Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „B. – B. a. s.“ a.d. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

ODLUKU

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba privrednog društva „B. – B. a. s.“ a.d. izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 17411/10 od 16. septembra 201 1. godine.

Obrazloženje

1. Privredno društvo „B. – B. a. s.“ a.d. iz B, preko punomoćnika S. V, advokata iz B, podnelo je 12. novembra 2011. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 17411/10 od 16. septembra 201 1. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da podnosilac, kao davalac usluga prodaje autobuskih karata i drugih staničnih usluga, saglasno zaključenim sporazumima sa prevoznicima, vrši prodaju karata i u toku meseca dva puta vrši uplatu prihoda od prodatih karata na žiro račun korisnika usluga, sa uključenim porezom na dodatu vrednost; da su prevoznici obračunavali i plaćali taj porez, te da podnosilac nije poreski obveznik na ukupnu naknadu koja se odnosi na cenu prevoza, već samo na svoj deo prihoda koji mu pripada od prodaje karata, u vidu ugovorene provizije od 9% od bruto prihoda ostvarenog tom prodajom; da je svaki učesnik sporazuma bio dužan da plati porez na svoj deo prihoda koji mu pripada od prodatih autobuskih karata – prevoznici na ukupnu naknadu koja obuhvata cenu na ime usluge prevoza, u koju je uključen PDV, a podnosilac na naknadu ostvarenu pružanjem usluge prodaje karata, u vidu ugovorene provizije; da prvostepeni organ nije imao u vidu specifičnost poslovanja, niti je cenio da je podnosilac vršio prodaju karata „na osnovu registrovanog reda vožnje i cenovnika, bez zaduživanja sa prodatim kartama“.

Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, u konkretnom slučaju nije došlo do povrede Zakona o porezu na dodatu vrednost, „bez obzira na to da li je i podnosilac ustavne žalbe bio dužan da na ukupnu naknadu obračunava i plaća PDV, koristeći pravo na odbitak prethodnog poreza po fakturama prevoznika za koje je očigledno da su izdate suprotno Zakonu o PDV, pa kao takve i ne ispunjavaju uslove za odbitak prethodnog poreza, saglasno članu 28. tog zakona“. Ovu tvrdnju podnosilac ustavne žalbe potkrepljuje time što se „radi o utvrđenom načinu poslovanja, koji je saglasan članu 17. stav 3. tačka 2) Zakona o PDV, jer je prevoznicima preneta naplaćena naknada od prodatih karata, koja se odnosi na uslugu prevoza, sa uključenim PDV-om“.

Podnosilac ustavne žalbe, takođe, ističe: da je pogrešna ocena poreskih organa, koju je prihvatio Upravni sud, da desetodnevno uplaćivanje sredstava prevoznicima nema karakter prolazne stavke; da prema Uputstvu za primenu Zakona o porezu na dodatu vrednost, koje je 1. decembra 2004. godine donelo Ministarstvo finansija–Poreska uprava, mora postojati samostalnost u obavljanju prometa dobara i usluga i taj promet se mora vršiti u okviru obavljanja delatnosti koja predstavlja trajnu aktivnost u cilju ostvarivanja prihoda; da on ispunjava navedene kriterijume samo u odnosu na uslugu prodaje karata, za šta i ostvaruje određenu proviziju kao naknadu za tu uslugu, na koju pravilno obračunava i plaća PDV, a nema nikakvu samostalnost u odnosu na usluge prevoza „koje samostalno, u sopstvenom interesu i na sopstvenu odgovornost, obavljaju registrovani prevoznici“; da ove navode tužbe sud nije cenio, a da je drugostepeni organ Poreske uprave istakao da navedeno Uputstvo nije podzakonski akt i da je pogrešno protumačeno.

U ustavnoj žalbi se, takođe, ukazuje: da je u presudi Vrhovnog suda Srbije U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine iznet pravni stav da „podnosilac ustavne žalbe nije obveznik poreza na dodatu vrednost na naknadu koja obuhvata cenu na ime usluge prevoza“, ali da se Upravni sud uopšte na to nije osvrnuo; da je neprihvatljiva ocena Upravnog suda da ne postoji potreba da se posebno obrazlažu svi navodi tužbe, posebno imajući u vidu da se radi o relevantnim navodima tužbe koji su isticani u ranije vođenom upravnom sporu i uvaženi od strane Vrhovnog suda.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i celokupnu priloženu dokumentaciju, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Vrhovnog suda Srbije U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine uvažena je tužba podnosioca ustavne žalbe i poništeno rešenje Ministarstva finansija kojim je odbijena žalba privrednog društva „B. – B. a. s.“ a.d. iz B, izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Centar za velike poreske obveznike broj 47-00011/2007-CVPO-010 od 3. maja 2007. godine. Navedenim prvostepenim rešenjem su u stavu 1. tač. 1. do 12. dispozitiva utvrđene i naložene za uplatu obaveze poreza na dodatu vrednost, sa pripadajućom kamatom za poreski period od januara do decembra 2005. godine, u iznosima i na račune kako je to navedeno u rešenju. Vrhovni sud Srbije je u obrazloženju presude ocenio d a se osnovano tužbom osporava zakonitost rešenja poreskih organa, nalazeći da se iz odredaba člana 8. st. 4. i 5. Zakona o porezu na dodatu vrednost ne može zaključiti da je tužilac obaveznik plaćanja poreza na dodatu vrednost na ukupni iznos prodajne vrednosti autobuskih karata, kako to nalaze poreski organi. Taj sud je, takođe, ocenio: da autobuska stanica obavlja i pruža usluge prevoznicima u skladu sa Opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica, vršeći pre svega prodaju karata, što predstavlja uslugu koju tužilac samostalno obavlja, dok uslugu prevoza obavlja registrovani prevoznik „na osnovu autobuskih karata“; da saglasno odredbama Opštih uslova, kao i Zakona o ugovorima o prevozu u drumskom saobraćaju („Službeni list SRJ“, broj 26/95), tužilac prihod od prodatih karata uplaćuje prevoznicima, a na ovaj prihod prevoznici obračunavaju i plaćaju porez na dodatu vrednost; da se stoga ne može prihvatiti ocena poreskih organa da je saglasno navedenim odredabama Zakona tužilac obveznik poreza na dodatu vrednost (dalje u tekstu: PDV) i na naknadu koja obuhvata cenu na ime usluge prevoza: da iz razloga navedenih u obrazloženju prvostepenog, kao i osporenog rešenja, proizlazi da poreski organi nisu cenili specifičnost usluga koje tužilac vrši za prevoznike, niti su cenili propise koji se odnose na pružanje staničnih usluga, odnosno usluga prevoza; da je paušalna ocena poreskih organa u vezi sa načinom uplate naknade od prodatih karata koju tužilac vrši prevoznicima, kao i u vezi sa računima koji su ispostavljeni tužiocu za ove uplate. Vrhovni sud je istakao da je tužilac u žalbi kao i u primedbama na zapisnik o terenskoj kontroli, ukazao na specifičan način vršenja usluga povodom prodaje karata za prevoznike, pozivajući se pri tom na Uputstvo tuženog organa za primenu PDV-a, ali se poreski organi u vezi sa ovim navodima nisu izjasnili, iako je tužilac isticao da i iz ovog uputstva proizilazi da on nije obveznik PDV-a na vrednost koja je utvrđena prvostepenim rešenjem.

Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Sektor za poresko-pravne poslove i koordinaciju je, postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine, ponovo odbilo kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 3. maja 2007. godine. Drugostepeni organ je u obrazloženju rešenja broj 47-02047/2009-07, donetog 10. decembra 2009. godine, pored ostalog, naveo: da je odredbom člana 13. sporazuma zaključenog sa prevoznikom podnosilac ustavne žalbe obavezan da će vršiti prodaju karata u svoje ime, a za račun prevoznika; da će 10-og i 20-og u mesecu vršiti uplatu prihoda od prodatih karata na žiro račun prevoznika; da su po osnovu zajedničkiog organizovanja vršenja usluga prevoza i prodaje karata učesnici saglasni da od bruto prihoda ostvarenog od prodaje karata podnosiocu pripada 9%; da je cena autobuske karte sadržavala cenu prevoza, naknadu za stanične usluge, naknadu za osiguranje putnika i PDV obračunat na sve navedene naknade i da je od tako ukupno naplaćene naknade iskazane na autobuskoj karti podnosilac obračunavao i plaćao PDV samo na naknadu po osnovu ugovorene provizije.

Drugostepeni organ je istakao da podnosilac nema obavezu izdavanja računa, saglasno odredbi člana 2. Pravilnika o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („ Službeni glasnik RS“, br. 105/04, 140/04 i 67/05 ), jer se promet usluga vrši fizičkim licima koja nisu obveznici. Dalje je navedeno: da su odredbe člana 17. st. 1. i 2. i stava 3. tačka 2) Zakona o PDV-u povezane sa odredbama člana 8. st. 4. i 5. istog zakona i da iz njih proizlazi da poresku osnovicu u konkretnom slučaju čini ukup na prodajna vrednost autobuske karte u koju nije uključen PDV, a ne samo naknada koju čini ugovorena provizija od 9%; da se poslovni odnos po zaključenim sporazumima sa prevoznicima i faktičko stanje podudaraju, te je podnosilac označen kao poreski obveznik jer je prodavao autobuske karte u ime i za račun drugog lica, a stanične usluge je pružao u svoje ime i za svoj račun; da odredbe predmetnih sporazuma o načinu plaćanja poreza nisu od značaja, budući da su isti zaključeni u vreme važenja Zakona o porezu na promet i nisu usaglašene sa Zakonom o porezu na dodatu vrednost, a odnosi koji su regulisani zakonom ne mogu se na drugačiji način uređivati sporazumom; da uputstvo Poreske uprave za primenu Zakona predstavlja interni, a ne opšti akt i da se tvrdnja podnosioca da iz navedenog uputstva proizlazi da nije poreski obveznik u smislu odredbe člana 8. stav 5. Zakona, zasniva na pogrešnom tumačenju navoda iz uputvstva i odredaba Zakona; da su, s obzirom na odredbu člana 28. Zakona, neosnovani navodi žalbe da su prevoznici protivno Zakonu ispostavljali račune podnosiocu sa iskazanim PDV, jer su prevoznici pružali usluge prevoza u kooperantskom odnosu sa podnosiocem i kao poreski obveznici su bili dužni da izdaju račun podnosiocu, koji je mogao da koristi pravo na odbitak prethodnog poreza od dugovanog PDV-a, po računima prevoznika. Navodi podnosioca da se „naloženi način obračuna nameće kao duplo oporezivanje u odnosu na osnovicu iz koje je već plaćen dugovani PDV, koji pripada usluzi prevoza“, po mišljenju drugostepenog organa, nisu od uticaja, budući da se PDV, saglasno članu 1. stav 2. Zakona, obračunava i plaća u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga. Takođe su ocenjeni neosnovanim navodi žalbe da naplaćena naknada od prodaje karata ima karakter prolazne stavke, budući da je podnosilac dnevni pazar prenosio na svoj račun, a uplatu prihoda prevoznicima nije vršio svakodnevno, pri čemu je obračunavao PDV samo na svoju proviziju.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 17411/10 od 16. septembra 201 1. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv rešenja Ministarstva finansija – Poreska uprava – Sektor za poresko-pravne poslove i koordinaciju broj 47-02047/2009-07 od 10. decembra 2009. godine. U obrazloženju osporene presude najpre je konstatovano da je pobijano rešenje doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. br. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine, kojom je tužba uvažena i poništeno rešenje tuženog organa od 5. septembra 2007. godine. Upravni sud je dalje naveo da je, postupajući po primedbama Vrhovnog suda Srbije, tuženi organ utvrdio: da tužilac, kao autobuska stanica, obavlja i pruža usluge prevoznicima u skladu sa Opštim uslovima poslovanja autobuske stanice („Službeni glasnik RS“, broj 21/96) U obrazloženju presude je izloženo činjenično stanje koje proizlazi iz spisa predmeta, navedene su merodavne odredbe materijalnog prava i razlozi na kojima je tuženi organ zasnovao ocenu o tome da je prvostepeni organ pravilno utvrdio da je tužilac u kontrolisanom periodu bio u obavezi da na ukupan iznos naplaćene naknade od prodatih karata u svoje ime, a za račun prevoznika – u koju je uključena i naknada za stanične usluge koju pruža tužilac za prevoz izvršen na teritoriji Republike Srbije, obračuna i plati porez na dodatu vrednost, te da osnovicu za obračun tog poreza od strane tužioca čini ukupna prodajna vrednost autobuske karte u koju nije uključen PDV, a ne samo naknada koju čini ugovorena provizija od 9%. Upravni sud je istakao da je tuženi organ, postupajući u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine, pravilno postupio kada je odbio žalbu tužioca, dajući za svoju odluku dovoljne i jasne razloge – koje je u svemu kao pravilne prihvatio i taj sud i ocenjujući sve navode tužioca iznete u žalbi, čime je otklonio povredu pravila upravnog postupka na koje je ukazao u Vrhovni sud Srbije u navedenoj presudi. Taj sud je naveo da je cenio i ostale navode tužioca iznete u žalbi, koji su ponovljeni i u tužbi, ali je našao da nisu od uticaja na drugačije rešenje ove upravne stvari.

Prema zvaničnim podacima Agencije za privredne registre, podnosilac ustavne žalbe samostalno obavlja delatnost pod šifrom 5221 u Klasifikaciji delatnosti – uslužne delatnosti u kopnenom saobraćaju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o porezu na dodatu vrednost („ Službeni glasnik RS“, br. 84/04, 86/04 i 61/05 ), koji je bio na snazi u vreme nastanka predmetne poreske obaveze, bilo je propisano: da je PDV porez na potrošnju koji se obračunava i plaća na isporuku dobara i pružanje usluga, u svim fazama proizvodnje i prometa dobara i usluga, kao i na uvoz dobara, osim ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 1. stav 2.); da je predmet oporezivanja PDV isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti (član 3. tačka 1)) ; da se p rometom dobara smatra i isporuka dobara po ugovoru na osnovu kojeg se plaća provizija pri prodaji (član 4. stav 3. tačka 4)); da promet usluga čine svi poslovi i radnje u okviru obavljanja delatnosti koji nisu promet dobara iz člana 4. ovog zakona (član 5. stav 1.); da je poreski obveznik lice koje samostalno obavlja promet dobara i usluga ili uvozi dobra, u okviru obavljanja delatnosti (član 8. stav 1.); da je delatnost iz stava 1. ovog člana trajna aktivnost proizvođača, trgovca ili pružaoca usluga u cilju ostvarivanja prihoda (član 8. stav 2.); da je obveznik lice koje vrši isporuku dobara, odnosno pružanje usluga u svoje ime, a za račun drugog lica (član 8. stav 5.); da poreska obaveza nastaje, pored ostalog, danom kada se izvrši promet dobara i usluga (član 16. tačka 1)); da poresku osnovic u kod prometa usluga čini iznos naknade (u novcu, stvarima ili uslugama) koju obveznik prima ili treba da primi za pružene usluge, u koju nije uključen PDV, ako ovim zakonom nije drukčije propisano (član 17. stav 1.); da osnovica ne sadrži iznose koje obveznik naplaćuje u ime i za račun drugog, ako taj iznos prenosi licu u čije ime i za čiji račun je izvršio naplatu (član 17. stav 3. tačka 1)); da pravo na odbitak prethodnog poreza obveznik može da ostvari ako poseduje račun izdat od strane drugog obveznika u prometu o iznosu prethodnog poreza, u skladu sa ovim zakonom, u kojem je iskazan prethodni porez (č lan 28. stav 2. tač. 1) i 2)); da obveznik može da koristi pravo na odbitak srazmenog dela prethodnog poreza, ako prima usluge da bi izvršio promet dobara i usluga sa pravom i bez prava na odbitak prethodnog poreza, (član 30. stav 1.).

Pravilnikom o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („ Službeni glasnik RS“, br. 105/04, 140/04 i 67/05 ) propisano je da se o baveza izdavanja računa iz člana 42. Zakona o porezu na dodatu vrednost ne odnosi na obveznike PDV za promet dobara i usluga koji vrše licima koja nisu obveznici PDV (član 2.).

Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju („ Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 66/01, 61/05 i 91/05 ) propisano je: da autobuska stanica predstavlja objekat u kome se vrši prihvat i otpremanje autobusa, prtljaga i stvari, ukrcavanje i iskrcavanje putnika, izdavanje voznih karata i drugih prevoznih isprava, davanje obaveštenja o prevozu i pružanje drugih usluga u vezi sa prevozom (član 2. tačka 7)); da se j avni prevoz putnika i stvari obavlja u skladu sa ovim zakonom i opštim uslovima prevoza, koje utvrđuje Privredna komora Srbije (član 11.); da p reduzeće koje upravlja autobuskom stanicom mora vršiti usluge prevoznicima i putnicima pod jednakim uslovima i u skladu sa opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica, koje utvrđuje Privredna komora Srbije (član 25. st. 1. i 2.).

Opštim uslovima u međumesnom i međurepubličkom drumskom prevozu putnika („ Službeni glasnik RS, br. 21/96, 7/2000 i 47/02) predviđeno je: da ukoliko prevoznik u skladu sa registrovanim redom vožnje ne održi polazak sa početne stanice, autobuska stanica može angažovati drugog prevoznika da obavi prevoz na teret prevoznika koji nije obavio prevoz, nakon proteka vremena od 30 minuta (član 15.); da su, u koliko se prevoz po registrovanom redu vožnje ne održi, autobuska stanica ili prevoznik, u zavisnosti od toga ko je izvršio prodaju karte, duž ni da izvrš e povraćaj cene karte u punom iznosu (član 17.) .

Opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica („Službeni glasnik RS“, br. 21/96, 50/99 i 116/03) predviđeno je: da autobuskim stanicama upravljaju preduzeća koja su registrovana za pružanje staničnih usluga (član 3.); da stanica obezbeđuje prevozniku usluge prodaje karata, prijem i otpremu autobusa, a može obezbediti i druge usluge (član 4.); da stanica vrši prodaju svih vrsta voznih karata prevoznika u svoje ime, a za račun prevoznika (član 5. stav 1.); da s tanica može angažovati drugog prevoznika radi otpreme putnika na određenoj registrovanoj liniji, ukoliko prevoznik nije u roku od 30 minuta od isteka vremena utvrđenog za određeni polazak, postavio vozilo za otpremu putnika na polazni peron, u kom slučaju stanica ima pravo na naknadu stvarnih troškova od prevoznika koji nije blagovremeno održao polazak na liniji (član 9. st. 1. i 3.); da stanica obavezno obezbeđuje putnicima, pod jednakim uslovima, usluge prodaje karata za registrovane linije, davanje obaveštenja vezanih za prevoz i korišćenje javnog sanitarnog čvora sa tekućom vodom, a može obezbediti i druge usluge (član 10.); da ako prevoz ne otpočne u vreme koje je određeno redom vožnje, putnik može odustati od ugovora i zahtevati da mu se vrati cena karte u punom iznosu (član 13.); da je stanica dužna da ostvareni prihod od prodaje karata uplati prevozniku na svakih sedam dana u toku meseca (član 22.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je, kao „davalac usluga prodaje autobuskih karata i drugih staničnih usluga“, obveznik PDV-a samo u odnosu na svoj deo prihoda koji mu pripada od prodaje autobuskih karata, u vidu ugovorene provizije od 9% od bruto prihoda ostvarenog tom prodajom, jer to proizlazi iz sporazuma koje je zaključio sa prevoznicima. Po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, poreski organi nisu imali u vidu specifičnost njegovog poslovanja, niti su cenili činjenice da je prodaja karata vršena „na osnovu registrovanog reda vožnje i cenovnika, bez zaduživanja sa prodatim kartama“, da je u toku meseca dva puta uplaćivan prihod od prodatih karata na žiro račun korisnika usluga, sa uključenim PDV-om i da su prevoznici obračunavali i plaćali taj porez. Polazeći od toga da je prema navedenim sporazumima svaki učesnik bio dužan da plati porez na svoj deo prihoda koji mu pripada od prodatih autobuskih karata, podnosilac ustavne žalbe zaključuje da on nije poreski obveznik u odnosu na ukupnu vrednost prometa ostvarenog prodajom autobuskih karata. Ustavnom žalbom se, takođe, ukazuje da je Upravni sud u osporenoj presudi propustio da se izjasni o ovim navodima tužbe, posebno imajući u vidu da je pobijano drugostepeno rešenje doneto u izvršenju presude Vrhovnog suda Srbije U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine, u kojoj je „iznet pravni stav da podnosilac ustavne žalbe nije obveznik PDV-a na naknadu koja obuhvata cenu na ime usluge prevoza“.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno nepravična, arbitrerna ili diskriminatorska.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. S obzirom na to da se u upravnom sporu proverava zakonitost konačnog upravnog akta na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne postoji obaveza suda da obrazlaže sve navode tužbe, ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava. U presudi donetoj u slučaju Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine, Evropski sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim. Međutim, za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke nižeg suda, odnosno upravnog organa.

Primenjujući navedena stanovišta na konkretan ustavnosudski spor, Ustavni sud je ispitivao da li su podnosiocu ustavne žalbe u predmetnom upravnom postupku u kome je odlučivano o njegovoj poreskoj obavezi, prezentovane zapisnikom o terenskoj kontroli utvrđene odlučne činjenice uz koje zakon vezuje nastupanje određenih posledica, da li mu je ukazano na merodavne odredbe zakona, sa tumačenjem o načinu i razlozima primenjenih odredaba na utvrđeno činjenično stanje, te da li su izloženi jasni i određeni navodi o razlozima odbijanja njegove žalbe, kao i tužbe u upravnom sporu.

Ustavni sud je, na osnovu navedenih odredaba Zakona o porezu na dodatu vrednost, utvrdio: da se PDV obračunava i plaća na pružanje usluga u svim fazama prometa usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici Srbiji uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti; da je lice koje samostalno obavlja promet usluga, u okviru obavljanja delatnosti koja predstavlja njegovu trajnu aktivnost , p oreski obveznik i u slučaju kada pruža usluge u svoje ime, a za račun drugog lica ; da je poreska osnovica kod prometa usluga iznos novčane naknade koju je obveznik primio za pružene usluge, u koju nije uključen PDV ; da obveznik može da ostvari pravo na odbitak prethodnog poreza ako poseduje račun izdat od strane drugog obveznika u prometu o iznosu prethodnog poreza, kao i pravo na odbitak srazmenog dela prethodnog poreza, ako prima usluge da bi izvršio promet usluga sa pravom i bez prava na odbitak prethodnog poreza . Po oceni ovog suda, iz navedenih odredaba Zakona proizlazi da se prometom usluga smatra i vršenje usluga po ugovoru na osnovu kojeg se plaća provizija za učinjene usluge, te da se iz poreske osnovice ne izuzimaju iznosi koje obveznik naplaćuje u svoje ime , a za račun drugog lica.

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je Zakonom o prevozu u drumskom saobraćaju određen pravni položaj autobuske stanic e kao objekta u kome se vrši prihvat i otpremanje autobusa, prtljaga i stvari, ukrcavanje i iskrcavanje putnika, izdavanje voznih karata i drugih prevoznih isprava, davanje obaveštenja o prevozu i pružanje drugih usluga u vezi sa prevozom . Navedenim zakonom je, takođe, propisano da se javni prevoz putnika i stvari obavlja u skladu sa tim zakonom i opštim uslovima prevoza, te da preduzeće koje upravlja autobuskom stanicom vrši usluge prevoznicima i putnicima u skladu sa opštim uslovima poslovanja autobuskih stanica, prema kojima prodaju autobuskih karata stanica vrši u svoje ime, a za račun prevoznika.

Analizirajući rešenje Ministarstva finansija od 10. decembra 2009. godine, čija je zakonitost ocenjivana u upravnom sporu koji je okončan osporenom presudom, Ustavni sud je našao da navedeni konačni upravni akt sadrži činjenične zaključke i pravna stanovišta koja u konkretnom slučaju na pravno logičan, jasan i dosledan način stavljaju u kontekst merodavne odredbe zakona, odnosno podzakonskih akata, navedenih u tački 4. ovog obrazloženja, kojima je uređena materija poreza na dodatu vrednost ili su s njom, s obzirom na okolnosti slučaja, u određenoj vezi. Naime, ocena drugostepenog organa o tome da poresku osnovicu u konkretnom slučaju čini ukupan iznos prodatih autobuskih karata bez PDV, temelji se na sledećim razlozima: da podnosilac ustavne žalbe samostalno obavlja uslužne delatnosti u kopnenom saobraćaju, što predstavlja njegovu trajnu aktivnost ; da je podnosilac poreski obveznik, budući da usluge prodaje karata pruža u svoje ime, a za račun drugog lica, a stanične usluge u svoje ime i za svoj račun; da je cena autobuske karte u konkretnom slučaju sadržavala cenu prevoza, naknadu za stanične usluge, naknadu za osiguranje putnika i PDV obračunat na sve navedene naknade; da je sporazumima zaključenim sa prevoznicima podnosilac ustavne žalbe obavezan da će 10-og i 20-og u mesecu vršiti uplatu prihoda od prodatih karata na žiro račun prevoznika; da su po osnovu zajedničkog organizovanja vršenja usluga prevoza i prodaje karata učesnici sporazuma postigli saglasnost da od bruto prihoda ostvarenog od prodaje karata podnosiocu pripada 9%. Po oceni ovog suda, drugostepeni upravni organ je, takođe, odgovorio na sve navode kojima je podnosilac u žalbi osporavao zakonitost poreske obaveze koja mu je utvrđena prvostepenim rešenjem od 3. maja 2007. godine.

Ustavni sud je, takođe, utvrdio da obrazloženje osporene presude sadrži konstataciju da je drugostepeni organ doneo pobijano rešenje, postupajući po primedbama Vrhovnog suda Srbije datim u presudi U. 8622/07 od 25. septembra 2009. godine, da je Upravni sud u naveo razloge o odlučnim činjenicama i merodavnim odredbama materijalnog prava, te da je odgovorio na bitne navode tužbe, a da je za ostale navode ocenio da su neosnovani ili da su bez uticaja na drugačije rešenje upravne stvari.

Ustavni sud ukazuje da razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence), obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evropski sud za ljudska prava, u slučaju Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“ , odluka od 14. januara 2010. godine, § 38 .). S tim u vezi, Ustavni sud je konstatovao da u konkretnom slučaju ne postoji ustanovljena sudska praksa koja je morala biti izmenjena u postupku i na način propisan zakonom, niti je o predmetnoj obavezi drugog lica u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito odlučeno, već je u istoj upravnoj stvari u prethodno vođenom upravnom sporu, Vrhovni sud zauzeo stanovište da iz odredaba čl. 4. i 5. Zakona o PDV ne proizlazi obaveza podnosioca ustavne žalbe da plaća PDV na usluge prevoza, te da drugostepeni organ nije cenio navode podnosioca i akte na koje se pozvao u žalbi. Po oceni Ustavnog suda, navedene povrede pravila postupka otklonjene su u postupku donošenja drugostepnog rešenja od 10. decembra 2009. godine, a zauzeto pravno stanovište Upravnog suda je u dovoljnoj meri obrazloženo, na način koji ovaj sud ocenjuje ustavnopravno prihvatljivim, zbog čega se ne može prihvatiti tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da je Upravni sud osporenom presudom „eliminisao stavove Vrhovnog suda Srbije“.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenom presudom Upravnog suda nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredb i člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13-Odluka US), odbio ustavnu žalbu kao neosnovan u.

6. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.