavo rešenje Agencije za privredne registre BD 151764/2007 od 19. decembra 2007. godine, kojim se registruje osnivanje privrednog društva „Šipad komerc - nameštaj“ d.o.o. iz Beograda; stavom trećim izreke obavezan je tužilac da tuženima naknadi parnične troškove.

Rešenjem Privrednog apelacionog suda Pž. 2899/13 od 19. maja 2014. godine, pored ostalog, je u stavu drug om izreke odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđeno ožalbeno rešenje Privrednog suda u Beogradu P. 1945/10 od 12. marta 2012. godine u stavovima prvom i trećem izreke.

Protiv rešenja Privrednog apelacionog suda Pž. 2899/13 od 19. maja 2014. godine tužilac je izjavio reviziju, koju je Vrhovni kasacioni sud ustavnom žalbom osporenim rešenjem Prev. 183/2014 od 16. jula 2015. godine odbio kao neosnovanu. U obrazloženju osporenog akta, pored ostalog, je navedeno da iz utv rđenog činjenično g stanj a proizlazi: da je tužilac podneo tužbu kojom je tražio da se utvrdi da je ništav ugovor o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću zaključenog između prvotuženog i drugotuženog ; da tužilac tužbeni zahtev zasniva na navodima da je osnivački akt trećetuženog ništav, jer je protivan Zakonu o potvrđivanju sporazuma po pitanju sukcesije, da ima nedopušteni osnov, te je izvršeno nepunovažno i protivzakonito raspolaganje društvenom imovinom koja je uneta kao osnivački ulog kod trećetuženog; da su prvostepeni i drugostepeni sud sporni odnos rešavali primenom odredbi člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata koji je važio u periodu od 31. decembra 2004. godine, pa do 1. februara 2012. godine; da je navedenom odredbom regulisana mogućnost podnošenja tužbe za utvrđenje ništavosti registracije podataka o privrednom subjektu, uključujući i registraciju njegovog osnivanja u slučaju da su u registracionoj p rijavi navedeni netačni podaci, da je registracija izvršena na osnovu lažnog dokumenta izdatog u nezakonitom sprovedenom postupku ili dokumenta sa neistinitim podacima i ako postoji drugi zakonom predviđeni razlozi; da su nižestepeni sudovi zauzeli stav da tužilac nema pravni interes da traži utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora kao osnivačkog akta, jer je odredbom člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata predviđena jedino mogućnost da se zahteva utvrđivanje ništavosti registrovanih podataka, a ne i osnivačkog akta, a rokovi za podnošenje tužbe propisani navedenom odredbom su istekli, te se ne može vršiti promena podataka registrovanih kod Agencije za privredne registre; da su nižestepeni sudovi dalje zaključili da promena registrovanih podataka kao pravna p osledica, nije moguća po presudi kojom se utvrđuje ništavost osnivačkog akta, jer ugovor o osnivanju ima statusno pravno dejstvo, s obzirom na to da se isti upisuje u registar privrednih subjekata, tako da u situaciji kad bi se utvrdila ništavost ugovora po osnovu presude, ne bi bilo moguće brisanje upisa osnivanja; da je iz navedenih razloga odbačena tužba tužioca u delu kojim je tražio da se utvrdi ništavost ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću; da Vrhovni kasacioni sud nalazi da su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da tužilac nema pravni interes za podnošenje tužbe sa zahtevom da se utvrdi ništavost osnivačkog akta - ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću; da je predmetnim ugovorom osnovan trećetuž eni, čiji su osnivači prvotuženi sa udelom od 33,3% i drugotuženi sa udelom od 66,7%; da je na osnovu tog ugovora Agencija za privredne registre rešenjem Bd 151764/07 od 19. decembra 2007. godine upisala osnivanje trećetuženog kao privrednog subjekta u registar privrednih društava; da p ravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti osnivačkog akta postoji onda kada je potrebno da se obezbedi zaštita prava tužioca koja su mu ugrožena osnivačkim aktom, odnosno upisom u sudski registar; da u slučaju povrede obligacion ih ili stvarnih prava, tužilac može podneti tužbu direktno protiv lica koje je osnivač, a koje mu je to pravo povredilo ili direktno protiv lica koje je osnovano, pa na primer tražiti naplatu potraživanja ili tražiti vraćanje imovine bilo pokretne ili nepokretne ukoliko je neko od osnivača nezakonito raspolagao imovinom tužioca i istu uneo kao osnivački ulog, ali takvo pravo se ne može ostvariti utvrđenjem ništavosti osnivačkog akta; da tužilac ni u tužbi, niti tokom postupka nije jasno obrazložio koje je to njegovo pravo povređeno da bi morao da se zaštiti na način na koji je tužbu usmerio, pa su pravilno nižestepeni sudovi takvu tužbu odbacili zbog nedostatka pravnog interesa; da je Vrhovni kasacioni sud na osnovu procesnih ovlašćenja iz člana 405. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci rešenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, svakom se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega .

Odredbama člana 69. Zakona o registraciji privrednih subjekata („Službeni glasnik PC“, br. 55/04, 61/05 i 111/09) bilo je propisano: da se tužbom za utvrđenje može tražiti da se utvrdi da je registracija podatka o privrednom subjektu, uključujući i registraciju njegovog osnivanja, ništava, ako – 1) su u registracionoj prijavi navedeni neistiniti podaci, 2) je registracija izvršena na osnovu lažnog dokumenta, dokumenta izdatog u nezakonito sprovedenom postupku ili dokumenta sa neistinitim podacima i 3) postoje drugi zakonom predviđeni razlozi (stav 1.); da tužbu iz stava 1. ovog člana može podneti lice koje ima pravni interes da se utvrdi ništavost registracije (stav 2.); da se tužba podnosi sudu u roku od 30 dana od dana kada je podnosilac tužbe saznao za razloge ništavosti, ali se ne može podneti posle isteka roka od tri godine od dana izvršene registracije (stav 3.).

Odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da t užilac može u tužbi tražiti da sud samo utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog prava ili pravnog odnosa, ili istinitost, odnosno neistinitost neke isprave, kao i da se ovakva tužba može podići kada je to posebnim propisima predviđeno, kad tužilac ima pravni interes da sud utvrdi postojanje, odnosno nepostojanje nekog spornog prava ili pravnog odnosa, pre dospelosti zahteva za činidbu iz istog odnosa ili istinitost odnosno neistinitost neke isprave, ili kad tužilac ima neki drugi pravni interes.

5. Analizirajući osporeno rešenje sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, navedenih odredaba zakona i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosi lac ustavne žalbe, u suštini, smatra da se stav revizijskog suda da on nije mogao tražiti utvrđenje ništavosti ugovora o osnivanju društva sa ograničenom odgovornošću (zaključen između prvotuženog i drugotuženog), zbog nedostatka pravnog interesa, u konkretnom slučaju, iskazuje kao proizvoljan.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da je revizijski sud na sve navode ustavne žalbe dao jasne, precizne i ubedljive razloge , koji su sa stanovišta zaštete prava na pravičn o suđenje prihvatljivi i za ovaj sud. Naime, revizijski sud je naveo da pravni interes za podnošenje tužbe za utvrđenje ništavosti osnivačkog akta postoji onda kada je potrebno da se obezbedi zaštita prava tužioca koja su mu ugrožena osnivačkim aktom, odnosno upisom u sudski registar, te da tužilac, ukoliko smatra da su mu osnivačkim aktom povređena obligaciona ili stvarna prava, može podneti tužbu direktno protiv lica koje je osnivač, a koje mu je to pravo povredilo ili direktno protiv lica koje je osnovano, pa tako može tražiti naplatu potraživanja ili vraćanje imovine, ukoliko je neko od osnivača nezakonito raspolagao imovinom tužioca i istu uneo kao osnivački ulog, ali takvo pravo se ne može ostvarivati utvrđivanjem ništavosti osnivačkog akta. Nedostatak pravnog interesa za podnošenje tužbe posledično dovodi do njenog odbacivanja, saglasno odredbama člana 188. Zakona o parničnom postupku (videti Rešenje Ustavnog suda Už -5196/2015 od 8. juna 201 7. godine). Ovakav stav je, sa stanovišta zaštite prava na pravično suđenje, prihvatljiv i za Ustavni sud.

Iz izloženog proizlazi da zaključivanje najviše sudske instance, u konkretnom slučaju, nije bilo niti proizvoljno, niti arbitrerno, pogotovo pri činjenici da podnosilac ustavne žalbe nije u zakonom propisanom postupku osporio rešenje Agencije za privredne registre, na šta je imao pravo, nego je čak u parnici koja je predmet ove ustavne žalbe povukao tužbu u tom delu. Stoga je, Ustavni sud ocenio da navodi ustavne žalbe ne d aju dovoljno osnova za sumnju da je osporen o rešenje donet o proizvoljnom primenom merodavnog prava, te da je njim e povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče navoda da revizijsko rešenje ne ispunjava standarde obrazložene sudske odluke, Ustavni sud najpre ukazuje da se jedna od garancija iz člana 32. stav 1. Ustava, koja nije izričito predviđena, odnosi i na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku, i to pravo je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Van der Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Dakle, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud redovnog/vanrednog pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, a imajući u vidu da je Ustavni sud već ocenio da osporeno revizijsk o rešenje sadrž i jasn o i detaljn o obrazloženj e, zasnovan o na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih odredaba zakona, to se ni navodi o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku ne iskazuju kao osnovani sa stanovišta označenog ustavnog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na pravično suđenje odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Što se tiče navoda o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, koju podnosilac ustavne žalbe, u suštini, zasniva na tome da je stav revizijskog suda u suprotnosti sa praksom trgovinskih sudova, Ustavni sud ukazuje da takav navod ne odgovara činjenicama, jer je i revizijski sud izrazio stav da je u konkretnom slučaju nedostatak pravnog interesa razlog zbog koga je podnosiočeva tužba odbačena. U pogledu povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravno sredstvo, a da pri tom ne navodi nijedan razlog na kome zasniva svoje tvrdnje. Neobrazloženo pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Vezano za istaknutu povred u prava na imovinu, zajemčenog odredbama člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da, kako je u konkretnom slučaju osporeno rešenje procesne prirode, te kako nisu prihvatljivi navodi podnosioca o tome da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje, to ne postoje ni ustavnopravni razlozi koji bi bili osnov za tvrdnju da je došlo do povrede prava na imovinu.

Konačno, u vezi sa navodnom povredom načela zabrane diskriminacije, Ustavni sud konstatuje da se odredbama člana 21. Ustava ne jemči nijedno određeno ljudsko ili manjinsko pravo, odnosno sloboda, već se utvrđuju načela u skladu sa kojima se ostvaruju sva zajemčena prava i slobode. Stoga je i povreda ovog načela akcesorne prirode, što znači da do nje može doći samo u vezi sa utvrđenom povredom ili uskraćivanjem nekog konkretnog prava ili sloboda, koju u konkretnom slučaju Ustavni sud nije našao da je učinjena.

Na osnovu navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u drugom delu izreke odbacio ustavnu žalbu, nalazeći da nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić