Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ž. M . iz Loznice , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Ž. M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8792/12 od 7. maja 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8792/12 od 7. maja 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, i određuje da isti sud u tom delu donese novu odluku.

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

Obrazloženje

1. Ž. M . iz Loznice podneo je Ustavnom sudu, 18. jula 2014. godine, preko punomoćnika G . S, advokata iz Loznice, ustavnu žalbu protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8792/12 od 7. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. (pogrešno označen član 51.) Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je drugostepeni sud samovoljno i arbitrerno primenio Zakon o parničnom postupku i Zakon o sudskim taksama, budući da mu, i pored uspeha u parnici, nije priznao troškove na ime sudske takse, uz obrazloženje da u spisima predmeta nema dokaza da su one i plaćene. Takođe, podnosilac je naveo da je i pored toga što mu je prvostepeni sud priznao troškove za sudske takse i samo je on izjavio žalbu protiv prvostepene presude, drugostepeni sud, izmenjenom odlukom, nije priznao ove troškove. Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe i nedoslednost u sudskoj praksi po u pogledu dosuđivanja troškova na ime sudskih taksi, dostavljajući kao dokaz različitog postupanja jednu presudu revizijskog suda. Od Ustavnog suda je traženo da usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu u navedenom delu i da utvrdi pravo podnosiocu na naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata, ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Loznici P. 326/12 od 15. avgusta 2012. godine, u stavu drugom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je obavezano tuženo osiguravajuće društvo da tužiocu, na ime naknade štete, isplati opredeljeni novčani iznos, dok je stavom trećim izreke presude tuženi obavezan da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 11.135,00 dinara. U pogledu odluke o troškovima postupka, u obrazloženju označene presude navedeno je da su tužiocu priznati troškovi, između ostalog, i na ime taksi na tužbu i presudu (po 16.800,00 dinara), ali srazmerno uspehu u parnici koji iznosi 16,72%.

Protiv označene prvostepene presude tužilac je izjavio žalbu, tražeći, između ostalog, da sud obaveže tuženog da mu naknadi troškove drugostepenog postupka, uključujući i troškove za sudsku taksu. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8792/12 od 7. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je prvostepena presuda, tako što je usvojen ceo tužbeni zahtev tužioca i tuženi je obavezan da tužiocu, na ime troškova prvostepenog postupka isplati iznos od 33.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema prepisa presude. Stavom drugim izreke osporene presude obavezan je tuženi da tužiocu, na ime troškova drugostepenog postupka, isplati iznos od 12.000,00 dinara.

U obrazloženju drugostepene presude, između ostalog, navedeno je da je usled preinačenja prvostepene presude, odnosno uspeha stranaka u postupku, preinačena i odluka o troškovima prvostepenog postupka, pri čemu su tužiocu, koga je u postupku zastupao advokat, priznati troškovi na ime sastava tužbe, dostavljenih podnesaka i za zastupanje na ročištima, u ukupnom iznosu od 33.000,00 dinara, kao i da su ovom odlukom tužiocu priznati troškovi drugostepenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, na ime sastava žalbe, ali ne i troškovi za sudsku taksu za izjavljenu žalbu, jer u spisima predmeta nema dokaza da je ona i plaćena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je: da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.); da će sud prilikom odlučivanja koji će se troškovi naknaditi stranci uzeti u obzir samo one troškove koji su bili potrebni radi vođenja parnice, a o tome koji su troškovi bili potrebni, kao i o iznosu troškova, odlučuje sud ceneći sve okolnosti, te ako je propisana tarifa za nagrade advokata ili za druge troškove, ovi troškovi odmeriće se po toj tarifi (član 154.).

Zakonom o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, 53/95, 16/97, 34/01, 9/02, 29/04, 61/05, 116/08, 31/09, 101/11, 93/12 i 93/14) propisano je: da takse propisane ovim zakonom plaćaju lica po čijem predlogu ili u čijem interesu se preduzimaju radnje u sudskom postupku, za koji je ovim zakonom utvrđeno plaćanje takse, da je za odluku prvostepenog suda taksu dužan da plati tužilac, da je za odluku drugostepenog suda, sudsku taksu dužan da plati podnosilac žalbe, da su lica iz st. 1. do 5. ovog člana takseni obveznici u smislu ovog zakona (član 2.); da obaveza plaćanja takse nastaje za podneske (tužbe, odgovore na tužbe, žalbe i druga pravna sredstva) - kada se predaju sudu, odnosno kada se izvrši obračun takse, ako njen iznos zavisi od vrednosti predmeta spora, a za podneske predate na zapisnik - kada je zapisnik sastavljen, a za sudske odluke - kada se objave, a ako stranka nije prisutna objavljivanju ili ako odluka nije javno objavljena - kada se stranci ili njenom zastupniku dostavi prepis odluke (član 3. stav 1. tač. 1) i 3)); da se taksa plaća najkasnije u roku od osam dana od dana nastanka taksene obaveze, ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 4.); da ako stranka prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, a ne plati je odmah, sud će je upozoriti da je dužna da taksu plati u roku od osam dana i upozoriće je na posledice neplaćanja takse (član 40.), a na sudskom spisu će se naznačiti da je izvršeno ovo upozorenje, da će se na način iz stava 1. ovog člana postupiti i kada stranka predaje neposredno sudu podnesak koji nije taksiran ili je nedovoljno taksiran, a na podnesku i na sudskom spisu će se naznačiti da je stranka upozorena na posledice neplaćanja takse u roku, da ako stranka ne prisustvuje sudskoj radnji za koju je dužna da plati taksu, sud će joj poslati nalog da plati taksu koju duguje u roku od osam dana od dana dostave naloga i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da za podnesak primljen preko pošte, a za koji taksa nije plaćena ili je plaćena nedovoljno, sud će podnosiocu poslati opomenu da plati taksu u roku od osam dana od dana dostave opomene i upozoriće je na posledice neplaćanja takse u roku, da će se ukoliko stranka u postupku ima punomoćnika, nalog, odnosno opomena za plaćanje takse iz st. 2, 3. i 4. ovog člana dostaviti njenom punomoćniku (član 37.); da će ako takseni obveznik ne plati taksu u roku određenom u članu 37. ovog zakona, sud u daljem roku od 15 dana o neplaćenoj taksi obavestiti organ nadležan za poslove javnih prihoda na području na kome se nalazi prebivalište, odnosno sedište taksenog obveznika, radi naplate takse prinudnim putem, a na spisu će zabeležiti da je navedeni organ obavešten o neplaćenoj taksi, uz obaveštenje sud je dužan da priloži dokaz o tome da je obvezniku dostavljen nalog, odnosno opomena o plaćanju takse, po prijemu obaveštenja u smislu st. 1. ili 2. ovog člana nadležni organ će doneti rešenje kojim će taksenom obvezniku naložiti da u roku od osam dana od dana prijema rešenja plati dugovanu taksu kao i iznos od 50% visine te takse na ime kaznene takse, a ako takseni obveznik u datom roku ne plati dugovanu i kaznenu taksu, pristupiće se prinudnoj naplati (član 40. st. 1. i 3.).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

S tim u vezi, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je prvostepeni sud priznao ovde podnosiocu ustavne žalbe, budući da je uspeo (delimično) u sporu, pravo na troškove za sudske takse, u srazmerno iskazanom iznosu, dok je drugostepeni sud, iako je preinačio prvostepenu presudu, te doneo novu odluku o troškovima postupka, priznao pravo podnosiocu na određene troškove prvostepenog postupka, ali ne i troškove za sudske takse, bez navođenja razloga za to. U pogledu naknade troškova drugostepenog postupka, Apelacioni sud u Beogradu je, polazeći od toga da taksa na žalbu nije plaćena, u tom delu odbio zahtev podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud još jednom ukazuje da postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, argumentovano i dovoljno obrazlože svoje odluke. Takvu obavezu imaju i drugostepeni organi kada svojom odlukom preinačuju prvostepenu odluku, jer se oni tada faktički stavlja u položaj prvostepenog organa. Nedostatak obrazloženja predstavljalo bi slobodno zaključivanje i arbitrernost u odlučivanju. Stoga se, prema oceni Ustavnog suda, kada postoji propust nadležnog organa da dâ obrazloženje, a potom i da ono bude dovoljno jasno i argumentovano, ne može smatrati da takva odluka zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi propustio da dâ obrazloženje zašto ne priznaje troškove ovde podnosiocu ustavne žalbe za sudske takse za tužbu i odluku, Ustavni sud je ocenio da takvo obrazloženje nije ustavnopravno prihvatljivo.

Sa druge strane, u odnosu na deo osporene presude kojim je odlučeno o troškovima drugostepenog postupka, Ustavni sud se poziva na svoj ranije izražen stav (videti Odluku Už-8719/2012 od 26. februara 2015. godine) da stanovište parničnog suda da ne prizna troškove na ime sudskih taksi licu koje je u sporu uspelo (bar delimično), jer u spisima predmeta nema dokaza da su te takse i plaćene, nije ustavnopravno prihvatljivo, te da je takva odluka parničnog suda doneta proizvoljnom i arbitrernom primenom prava.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 8792/12 od 7. maja 2014. godine, u delu u kojem je odlučeno o troškovima postupka, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stv 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu u ovom delu.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu, u delu u kojem je odlučeno o troškovima prvostepenog i drugostepenog parničnog postupka, kako bi isti sud u ponovnom postupku doneo novu odluku o ovim troškovima, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz navedenih razloga , te poništio osporenu presudu, Ustavni sud nije razmatrao ostale navode podnosioca o povredi ovog prava, kao ni navode o povredi prava na imovinu.

6. Odlučujući o istaknutom zahtevu za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioca. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog učinjene povrede prava otkloniti poništajem osporenog akta. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio ovaj zahtev, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.