REPUBLIKA SRBIJA
APELACIONI SUD U BEOGRADU
Gž. br. 7394/10
Dana 12.05.2011. godine
B E O G R A D
U IME NARODA
APELACIONI SUD U BEOGRADU, u veću sastavljenom od sudija Tamare Uzelac Đurović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Vesne Matković, članova veća, u parnici tužioca AA, čiji je punomoćnik AB, advokat, protiv tuženih BB, čiji je punomoćnik BA, advokat, BB1, i BB2, radi utvrđenja, odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P.br. 115/08 od 25.05.2009.godine, u sednici veća održanoj dana 12.05.2011. godine, doneo je
P R E S U D U
І ODBIJA SE kao neosnovana žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P.br. 115/08 od 25.05.2009.godine u delu stava prvog kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca AA, kojim je tražio da se utvrdi da zaostavštinu sada pok. PP čini parcela aa šuma „aa1“_ klase od 97,69 ari, upisana u list nepokretnosti aa2 KO aa3, što su drugotuženi BB1 i trećetuženi BB2 dužni da priznaju i dozvole uknjižbu u javnim knjigama bez naknadne saglasnosti.
ІІ UKIDA SE presuda Opštinskog suda u Smederevskoj Palanci P.br. 115/08 od 25.05.2009.godine u delu stava prvog kojim je odbijen kao neosnovan zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi da zaostavštinu sada pok. PP, čini parcela aa šuma „aa1“ _ klase od 97,69 ari, upisana u list nepokretnosti aa2 KO aa3 što je prvotužena BB dužna da prizna i dozvoli uknjižbu u javnim knjigama bez naknadne saglasnosti i u stavu drugom izreke i u tom delu se predmet VRAĆA Osnovnom sudu u Smederevskoj Palanci na ponovno suđenje.
O b r a z l o ž e nj e
Pobijanom presudom odbijen je tužbeni zahtev tužioca AA kojim je tražio da se utvrdi da zaostavštinu sada pok. PP čini parcela aa šuma „aa1“ _ klase od 97,69 ari, upisana u list nepokretnosti aa2 KO aa3, koju je stekao putem poklona koji je učinjen 1952. godine i održaja, što su tuženi BB, kao vanknjižni vlasnik po osnovu rešenja Opštinskog suda u Topoli O. br. 4392/07 tuženi BB1 i BB2, kao jedini sledbenik sa BB vlasnika parcele aa, VV bivšeg iz _ i to BB preko supruge pok. VV, svoje prababe pok. VV1, a tuženi BB1 preko svog oca pok. VV2 koji je VV bio sinovac i BB2 preko svoje majke VV3 koja je VV bila sinovica, a BB1 i BB2 kao jedini sledbenici sada pok. PP1 bivšeg iz _, koji je bio sinovac pok. VV, dužni da priznaju i dozvole uknjižbu u javnim knjigama bez naknadne saglasnosti ( stav prvi izreke ). Obavezan je tužilac AA da tuženoj BB naknadi parnične troškove u iznosu od 25.500,00 dinara ( stav drugi izreke ).
Protiv navedene presude tužilac je blagovremeno izjavio žalbu iz svih zakonskih razloga propisanih odredbom člana 360 stav 1 ZPP.
Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 372 ZPP ( „Službeni glasnik RS“ br. 125/04, sa kasnijim izmenama i dopunama ), Apelacioni sud je našao
 da je žalba tužioca delimično osnovana.
Prema stanju spisa parnične stranke se spore oko prava svojine na kat.parc. aa upisanoj u list nepokretnosti br. aa2 KO aa3. Tužilac tvrdi da je njegov pok. deda PP vanknjižni vlasnik predmetne kat.parcele i da je to pravo stekao po osnovu ugovora o poklonu i održaja. Zbog toga tužilac traži da se utvrdi da u sastav zaostavštine njegovog dede ulazi vanknjižno pravo svojine na navedenoj parceli. Ovako postavljen zahtev priznali su drugotuženi BB1 i trećetuženi BB2 dok je prvotužena BB osporila zahtev tužilaca. Rešavajući sporni odnos, prvostepeni sud je u dokaznom postupku pročitao izvod iz katastra za kat.parc. aa KO aa3. Prema sadržini posedovnog lista br. aa2 vlasnik kat.parc. aa je prvotužena BB. Ovaj dokaz je bio dovoljan za izvođenje zaključka da je prvotužena BB pasivno legitimisana da vodi ovaj spor. Svojstvo njene pasivne legitimacije počiva na činjenici da je ona formalni tj. zemljišnoknjižni vlasnik predmetne parcele. Stoga je sporni odnos trebalo rešavati između tužioca i prvotužene BB.
Umesto da na osnovu ovog dokaza odgovori na pitanje pasivne legitimacije, prvostepeni sud je isti prevideo i značaj dao vanknjižnom stanju nastalom posle smrti VV. U pitanju je nekadašnji zemljišno-knjižni vlasnik kat. Parc. aa, koji je umro __. godine i koga su nasledili njegova supruga i pobočni rođaci u drugom naslednom redu. Po shvatanju prvostepenog suda tužbom su morali biti obuhvaćena sva lica koja su nasledila VV odnosno njihovi naslednici. Sprovodeći ovaj stav prvostepeni sud je izveo dokaze i utvrdio ko su pravni sledbenici zakonskih naslednika VV. Za ta lica prvostepeni sud je našao da između njih postoji pravna zajednica i da su oni morali biti tuženi kako bi se raspravio svojinski odnos na predmetnoj parceli. Pošto nisu tuženi svi pravni sledbenici naslednika VV, prvostepeni sud je našao da se radi o materijalnopravnom propustu tužioca (odn. njegovog profesionalnog punomoćnika), zbog čega je zahtev tužioca odbijen kao neosnovan. Usled ovakvog shvatanja prvostepenog suda ostala su nerazjašnjena činjenična pitanja na kojima je tužilac zasnovao svoj zahtev. Naime, prvostepeni sud nije hteo da raspravlja po kom osnovu i na koji način je deda tužioca postao vlasnik sporne parcele, jer su mu te tvrdnje bile irelevantne kod zauzetog stava da tužbom nisu bili obuhvaćena sva lica tj. svi članovi pravne zajednice koja za objekat ima predmetnu parcelu.
Navedeno shvatanje prvostepenog suda važilo bi da je prvotužena BB jedan od više vanknjižnih vlasnika predmetne parcele. Kada se pred sudom utvrđuje svojinsko pravo na nepokretnostima evidentiranim u katastru ili u zemljišnim knjigama u tim sporovima tužba se podnosi protiv lica upisanih u navedene evidencije. Ako ta lica nisu živa i ako se njihovi naslednici nisu upisali u zemljišne knjige kao novi vlasnici, samo u tom slučaju tužba se podnosi protiv svih vanknjižnih vlasnika tj. naslednika. Ukoliko se desi da neki od naslednika upiše svoje pravo, a neki to ne učine, tužba za utvrđenje prava svojine se mora podneti protiv zemljišnoknjižnih vlasnika ukoliko tužilac pretenduje da upiše stečeno pravo u zemljišne knjige. Tužbom mogu biti obuhvaćeni i navodni vanknjižni vlasnici, ali će zahtev u odnosu na njih biti neosnovan zbog pretpostavke tačnosti zemljišnoknjižne evidencije. Uostalom, zbog javnog karaktera evidencija o nepokretnostima ( i stvarnih prava na njima ), pretpostavlja se da faktičko stanje odgovara formalnom stanju i ne traži se od tužioca da ispituje eventualne razlike. Dakle, ovom tužbom tužilac je tražio da sud u odnosu na zemljišnoknjižnog vlasnika tj. prvotuženu BB deklariše postojanje prava svojine tužioca na nepokretnosti kako bi takva odluka suda bila osnov za upis prava tužioca u zemljišne knjige; usled čega je tužba podneta u skladu sa stanjem u zemljišnim i drugim javnim knjigama. Stoga je prvotužena pasivno legitimisana da se protiv nje vodi ovaj spor dok to svojstvo nemaju drugotuženi BB1 i trećetuženi BB2 ( jer nisu formalni vlasnici predmetne kat.parcele ).
Imajući u vidu navedeno, Apelacioni sud nalazi da je zbog pogrešne primene materijalnog prava prvostepeni sud propustio da pravilno i potpuno utvrdi činjenično stanje. Međutim, ovaj propust prvostepenog suda odrazio se na pravilnost i zakonitost onog dela prvostepene presude koji se tiče prvotužene BB. Što se tiče ostalih tuženih, u odnosu na njih je pravilno prvostepeni sud zaključio da je zahtev tužioca neosnovan, ali iz razloga koje je dao ovaj sud. Stoga je Apelacioni sud odluku kao u stavu І izreke doneo u skladu sa odredbom člana 375 ZPP. Kada je u pitanju prvotužena BB ona je pasivno legitimisana da se protiv nje vodi ova parnica i u odnosu na nju prvostepena presuda je nepravilna i nezakonita, zbog čega je ovaj sud u skladu sa odredbom člana 377 ZPP odlučio kao u stavu ІІ izreke; a ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer ista zavisi od konačnog rešenja ove pravne stvari.
Najzad, ovaj sud nalazi da je prvostepeni sud pogrešno smatrao da je tužbeni predlog obavezni element tužbe. Naime, uprkos tome što gotovo u svim slučajevima tužilac predlaže kako treba da glasi odluka suda o njegovom zahtevu ( a taj element tužbe se i u teoriji i u praksi naziva tužbenim predlogom ), prema odredbama člana 100 i člana 187 ZPP tužbeni predlog nije obavezni element tužbe. Štaviše zakonodavac i ne spominje tužbeni predlog kada propisuje obavezne i fakultativne elemente tužbe. I pored toga tužilac ima pravo da predoči suprotnoj strani i sudu svoje mišljenje o tome kako treba da glasi izreka presude tj. odluka suda o njegovom zahtevu. Ali sud nema obavezu da se po svaku cenu drži tužbenog predloga. Ovo se posebno odnosi na formu tužbenog predloga koju često čine suvišne i nepotrebne činjenične konstatacije iako se pravna zaštita odnosi na subjektivno pravo tužioca. S druge strane, sadržina tužbenog predloga može da koristi sudu da na osnovu nje sazna šta je zahtev tužioca. Ovo naročito u situaciji kada u referatu tužbe nije naveden zahtev tužioca. Čitanjem tužbenog predloga sud dolazi do saznanja o predmetu odlučivanja i izrekom presude odlučuje o suštinskom zahtevu tužioca, a ne o njegovom formalnom predlogu. Stoga ovaj sud skreće pažnju prvostepenom sudu da je u konkretnom slučaju zahtev tužioca sadržan u tužbenom predlogu, ali da forma tog predloga nije obavezujuća i da se nje sud neće strogo držati kada bude odlučivao o zahtevu tužioca. Dakle, kada ponovo bude odlučivao o zahtevu tužioca, prvostepeni sud se neće doslovce držati tužbenog predloga ( tj. predloženog petituma presude ); u suprotnom izreka presude bi bila opterećena nepotrebnim formalizmom, koji bi je činio nejasnom i nerazumljivom.
U ponovnom postupku prvostepeni sud će pozvati tužioca da se izjasni po kom osnovu traži utvrđenje prava svojine na predmetnoj parceli. To praktično podrazumeva da tužilac mora da objasni da li je njegov pravni prethodnik postao vlasnik po osnovu pravnog posla ili po osnovu održaja. Ukoliko tužilac tvrdi da je njegov pravni prethodnik po osnovu ugovora o poklonu postao vlasnik sporne parcele, u tom slučaju je potrebno da tužilac dokaže postojanje tog pravnog posla i da objasni zbog čega je njegovom dedi učinjen poklon ( animus donandi ). Ako se tužilac pozove na održaj, u tom slučaju potrebno je da se izjasni da li se radi o redovnom ili vanrednom održaju i da u zavisnosti od vrste održaja dokaže da je njegov pravni prethodnik imao zakonitu i savesnu državinu kako bi uspeo sa zahtevom za utvrđenje prava svojine.
PREDSEDNIK VEĆA - SUDIJA
Tamara Uzelac Đurović, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Svetlana Antić