Zastarelost potraživanja regulišu odredbe iz člana 360. do 393. ZOO. Najčešće primenjivani rok zastarelosti u privrednim sporovima je po odredbi iz člana 374. ZOO. Prema ovom propisu međusobna potraživanja pravnih lica iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanja naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima, zastarevaju za tri godine.
Zastarevanje teče odvojeno za svaku isporuku robe, izvršeni rad i uslugu.
Ovakva stilizacija ovog člana izvršena je izmenama i dopunama ZOO objavljena u "Službenom listu SRJ" br. 31/93, s tim što je ranija odrednica "između društveno-pravnih lica" zamenjena "između pravnih lica".
Nakon ovih izmena i dopuna ZOO u tekstu člana 374. st. 1. u sudskoj praksi sve je više odluka po kojima se kraći rok zastarelosti od tri godine predviđen u ovom članu, primenjuje ne samo na pravna lica već i na imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku privrednu delatnost, ako se radi o realizaciji ugovora o prometu robe i usluga.
Pri tom se polazi od privrednog odnosa iz zaključenog ugovora, jednakosti stranaka u tom odnosu, kao privrednih subjekata bez obzira na oblik vlasništva, promenjenih uslova privređivanja, daljeg razvoja tržišnih odnosa i situacije da iz takvog odnosa za jednu stranku (pravno lice) važi rok zastarelosti od tri godine, a drugu stranku (privatnu radnju) opšti rok zastarelosti od 10 godina.
U pretežnom broju sudskih odluka i dalje se zauzimaju stavovi da se kraći rok zastarelosti iz člana 374. st. 1. ZOO može primeniti samo prema propisanim zakonskim uslovima na ugovore o prometu robe i usluga između pravnih lica.
Iako se radi o primeni jasnog zakonskog propisa, zbog nastalih pravnih dilema u njegovoj primeni, potrebno je ujednačiti sudsku praksu.
Odredbe o zastarelosti potraživanja, posebno u pogledu predviđenih rokova zastarelosti su imperativne norme.
Članom 364. ZOO je izričito predviđeno da se pravnim poslom ne može odrediti duže ili kraće vreme zastarelosti od onog vremena koje je određeno zakonom kao i da se ne može odrediti da zastarelost neće teći za neko vreme.
Iako se ova odredba odnosi na zabranu sporazuma između stranaka u pogledu rokova zastarelosti ona može pomoći i u pogledu granica mogućnosti sudskog tumačenja pojedinih odredbi ZOO, koje se odnose na zastarelost i rokove zastarelosti, pa i na član 374. st. 1. ZOO.
Pored opšteg roka zastarelosti iz člana 371. ZOO u ostalim odredbama (372-380) predviđeni su posebni kraći rokovi zastarelosti.
U pitanju je regulativa u Zakonu o obligacionim odnosima imperativne prirode, pa se bez obzira na moguću nelogičnost određenih rešenja moraju dosledno primeniti zakonske odredbe, što se posebno odnosi na primenu člana 374. st. 1. ZOO.
Dakle, kada se radi o međusobnim potraživanjima iz ugovora o prometu robe i usluga, kao i potraživanjima naknade za izdatke učinjene u vezi sa tim ugovorima zaključenim između pravnih lica, tada ova potraživanja zastarevaju za tri godine.
Kraći rok zastarelosti iz ove odredbe ne može se primeniti na druga lica-imaoce radnji i druge pojedince koji u vidu registrovanog zanimanja obavljaju neku drugu delatnost, a koja lica se pojavljuju u sporovima pred privrednim sudovima kao stranke u postupku.
To što ta lica zaključuju ugovor u privredi saglasno članu 25. st. 2. ZOO i u spornim situacijama se pojavljuju kao stranke pred privrednim sudovima nije od uticaja na primenu materijalno-pravne odredbe u pogledu zastarelosti potraživanja iz člana 374. st. 1. ZOO, sve dok se, ako su za to ispunjeni uslovi, ne izmeni ovaj zakonski propis.
Svaka analogija sa članom 17. nekadašnjeg Zakona o zastarelosti potraživanja je isključena.
Zastarelost međusobnih potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga (član 374. ZOO) Pravno shvatanje