Iz spisa predmeta se vidi da tužba u ovoj parnici predstavlja tužbu trećeg lica protiv stranaka između kojih već teče parnica, s obzirom da tužilac iz ove parnice smatra da mu pripada pravo svojine na stan o kojem između prvotužene (kao tužilje) i ostalih tuženih teče parnica.
Ovakva procesna mogućnost propisana je odredbom člana 198. ZPP, pa se na taj način uspostavlja suparničarski odnos između stranaka iz ranije pokrenute parnice.
Rezultat dokaznog postupka upućuje na zaključak da je celokupna imovina povodom koje se stranke spore u obema parnicama, stečena dok je postojala bračna zajednica prvotužene i njenog supruga i u vreme dok su supružnici živeli u porodičnoj zajednici s tužiocem i ostalim učesnicima te zajednice.
Predmet spora (stan) isti je u obe parnice i zato se u pogledu istog zahtev tužioca, kao trećeg lica, i zahtev prvobitnog tužioca uzajamno isključuju.
Iz ovih razloga interesi procesne ekonomije zahtevali su da se obe parnice spoje radi zajedničkog raspravljanja (čl. 313. stav 1. ZPP). Ovo tim pre što je sporna imovina stečena u pomenutom periodu, tj. dok je postojala porodična zajednica, pa je logično da je za obe parnice zajedničko činjenično stanje i da se isto temelji u manjem ili većem delu na istim dokazima.
Osim toga, spajanje parnica bilo je celishodno i zbog toga što je zahtev po tužbi u ovoj parnici prejudicijelne prirode u odnosu na spor koji je ranije pokrenut, jer od osnovanosti zahteva tužioca kao trećeg lica, zavisi ishod ranije pokrenute parnice u pogledu spornog stana.