Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić , dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . P . iz K . kod Loznice , čiji je posebni staralac D . P . iz K . kod Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 31. maja 2018. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba M. P . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Centrom za socijalni rad Loznica u predmetu broj 553-441/2 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuju se zahtev i podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

Obrazloženje

1. M. P . iz K . kod Loznice, čiji je posebni stara lac D . P . iz K . kod Loznice, podnela je Ustavnom sudu, 22. aprila 2016. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Centra za socijalni rad Loznica broj 15165 od 14. novembra 2012. godine, rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 553-03-212/2013-10 od 27. marta 2013. godine, presude Upravnog suda U. 4928/13 od 11. oktobra 2013. godine, rešenja Centra za socijalni rad Loznica broj 553-441/1 od 25. septembra 2013. godine, rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 553-03-2507/2013-10 od 6. juna 2014. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4397/14 od 26. februara 2016. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i prava na dostojanstvo, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, te prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 23. stav 1, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava. Poziva se i na povrede člana 6. stav 1. i čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju i član 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, čije povrede se cene u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je u okviru istaknute povrede prava na pravično suđenje navedeno da je u ovom predmetu svrha garancije razumnog roka da se okonča nesigurnost u kojoj se podnositeljka nalazi u pogledu svog građanskopravnog položaja, da predmet postupka nije složen, da je ponašanje podnositeljke korektno, uz poštovanje procesnih prava i obaveza, da se evidentna kašnjenja mogu pripisati upravnim o rganima, da je na Upravnom sudu posebna odgovornost da osigura da upravni organi učine sve kako b i se izbeglo nepotrebno kašnjenje i da je interes podnositeljke veoma važan s obzirom na njenu ranjivost i ugroženost.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih načela i prava, utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600.000,00 dinara i materijalne štete na ime troškova u postupku i zaostalih dugova od datuma podnošenja zahteva sa obračunatom zateznom kamatom, u iznosu od 215.000,00 dinara, da poništi osporeno rešenje Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 553-03-2507/2013-10 od 6. juna 2014. godine i osporenu presudu Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4397/14 od 26. februara 2016. godine, vrati predmet i naloži Ministarstvu da u roku od 30 dana odluči o zahtevu podnositeljke od 3. marta 2012. godine.

Podnositeljka ustavne žalbe je, preko posebnog staraoca, podnela 19. maja 2016. godine ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda R4. 65/2016 od 20. aprila 2016. godine i propuštanja Upravnog suda da utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku. U toj ustavnoj žalbi je posebno istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Predloženo je da Ustavni sud podnositeljki zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku „dodeli isplatu“ iznosa od 3000 evra u dinarskoj protivvrednosti, koliko je najviše predviđeno članom 30. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku , kao i naknadu novonastalih materijalnih troškova (razgledanje spisa, pravni saveti, danguba, putni troškovi, izrada i administrativni troškovi za podnošenje ove ustavne žalbe) u iznosu od 55.000,00 dinara.

Podnositeljka je u podnesku od 21. decembra 2016. godine navela da je u nastavku postupka doneto rešenje Centra za socijalni rad Loznica broj 553-441/2 od 3. oktobra 2016. godine, ističući da je to „novi dokaz“ povrede prethodno navedenih načela i prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz priložene dokumentacije i spisa predmeta Centra za socijalni rad Loznica broj 553-441/2, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

3.1. Podnositeljka ustavne žalbe je, preko posebnog staraoca majke D. P , 3. marta 2012. godine Centru za socijalni rad Loznica (u daljem tekstu: prvostepeni organ) podnela zahtev za priznavanje prava na razliku između uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica i ranije ostvarenog dodatka kod organizacije za penzijsko i invalidsko osiguranje. U zahtevu je navedeno da je podnositeljka korisnik prava na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, da je to pravo ostvarila kao invalidno dete po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji su bili na snazi do 1. juna 1992. godine, i da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa, zbog čega ispunjava uslove za ostvarivanje traženog prava koji su propisani odredbama člana 94. st. 1. i 2. Zakona o socijalnoj zaštiti. Uz zahtev je priložena medicinska dokumentacija, rešenje Republičke samoupravne interesne zajednice penzijskog i invalidskog osiguranja radnika – Osnovna zajednica Podrinsko-kolubarskog regiona – Valjevo Služba Šabac broj I-14414 od 16. oktobra 1979. godine, kojim je podnositeljki, kao invalidnom detetu, priznato pravo na dodatak za pomoć i negu II grupe, rešenje Centra za socijalni rad u Loznici broj 571-587 od 20. novembra 2000. godine, kojim je za posebnog staraoca podnositeljke ustavne žalbe postavljena majka D . P, kojoj će se isplaćivati „tuđa nega i pomo ć“ i rešenje Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih (u daljem tekstu: RFPIO) – Filijala Šabac broj 181.8-1 00013/01 od 15. januara 2001. godine, kojim je podnositeljki i njenoj majci utvrđeno pravo na porodičnu penziju.

Povodom zahteva prvostepenog organa da se obavi veštačenje stepena telesnog oštećenja podnositeljke, RFPIO – Filijala Šabac – Služba Loznica – Organ veštačenja u prvom stepenu je 31. marta 2012. godine dostavila službenu belešku u kojoj je navedeno da je podnositeljku potrebno uputiti da svoja prava ostvari u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, jer je korisnik porodične penzije.

Posebni staralac podnositeljke ustavne žalbe D . P. je 18. aprila i 5. novembra 2012. godine, po pozivima prvostepenog organa, dala izjave da ne želi da povuče zahtev i da traži da se o njemu reši bez odlaganja, u skladu sa zakonom.

Podnositeljka se uredno odazvala pozivu organa veštačenja u prvom stepenu RFPIO, ali je lekar veštak sačinio samo službenu belešku broj 3744 29 od 1. oktobra 2012. godine, u kojoj je naveo da je podnositeljka, po smrti oca, ostvarila pravo na porodičnu penziju kao invalidno dete, te je mišljenja da svoja prava može ostvariti u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, zbog čega je izlišno veštačenje u sistemu socijalne zaštite kao štićenice Centra za socijalni rad.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 15165 od 14. novembra 2012. godine odbio kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, iznoseći u obrazloženju rešenja samo sadržinu pomenute službene beleške od 1. oktobra 2012. godine.

Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike – Odeljenje za upravne poslove u oblasti socijalne zaštite (u daljem tekstu: drugostepeni organ) je 27. marta 2013. godine donelo rešenje broj 553-03-212/2013-10, kojim je poništeno prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da prvostepeni organ veštačenja RFPIO nije izvršio veštačenje i o tome sačinio nalaz, ocenu i mišljenje, što je bio dužan da učini u skladu sa odredbama Pravilnika o obrazovanju i načinu rada organa veštačenja RFPIO, već je sačinio samo službenu belešku bliže navedene sadržine . Pored toga, utvrđeno je da nije odlučeno o zahtevu podnositeljke kojim je traženo priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica u visini razlike između iznosa uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i iznosa novčane naknade ostvarene po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, već je odlučeno o pravu na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, što podnositeljka nije tražila. Drugostepeni organ je ukazao prvostepenom organu da u ponovnom postupku pribavi nalaz, ocenu i mišljenje prvostepenog organa veštačenja RFPIO o postojanju i stepenu telesnog oštećenja ili postojanju organskog trajnog poremećaja neurološkog i psihičkog tipa podnositeljke na dan podnošenja zahteva i uverenje RFPIO o tome da podnositeljka pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica ostvaruje kao invalidno dete osiguranika ili kao korisnik penzije, kao i koji iznos novčane naknade prima .

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 553-441/1 od 25. septembra 2013. godine kojim je odbijen kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. U obrazloženju rešenja je navedeno da je uvidom u nalaz , mišljenje i ocenu prvostepenog organa veštačenja RFPIO broj 3744 29 od 10. juna 2013. godine utvrđeno da kod podnositeljke ne postoji telesno oš tećenje od 100% po jednom osnovu, da podnositeljka nema organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa i da nema više oštećenja, tako da nivo oštećenja po najmanje dva osnova iznosi 70% i više procenata , što su uslovi za ostvarivanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica propisani odredbom člana 94. stav 1. Zakona o socijalnoj zaštiti.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 553-03-2507/2013-10 od 6. juna 2014. godine poništio navedeno prvostepeno rešenje i vratio predmet na ponovni postupak. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je u postupku po žalbi pribavljen nalaz, mišljenje i ocena drugostepenog organa veštačenja RFPIO broj 109 od 12. marta 2014. godine i dopuna nalaza broj 83 od 4. juna 2014. godine, kojima je na osnovu celokupne medicinske dokumentacije, utvrđeno da kod podnositeljke postoji t elesno oštećenje u visini od 70% po glavi III tačka 9 počev od nalaza psihologa od 13. novembra 2006. godine. Pored toga što je ponovio primedbe iz svog prethodnog rešenja, drugostepeni organ je ukazao na to da je u ponovnom postupku potrebno rešiti ne samo o pravu na razliku između iznosa uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i iznosa ostvarene novčane naknade za pomoć i negu drugog lica, koje je propisano odredbom člana 94. stav 2. Zakona, već i o pravu na razliku između iznosa dodatka za pomoć i negu drugog lica u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i iznosa ostvarene novčane naknade za pomoć i negu drugog lica, koje je propisano odredbom člana 92. stav 3. Zakona.

Prvostepeni organ je rešenjem broj 553-441/2 od 3. oktobra 2016. godine odbio kao neosnovan zahtev podnositeljke za priznavanje prava na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica u visini razlike između iznosa uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica i iznosa novčane naknade ostvarene po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju. Taj organ se u obrazloženju rešenja pozvao na pomenuti izveštaj RFPIO od 3. jula 2014. godine i pomenuti nalaz, ocenu i mišljenje od 10. juna 2013. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem broj 553-03-02078/2016-10 od 6. marta 2017. godine odbio žalbu podnositeljke izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja. Isti organ je dopisom od 6. marta 2017. godine ukazao prvostepenom organu da je potrebno da odmah po službenoj dužnosti pokrene postupak za ostvarivanje prava podnositeljke iz člana 92. stav 3. Zakona o socijalnoj zaštiti.

Podnositeljka je 12. maja 2017. godine podnela tužbu protiv navedenog drugostepenog rešenja, povodom koje se pred Upravnim sudom vodi upravni spor u predmetu U. 7365/2017.

3.2. Podnositeljka je drugostepenom organu izjavljivala žalbe zbog toga što prvostepena rešenja od 14. novembra 2012. godine, 25. septembra 2013. godine i 3. oktobra 2016. godine nisu doneta u zakonom propisanom roku. Kako ni drugostepeni organ nije rešavao u zakonskom roku o žalbama izjavljenim protiv donetih prvostepenih rešenja, podnositeljka je podnela tužbe zbog „ćutanja uprave“, koje je proširila na naknadno doneta rešenja drugostepenog organa od 27. marta 2013. godine i 6. juna 2014. godine, o kojima je Upravni sud odlučio osporenim presudama U. 4928/13 od 11. oktobra 2013. godine i U. 4397/14 od 26. februara 2016. godine , tako što ih je odbio. Podnositeljka je zbog propuštanja drugostepenog organa da odluči o žalbi zbog „ćutanja administracije“ od 25. jula 2016. godine podnela tužbu zbog „dvostrukog ćutanja uprave“, koju je Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu uvažio presudom U. 16248/16 od 25. januara 2017. godine i naložio donošenje rešenja o toj žalbi u roku od 30 d ana od dana dostavljanja presude. Podnositeljka je, takođe, 8. aprila 2017. godine podnela tužbu zbog nedonošenja odluke o žalbi od 5. decembra 2016. godine izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja od 3. oktobra 2016. godine.

3.3. Osporenim rešenjem Upravnog suda R4. 65/2016 od 20. aprila 2016. godine odbačen je kao nedozvoljen prigovor podnositeljke ustavne žalbe radi ubrzanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 4397/14. Taj sud je utvrdio da je presuda U. 4397/14 doneta 26. februara 2016. godine, a da je prigovor radi ubrzanja postupka podnet 8. marta 2016. godine, te je našao da podnositeljka, saglasno odredbi člana 5. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ( "Službeni glasnik RS", broj 40/ 15), nema pravo na zaštitu propisnu članom 2. tog zakona .

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedene ustavne odredbe, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10 ), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Zakonom o socijalnoj zaštiti ("Službeni glasnik RS", broj 24/ 11) propisano je: da se pravo na različite vrste materijalne podrške ostvaruje radi obezbeđenja egzistencijalnog minimuma i podrške socijalnoj uključenosti korisnika (član 5. stav 2.); da materijalnu podršku korisnik ostvaruje putem (…) dodatka za pomoć i negu drugog lica i uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica (član 79.); da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica da bi zadovoljilo svoje osnovne životne potrebe (član 92. stav 1.); da p ravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ostvaruje lice iz stava 1. ovog člana ako to pravo ne može da ostvari po drugom pravnom osnovu (stav 2.); da i zuzetno od stava 2. ovog člana, korisnik novčane naknade za pomoć i negu drugog lica koji je to pravo ostvario kao invalidno dete u organizaciji za penzijsko i invalidsko osiguranje po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, koji su bili na snazi do 1. juna 1992. godine, ostvaruje pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica u visini razlike između iznosa dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrđenog u skladu sa ovim zakonom i iznosa ostvarene novčane naknade za pomoć i negu drugog lica (stav 3.); da p ravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona za koje je, na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da ima telesno oštećenje od 100 % po jednom osnovu ili da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa i lice iz člana 92. stav 1. ovog zakona koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova (član 94. stav 1.); da l ice iz člana 92. stav 3. ovog zakona i lice koje je po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju ostvarilo pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica i ispunjava uslove iz stava 1. ovog člana može ostvariti pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica u visini razlike između iznosa uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrđenog u skladu sa ovim zakonom i iznosa novčane naknade za pomoć i negu drugog lica ostvarene po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju (stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je period merodavan za ocenu o povredi tog prava u konkretnom slučaju počeo da teče od 3 . marta 2012. godine, kada je podnositeljka podnela zahtev za priznavanje prava na razliku između iznosa uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica utvrđenog u skladu sa Zakonom o socijalnoj zaštiti i iznosa novčane naknade za pomoć i negu drugog lica po propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, čiji je korisnik. Postupak još nije pravnosnažno okončan i traje šest godina i tri meseca.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud ukazuje na to da je postupak ostvarivanja prava na socijalne novčane naknade, po prirodi stvari, hitan postupak. Ustavni sud je našao da se u osporenom postupku ne postavljaju složena činjenična pitanja, jer se odlučne činjenice utvrđuju na osnovu nalaza, mišljenja i ocene organa veštačenja obrazovani h po propisima kojima se uređuje penzijsko i invalidsko osiguranje , kao i službene evidencije RFPIO o pravima i visini prava čiji je korisnik podnositeljka. S tim u vezi, nisu se mogla postavljati ni složena pravna pitanja, pri čemu je podnositeljka u zahtevu i naknadnim izjavama precizno označila koje pravo traži i koje zakonske odredbe se odnose na njegovo ostvarivanje, priloživši potrebnu dokumentaciju.

Kada je u pitanju značaj predmeta postupka za podnositeljku, Ustavni sud je konstatovao da, iako je podnositeljka korisnik porodične penzije i novčane naknade za pomoć i negu drugog lica kod RFPIO, pravo, čije ostvarivanje je tražila u konkretnom postupku , saglasno odredbi člana 5. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti, služi obezbeđivanju egzistencijalnog minimuma i podrške socijalnoj uključenosti korisnika .

Ispitujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je utvrdio da su u osporenom postupku doneta tri prvostepena i tri drugostepena rešenja . Ustavni sud je našao da je dosadašnji postupak obeležilo učestalo vraćanje predmeta na ponovno rešavanje, zbog pogrešne pravne kvalifikacije zahteva i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, kao i periodi neaktivnosti upravnih organa, koji su svaki put prekoračivali zakonom propisane rok ove za donošenje i dostavljanje rešenja. Prvostepeni organ je tek rešenjem od 3. oktobra 2016. godine odlučio o pravu podnositeljke iz člana 94. stav 2. Zakona o socijalnoj zaštiti, u pogledu koga je postavila zahtev od 3. marta 2012. godine, koji je potvrdila izjavom od 18. aprila 2012. godine, a do tada je dva puta rešavao o pravu iz člana 94. stav 1. navedenog zakona, koje nije bilo predmet zahteva. Pri tome nije rešio o priznavanju prava podnositeljke iz člana 92. stav 3. Zakona, na šta mu je ukazao drugostepen organ u rešenju od 6. juna 2014. godine, a potom i u dopisu od 6. marta 2017. godine. Drugostepeni organ je propustio da otkloni nedostatke prvostepenog postupka i da sam reši upravnu stvar, iako je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe , Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka koristila pravna sredstva za ubrzanje postupka, u skladu sa zakonom, protiv svakog prekoračenja zakonom propisanih rokova za donošenje i dostavljanje rešenja u upravnom postupku.

Polazeći od svega navedenog , Ustavni sud je ocenio da dugom trajanju osporenog postupka doprin osi sporo i nedelotvorno postupanje nadležnih upravnih organa. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je u upravnom postupku koji se vodi pred Centrom za socijalni rad Loznica u predmetu broj 553-441/2 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio utvrđeno trajanje i hitnost postupka, čiji je predmet, pre svega, od egzistencijalnog značaja za podnositeljku, koja nije sposobna za samostalan život i rad, životni standard države i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard države u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja upravnih organa (videti Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupak okončao u najkraćem roku .

8. Razmatrajući ustavnu žalbu od 22. aprila 2016. godine izjavljenu protiv rešenja Centra za socijalni rad Loznica broj 15165 od 14. novembra 2012. godine, rešenja Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 553-03-212/2013-10 od 27. marta 2013. godine, presude Upravnog suda U. 4928/13 od 11. oktobra 2013. godine, rešenja Centra za socijalni rad Loznica broj 553-441/1 od 25. septembra 2013. godine, rešenja Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 553-03-2507/2013-10 od 6. juna 2014. godine i presude Upravnog suda – Odeljenje u Novom Sadu U. 4397/14 od 26. februara 2016. godine, Ustavni sud ukazuje da iz člana 170. Ustava proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da se ona podnosi protiv pojedinačnog akta kojim je odlučeno o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, kao i da se ustavnom žalbom mogu osporavati pojedinačni akti i radnje koji su doneti, odnosno preduzeti na štetu podnosioca ustavne žalbe, jer, po prirodi stvari, samo takvim aktom ili radnjom može doći do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda.

Ustavni sud je konstatovao da su osporenim rešenjima Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike broj 553-03-212/2013-10 od 27. marta 2013. godine i Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja broj 553-03-2507/2013-10 od 6. juna 2014. godine uklonjena iz pravnog prometa (poništajem) osporena rešenja Centra za socijalni rad Loznica broj 15165 od 14. novembra 2012. godine i broj 553-441/1 od 25. septembra 2013. godine, koja su bil a na štetu podnositeljke. Time joj je bila pružena mogućnost da se u ponovnom postupku utvrđuje osnovanost njenog zahteva. Takođe, Upravni sud je osporenim presudama U. 4928/13 od 11. oktobra 2013. godine i U. 4397/14 od 26. februara 2016. godine u pravnom p rometu zadržao navedena drugostepena rešenja kojima je omoguć eno ponovno odlučivanje o njenom zahtevu. Ustavni sud je konstatovao da je Rešenjem Už - 10599/2013 od 30. marta 2015. godine već odbacio kao nedopuštenu ustavnu žalbu podnositeljke izjavljenu protiv presude Upravnog suda U. 4928/13 od 11. oktobra 2013. godine.

Imajući u vidu navedene razloge, kao i da nije okončan postupak odlučivanja o pravima podnositeljke u upravnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da ustavna žalba u odnosu na osporene akte nije dopuštena, zbog čega ju je odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. S obzirom na to da je u podnesku od 21. decembra 2016. godine navedeno da je rešenje Centra za socijalni rad Loznica broj 553-441/2 od 3. oktobra 2016. godine „novi dokaz“ o povredi označenih ustavnih načela i prava, Ustavni sud je konstatovao da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe. Pri tome se pod iscrpljivanjem pravnih sredstava ne podrazumeva samo njihovo izjavljivanje, već donošenje odluke povodom podnetog poslednjeg dozvoljenog pravnog sredstva.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da u vreme podnošenja tog podneska nije bio pravnosnažno okončan postupak koji se vodi po zahtevu podnositeljke i nisu bila iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnositeljke u redovnom postupku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

10. Ustavni sud nije razmatrao ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Upravnog suda R4. 65/2016 od 20. aprila 2016. godine, kojima je odbačen prigovor radi ubrzanja postupka u predmetu Upravnog suda U. 4397/14, imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom postupku , koji obuhvata i trajanje pomenutog upravnog spora, te bi razmatranje ustavne žalbe u ovom delu bilo bespredmetno.

11. Kako upravni postupak nije pravnosnažno okončan, Ustavni sud je zahteve podnosi teljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete istaknute u ustavnim žalbama 22. aprila i 19. maja 2016. godine odbacio kao preuranjene, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu da je zahtev za naknadu materijalne štete u ustavnoj žalbi od 19. maja 2016. godine opredeljen, pored ostalog, u visini „troškova izrade i administrativnih troškova za podnošenje te ustavne žalbe“. U tom smislu, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazlo ženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na veb stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

12. Polazeći od svega navedenog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.