Pobijanim rešenjem prvostepenog suda kažnjen je punomoćnik tuženog advokat M. F. iz S, novčanom kaznom u iznosu od 10.000, 00 dinara a na osnovu člana 110. st. 1. Zakona o parničnom postupku.
Odredbama člana 110. st. 1. Zakona o parničnom postupku predviđeno je da će parnični sud kazniti novčanom kaznom do 30.000, 00 dinara lice koje u podnesku vređa sud, stranku ili drugog učesnika u postupku. Iz spisa predmeta proizlazi, a žalbom se ne pobija, činjenica da je u žalbi koju je punomoćnik tuženog izjavio dana 2.10.2003. godine protiv rešenja toga suda o određivanju privremene mere od 17.9.2003. godine, u više navrata punomoćnik tuženog vređala sud. Naime, u žalbi je punomoćnik navela više puta "da je sud izmislio", "da je sud o privremenoj meri odlučio i pre održavanja ročišta a ročište održao samo u cilju održavanja legaliteta", "da sud očigledno nije ni pročitao a još manje cenio dostavljene dokaze", "da je sud želeo da veruje tužiocu kao što mu poklanja veru u svemu", "da su svi ostali navodi suda u njegovim razlozima potpuno neistiniti, izmišljeni". Iz ovakvih navoda punomoćnika tuženog u pomenutoj žalbi jasno proizlazi da u konkretnom slučaju ima elemenata za kažnjavanje, što proizlazi iz činjeničnog stanja koje je navedeno, pa pravilno prvostepeni sud primenom navedene odredbe Zakona o parničnom postupku kažnjava punomoćnika tuženog novčanom kaznom u iznosu od 10.000, 00 dinara. Odlučujući o visini izrečene kazne prvostepeni sud je vodio računa da izrečena novčana kazna odgovara težini učinjene uvrede i materijalnim mogućnostima punomoćnika tuženog.
Ceneći navode žalbe koje je istakla punomoćnik tuženog, ovaj sud nalazi da su isti neosnovani. Ovo se prvenstveno odnosi na navod žalbe da je prilikom donošenja pobijanog rešenja učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 354. st. 2. tač. 14. Zakona o parničnom postupku, s obzirom na to da prvostepeno rešenje ne sadrži razloge o odlučnim činjenicama. Ovo stoga što iz prvostepenog rešenja jasno proizlazi da je punomoćnik tuženog kažnjena na osnovu člana 110. st. 1. Zakona o parničnom postupku a zbog vređanja suda na način koji je bliže opisan u izreci pobijanog rešenja. Tačno je, kako se to u žalbi ukazuje, da je pravo stranke u postupku pred sudom koje je dato zakonom, da ističe razloge i činjenice koje ukazuju na nezakonitosti u radu i postupku suda, ali je izuzetno bitno da stranka ovo učini na korektan način, i u okvirima koje nalaže osnovna pristojnost. Takođe, s obzirom na navedeno, ovaj sud nije mogao kao osnovan prihvatiti navod žalbe da se u konkretnom slučaju radi o subjektivnoj ličnoj povređenosti sudije koji je doneo pobijano rešenje, ali ne o vređanju suda. Ovo tim pre, što punomoćnik tuženog nastavlja i dalje da se nekorektno ponaša, izjavljujući žalbu protiv pobijanog rešenja o izrečenoj novčanoj kazni, tako što u poslednjem pasusu svoje žalbe iznosi mišljenje da "povređena sujeta pojedinih sudija kao što je konkretan slučaj, ne daje pravo nikome, pa ni sudiji, da u ime suda donosi ocenu postojanja radnji kojima se vređa čast i ugled suda, jer subjektivna osećanja sudija su različita, stvar su ličnosti, ali nisu o i opšte prihvaćeni kriterijumi za ocenu uvrede jednog državnog organa koji oni predstavljaju".