Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. A. iz V, na osnovu člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2014. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba D. A. i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodio pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse, u predmetu 06/2 broj 120-1-266/10, i Žalbenom komisijom Vlade u predmetu 120-01-394/10-01 kao i u upravnom sporu pred Upravnim sudom u predmetu U. 22656/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

Obrazloženje

1. D. A. iz V. je 8. juna 2011. godine, preko punomoćnika J. M, advokata iz V, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupcima koji su se vodili pred Ministarstvom unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse u predmetu 06/2 broj 120-1-266/10, Žalbenom komisijom Vlade u predmetu 120-01-394/10-01, kao i u upravnom sporu pred Upravnim sudom u predmetu U. 22656/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi detaljno opisao tok predmetnog postupka navodeći da postupak povodom njegovog zahteva za isplatu dodataka na platu traje već četiri i po godine. Zahteva da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku, te da naloži da se predmetni postupak što pre okonča. Zahteva i naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) je istovetna odredbi člana 170. Ustava, dok je stavom 2. tog člana propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Ministarstva unutrašnjih poslova, Uprava za ljudske resurse 06/2 broj 120-1-266/10 i predmeta Upravnog suda U. 22656/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, kao policijski službenik, zajedno sa drugim kolegama, je 4. decembra 2006. godine podneo zahtev prvostepenom organu uprave, Ministarstvu unutrašnjih poslova – Sektoru za zaštitu i spasavanje, Beograd, za isplatu dodataka na platu za prekovremeni rad, rad noću i na dan državnog i verskog praznika, u periodu od 4. decembra 2003. godine do 4. decembra 2006. godine.

Kako prvostepeni organ nije doneo rešenje, žalioci među kojima je i podnosilac su 11. januara 2007. godine izjavili žalbu Žalbenoj komisiji Vlade zbog nedonošenja rešenja prvostepenog upravnog organa i Žalbena komisija Vlade je rešenjem broj 120-00-15/07-01 od 2. februara 2007. godine odbila kao neosnovanu žalbu žalilaca među kojima je i podnosilac ustavne žalbe. Protiv navedenog konačnog upravnog akta podnosilac i druga lica su podneli tužbu Vrhovnom sudu Srbije, koja je presudom tog suda U. 2205/07 od 26. novembra 2009. godine usvojena i poništeno je rešenje Žalbene komisije Vlade broj 120-00-15/07/01 od 2. februara 2007. godine. U ponovnom postupku Žalbena komisija Vlade je rešenjem 120-01-460/09-1 od 21. decembra 2009. godine usvojila žalbu, među ostalim licima i podnosioca i naložila prvostepenom organu da sprovede postupak i donese odgovarajuće rešenje.

Zatim je u ponovnom postupku, prvostepeni organ Ministarstvo unutrašnjih poslova – Uprava za ljudske resurse rešenjem 06/2 broj 120-1-266/10 od 22. marta 2010. godine odbila zahtev policijskih službenika među kojima je i podnosilac, za isplatu dodatka na platu po osnovu prekovremenog rada, rada na dan državnog i verskog praznika i rada noću. Policijski službenici među kojima je i podnosilac su izjavili žalbu na to rešenje i Žalbena komisija Vlade je rešenjem broj 120-01-394/2010-01 od 26. aprila 2010. godine odbila njihovu žalbu, kao neosnovanu. Zatim je podnosilac zajedno sa ostalim licima podneo tužbu Upravnom sudu 31. maja 2010. godine protiv tužene Žalbene komisije Vlade broj 120-01-394/10-01 od 26. aprila 2010. godine.

Presudom Upravnog suda U. 22656/10 od 24. novembra 2011. godine u stavu prvom izreke uvažena je tužba tužilaca među kojima je i podnosilac pa je poništeno rešenje Žalbene komisije Vlade broj 120-01-394/2010-01 od 26. aprila 2010. godine i predmet je vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje; u stavu drugom izreke obavezuje se tuženi organ Žalbena komisije Vlade da tužiocima među kojima je i podnosilac isplati troškove upravnog spora.

Postupajući po presudi Upravnog suda, Žalbena komisija Vlade je donela rešenje broj 120-01-1595/2011-01 od 13. januara 2012. godine kojim je u stavu prvom izreke usvojila žalbu podnosilaca ustavne žalbe, poništila rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Uprave za ljudske resurse 06/2 broj 120-1-266/10 od 22. marta 2010. godine; u stavu drugom izreke predmet je vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak.

U ponovnom postupku prvostepeni organ je doneo rešenje 06/1 broj 120-1-8/12 od 15. novembra 2012. godine kojim je odbijen zahtev za isplatu dodatka na platu, a rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-930/12-01 od 28. decembra 2012. godine usvojena je žalba žalilaca, poništeno je rešenje Ministarstva unutrašnjih poslova – Sektora ljudskih resursa 06/1 broj 120-1-8/12 od 15. novembra 2012. godine i predmet je vraćen Ministarstvu unutrašnjih poslova na ponovni postupak. Odlučujući o žalbi između ostalih i podnosioca zbog nedonošenja rešenja prvostepenog organa u ponovnom postupku u propisanom roku, rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-298/13-01 od 17. juna 2013. godine usvojena je njihova žalba zbog nedonošenja rešenja prvostepenog organa u ponovnom postupku po rešenju Žalbene komisije Vlade broj 120-01-930/12-01 od 28. decembra 2012. godine i naloženo je Ministarstvu unutrašnjih poslova da donese odgovarajuće rešenje. Zatim je prvostepeni organ postupajući po rešenjima Žalbene komisije Vlade broj 120-01-930/12-01 od 28. decembra 2012. godine i broj 120-01-298/13-01 od 17. juna 2013. godine u ponovnom postupku doneo rešenje 06/1 broj 120-1-8/12-1 od 3. februara 2014. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev za isplatu dodataka na platu. Rešenjem Žalbene komisije Vlade broj 120-01-128/14-01 od 28. marta 2014. godine odbijena je žalba izjavljena protiv navedenog rešenja. 4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj upravnopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud nalazi da nadležni upravni organi u osporenom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali i nisu preduzeli sve zakonske mere da se postupak okonča u razumnom roku.

Analizirajući dužinu trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak otpočeo 4. decembra 2006. godine, podnošenjem zahteva podnosioca prvostepenom organu uprave za isplatu dodataka na platu, odnosno za prekovremeni, noćni i rad na dane državnih i verskih praznika i da je okončan 28. marta 2014. godine donošenjem konačnog upravnog akta.

Trajanje postupka od sedam godina i tri meseca samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

Naime, pre pokretanja upravnog spora konačni upravni akt je donet posle tri godine od pokretanja upravnog postupka, dok je nakon poništaja odluke drugostepenog upravnog organa u upravnom sporu konačan upravni akt donet nakon šest meseci. Zatim je nakon ponovnog poništaja drugostepene odluke u upravnom sporu posle godinu i po dana konačni upravni akt donet nakon dve i po godine. Dakle, predmetni postupak je trajao preko sedam godina, što predstavlja nerazumno dugo trajanje upravnog postupka.

Po oceni Suda, podnosilac nije doprineo dužini trajanja postupka, postupao je po svim nalozima upravnih organa i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a sam predmet spora je za njega bio od značaja.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, te je saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve iznete okolnosti, a posebno vreme trajanja postupka, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu prava. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.