U pogledu pobijanog dela drugostepene presude, predmet spora u ovoj parnici jeste prestanak uznemiravanja svojine i prava korišćenja.
Prema razlozima nižestepenih presuda, tužioci su na osnovu ugovora o kupoprodaji postali suvlasnici sa udelom od 1/6 idealnog dela kuće .
Ugovorom je opredeljeno da se ovaj udeo odnosi na prostorije koje se nalaze sa zadnje strane zgrade, koje čine posebnu stambenu jedinicu i imaju zaseban ulaz dalje od ulice.
Takođe, ugovorom je uređen i način korišćenja okućnice, tako što tužioci koriste deo zemljišta dalje od ulice, a tuženi deo koji se nalazi bliže ulici, pri čemu tužioci imaju pravo pešačkog i kolskog prolaza betonskom stazom od ulice do svog ulaza u objekat.
Inače tuženi brani trećim licima da kolskim prolazom prolaze kolima do zemljišta koje koriste tužioci i da kola parkiraju na tom prolazu, a povremeno na tom prolazu parkira svoja kola, čime po tvrdnji tužilaca čine akt smetanja.
Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su našli da tužbeni zahtev nije osnovan.
Prema stanovištu Vrhovnog suda, kada je između više titulara prava korišćenja gradskog građevinskog zemljišta na jednoj parceli uređen način korišćenja i zemljište time faktički podeljeno na dve odvojene celine od kojih svaku isključivo koristi jedan titular, na njihove imovinske odnose u pogledu prava korišćenja shodno se primenjuju odredbe Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima koje regulišu prava vlasnika susednih nepokretnosti, ukoliko posebnim zakonom nije što drugo određeno.
Uređenjem načina korišćenja građevinskog zemljišta tužioci su stekli pravo da koriste pešački i kolski prolaz kroz deo zemljišta koje koristi tuženi.
Po svome dejstvu, ovakav pravni odnos sadrži elemente odnosa povodom zasnivanja stvarne službenosti, te se u konkretnom slučaju imaju primeniti odredbe koje određuju ovakva prava.
U tom smislu, pravo prolaza kroz deo zemljišta koje koristi drugo lice, shodno odredbi člana 50. stav 1. ZOSO, mora se vršiti na način kojim se to zemljište najmanje opterećuje, a shodno odredbi čl. 7. st. 2. ZOSO, zabranjeno je vršenje tog prava protivno cilju zbog koga je ono priznato.
Iz ugovora kojim su stranke uredile način korišćenja proizlazi da je pravo kolskog i pešačkog prolaza u korist tužilaca zasnovano upravo da bi se omogućila redovna upotreba njihovog dela stambenog objekta, i dela zemljišta koje oni koriste.
Redovna upotreba podrazumeva mogućnost tužilaca da nesmetano pešice i kolima prilaze svom delu zemljišta, te je tuženi dužan da ovo trpi bez obzira u kojoj meri oni lično koriste to pravo, osim u slučaju zloupotrebe prava, shodno odredbi čl. 7. st. 2. ZOSO. Pored toga, redovna upotreba objekta, imajući u vidu da se radi o stambenoj jedinici, podrazumeva i posete trećih lica, te je i tim licima tuženi dužan da obezbedi nesmetan prolaz.
Međutim, shodno načelu restrikcije prava stvarnih službenosti iz navedene odredbe čl. 50. st. 1. ZOSO, okolnost da prolaz pešice omogućava trećim licima da priđu objektu tužilaca isključuje obavezu tuženog da trpi prolazak tih lica kolima, iz kog razloga se njegovo protivljenje ovakvom prolasku ne može smatrati aktom smetanja.
Navodi revizije da usled ovakvog postupanja tuženog sin tužilaca, koji je autoelektričar ne može da obavlja svoju delatnost, nisu od uticaja na pravilnost pobijane presude.
Ovo stoga što je pravo prolaza zasnovano radi redovne upotrebe stambenog objekta, a ne radi upotrebe poslovnog prostora, iz kog razloga tuženi nije ni dužan da omogući korišćenje prolaza u poslovne svrhe.
Okolnost da tuženi, odnosno njegovi posetioci ili mušterije povremeno parkiraju svoje vozilo na prolazu koje koriste tužioci u konkretnom slučaju nema značaj akta uznemiravanja stoga što iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizlazi da je ovakvo postupanje tuženog uobičajeno i da ih tuženi time sprečava u nesmetanom korišćenju prolaza, naročito imajući u vidu utvrđenu činjenicu da je na zahtev tužilaca tuženi uvek uklonio vozilo sa prolaza.
Stoga je pravila zaključak nižestepenih sudova o osnovanosti tužbenog zahteva, te su neosnovani navodi revizije kojima se ovakav zaključak pobija usled pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud Srbije, Rev.1240/98 od 17.09.1998