Ovakvo stanovište sudova za sada se ne može prihvatiti.Iz spisa predmeta se može zaključiti da je prodaja spornih nepokretnosti izvršena radi arondacije koju je sproveo tuženi. Činjenica da je tužilac pod pritiskom da će izgubiti posao ako ne proda zemlju i da je istu prodao tuženom pod uslovima kakve je ovaj odredio ukazuje da je pri zaključenju spornog ugovora bilo mana u pogledu volje prodavca, da prodavac nije pristupio zaključenju ugovora po slobodnoj volji.Zakon o obligacionim odnosima u članu 111. propisuje da ukoliko je pri zaključenju ugovora bilo mana u pogledu volje stranaka da se radi o rušljivom ugovoru. Poništenje rušljivog ugovora može tražiti stranka u čijem intereu je rušljivost ustanovljena i to u odrećenom roku od godinu dana od saznanja za razlog rušljivosti odnosno od prestanka prinude.Pravo da se traži poništenje ovakvog ugovora u svakom slučaju prestaje istekom roka od tri (3) godine od dana zaključenja ugovora. Za razliku od rušljivog ugovora Zakon o obligacionim odnosima u članu 103. reguliše slučajeve ništavosti ugovora.Ništav ugovor je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima. Za razliku od rušljivog ugovora ništav ugovor je od samog početka bez pravnog dejstva, i ništavost nastupa po samom zakonu i na ništavost se mogu pozivati ne samo ugovorne strane nego i svako drugo zainteresovano lice.Kako se radi o zaštiti opšteg interesa, na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti, on se ne može osnažiti, a pravo na isticanje ne može zastareti, niti je vezano za rok. Kako jedna pravila važe za ništave a druga za rušljive ugovore u ovome sporu bitno je utvrditi da li je kod zaključenja ugovora došlo do formiranja volje pod pritiskom tako da je zaključen ugovor protivan prinudnim propisima javnom poretku budući da je imao za cilj iseljenje lica oje je zaključilo ugovor. Kako se iz pobijanih presuda zaključuje sud nije razgraničio da li se radi o takvim nedostacima u zaključenju navedenog ugovora koji ugovor čine rušljivim ili pak apsolutno ništavim.Ukoliko bi se radilo samo o nedostaku volje koja dovodi do ništavosti ugovora tada bi trebalo prethodno ispitati blagovremenost podnete tužbe za poništaj ugovora budući je ugovor zaključen 1961. godine a tužba za njegov poništaj podneta 17. 01. 1994. godine. Sledilo bi da su prošli rokovi za poništaj rušljivog ugovora zbog mana u volji ugovorača.Ukoliko se pak radi o takvom pritisku koji je bio usmeren na iseljavanje što je protivno osnovnim odredbama ustavnog urećenja pa samim tim i prinudnim propisima i javnom poretku, radilo bi se o ništavom ugovoru čiji poništaj se može tražiti u svako vreme nezavisno od roka. Kako je prvostepeni sud u pobijanoj presudi pošao od pogrešne i nepravilne primene odredaba Zakona o obligacionim odnosima o rušljivosti i ništavosti ugovora, nepotpuno je utvrdio činjenično stanje, naima nije utvrdio relevantne okolnosti da li se radilo o ugovoru zaključenom pod pritiskom radi iseljavanja koji bi bio protivan prinudnim propisima pa samim tim i apsolutno ništav il pak o ugovoru zaključenim sa manom u volji prodavca, koji bi bio rušljiv, odnosno relativno ništav, te da li ako se radi o relativnoj ništavosti je istekao rok za isticanje rušljivosti.Kako nisu utvrđene ove relevantne činjenice i okolnosti, prvostepni sud je u postupku donošenja presuda učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupku iz člana 354. stav 2. tačka 13. ZPP-a. Kako drugostepeni sud navedenu nepravilnost nije otklonio to je i odluka drugostepenog suda zahvaćena istom povredom odredaba parničnog postupka. Sa navedenih razloga osnovano se u zathtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na navedene povrede odredaba Zakona o parničnom postupku, pa je pobijane presude valjalo ukinuti i predmet vratiti prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.