Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi D.o.o za posredovanje, unutrašnju i spoljnu trgovinu na veliko i malo „Vračar“ Žabalj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. decembra 2010. godine, doneo je

ODLUKA

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D.o.o za posredovanje, unutrašnju i spoljnu trgovinu na veliko i malo „Vračar“ Žabalj izjavljena protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1697/06 od 5. aprila 2007. godine, presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 55/08 od 20. februara 2008. godine i presude Vrhovnog suda Srbije Rev. 1955/08 od 27. maja 2009. godine.

Obrazloženje

1. D.o.o za posredovanje, unutrašnju i spoljnu trgovinu na veliko i malo „Vračar“ Žabalj, preko punomoćnika Zorana Ristića, advokata iz Novog Sada, podnelo je Ustavnom sudu 2. oktobra 2009. godine ustavnu žalbu protiv presuda navedenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosilac ustavne žalbe navodi da je presudom Vrhovnog suda Srbije Rev. 1955/08 od 27. maja 2009. godine, kao i presudama nižestepenih sudova propušteno da se utvrdi odgovornost stečajnog upravnika zbog neosnovanog raskida ugovora koje je podnosilac zaključio sa stečajnim dužnikom, usled čega mu je načinjena šteta. U tom smislu ističe da su navedeni sudovi utvrđivali samo odgovornost Trgovinskog suda u Zrenjaninu, a ne i stečajnog upravnika, iako je stečajni upravnik državni organ. Takođe, podnosilac ukazuje i da se revizijskom odlukom obrazlaže navodno pravo na podnošenje pravnog sredstva protiv odluke stečajnog veća kojom je data saglasnost na odluku stečajnog upravnika da raskine navedeni ugovor, pri čemu u stečajnom postupku to pravno sredstvo nije moglo da se koristi, zbog čega mu je oduzeto pravo na pravni lek. Polazeći od navedenog, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je navedenim presudama povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje, te predlaže da se te presude ukinu.

2. Ustavna žalba je ustanovljena kao pravno sredstvo Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Kako je odredbmom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno pravo koje je po svojoj sadržini istovetno pravu iz člana. 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, to Ustavni sud povredu ovog prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u ustavnom žalbom osporene akte i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

D.o.o za posredovanje, unutrašnju i spoljnu trgovinu na veliko i malo „Vračar“ Žabalj, ovde podnosilac ustavne žalbe, podnelo je Opštinskom sudu u Zrenjaninu tužbu, radi naknade štete, protiv tužene Republike Srbije.

Opštinski sud u Zrenjaninu je doneo osporenu presudu P. 1697/06 od 5. aprila 2007. godine, kojom je u stavom prvom izreke odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev da se tužena obaveže da tužiocu po osnovu izgubljene dobiti isplati traženi iznos, sa zateznom kamatom, u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan eventualni tužbeni zahtev da se tužena obaveže da isplati tužiocu traženi iznos, sa zakonskom zateznom kamatom, dok je u stavu trećem izreke tužilac obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka. U obrazloženju ove prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je rešenjem Privrednog suda u Zrenjaninu St. 108/99 od 30. marta 1999. godine otvoren stečajni postupak nad PPK „1. oktobar“ iz Bašaida; da je rešenjem navedenog suda St. 108/99 od 5. maja 1999. godine imenovan stečajni upravnik koji je u toku stečajnog postupka u ime i za račun dužnika sa tužiocem, zaključio ugovor o zakupu broj 1050 od 1. avgusta 2001. godine i ugovor o zajedničkoj proizvodnji broj 1590 od 25. oktobra 2001. godine; da je novoimenivani stečajni upravnik odlukama br. 1681 i 1682 od 17. decembra 2001. godine stavio van snage navedene ugovore; da je stečajno veće Trgovinskog suda u Zrenjaninu donelo rešenje St. 108/99 od 29. marta 2002. godine, kojim je dalo saglasnost na odluke stečajnog upravnika kojima je stavio van snage navedene ugovore; da je rešenjem Trgovinskog suda u Zrenjaninu St.108/99 od 12. marta 2003. godine zaključen postupak stečaja nad PPK „1. oktobar“ iz Bašaida, i prihvaćen je izveštaj stečajnog upravnika od 5. marta 2003. godine o namirenju troškova stečajnog postupka, te je obavezan D.o.o „Univerzal luks“ Lukićevo, kao kupac stečajnog dužnika PPK „1. oktobar“ iz Bašaida, da iz stečajne mase u svojstvu jemca izmiri obaveze stečajnog dužnika, pored ostalog, i tužiocu po osnovu ugovora o jemstvu, a u vezi navedenih ugovora koji su stavljeni van snage; da je tužilac 5. marta 2002. godine podneo Trgovinskom sudu u Zrenjaninu tužbu protiv tuženog PPK „1. oktobar“ iz Bašaida u stečaju kojom je tražio, pored ostalog, da se tuženi obaveže da u celini ispuni navedeni ugovor o zakupu i ugovor o zajedničkoj potrošnji; da je presudom Trgovinskom sudu u Zrenjaninu P. 155/02 od 13. novembra 2003. godine utvrđeno da su navedeni ugovori ništavi i tužbeni zahtev za naknadu štete i ispunjenje ugovora odbijen u celini, koja je potvrđena presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 778/04 od 19. februara 2004. godine, da bi navedene presude bile ukinute rešenjem Vrhovnog suda Srbije Prev. 300/04 od 16. septembra 2004. godine i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Tumačeći odredbu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, neosnovan tužbani zahtev za naknadu štete, budući da ne postoje okolnosti koje upućuju na nezakonit i nepravilan rad organa tužene u navedenom stečajnom postupku, da je u tom postupku tužilac imao mogućnost ulaganja pravnih lekova koje je tokom postupka koristio, kao i iz razloga što tužiocu radnjama tuženih nije prouzrokovana šteta, a o tužiočevom zahtevu za naknadu štete koju je tužilac eventualno pretrpeo kao posledicu neispunjenja ugovora već se vodi postupak pred Trgovinskom sudom u Zrenjaninu protiv tuženog D.o.o „Univerzal luks“ Lukićevo.

Postupajući po žalbi tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1697/06 od 5. aprila 2007. godine, Okružni sud u Zrenjaninu je osporenom presudom Gž. 55/08 od 20. februara 2008. godine odbio žalbu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. U obrazloženju obe presude se ističe da je prvostepeni sud bez bitnih povreda odredaba parničnog postupka potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje, na koje je pravilno primenio materijalno pravo. Pri tome je, tumačeći odredbe člana 123. Ustava Republike Srbije i člana 154. stav 1. i člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud našao da se, u konkretnom slučaju, ne može govoriti o protivpravnom postupanju službenih lica organa tužene, pa samim tim ni o njihovoj krivici ni odgovornosti za materijalnu štetu u vidu izgubljene dobiti koju je tužilac pretrpeo raskidom navedenih ugovora.

Odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 55/08 od 20. februara 2008. godine, Vrhovni sud Srbije je doneo osporenu presudu Rev. 1955/08 od 27. maja 2009. godine kojom je tu reviziju odbio kao neosnovanu. U obrazloženju revizijske presude je, pored ostalog, navedeno da da je tužilac protiv odluka donetih u stečajnom postupku koji je Trgovinski sud u Zrenjaninu vodio pod brojem St. 108/99 imao mogućnosti da ulaže pravne lekove i to pravo je iskoristio tokom postupka i da je stečajno veće kao organ tužene prilikom davanja saglasnosti na odluke stečajnog upravnika postupalo u skladu sa svojim zakonskim ovlašćenima, kao i da je takvo postupanje bilo predmet instancione kontrole od strane Trgovinskog suda, te da je pravilan zaključak nižestepenih sudova da se ne može govoriti o protivpravnom postupanju sudija Trgovinskog suda.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), čije su se odredbe, saglasno članu 491. stav 1. tog zakona, primenjivale na okončanje postupka pred prvostepenim sudom, kao i na drugostepeni postupak i postupak po reviziji, propisano je: da presudom sud odlučuje o zahtevu koji se tiče glavne stvari i sporednih traženja (član 330. stav 1.); da drugostepeni sud odlučuje o žalbi, po pravilu, bez rasprave (član 369. stav 1.); da drugostepeni sud može u sednici veća ili na osnovu održane rasprave odbiti žalbu kao neosnovanu i potvrditi prvostepenu presudu (član 373. stav 1. tačka 2)); da o reviziji odlučuje Vrhovni sud Srbije (član 396.); da će revizijski sud presudom odbiti reviziju kao neosnovanu ako utvrdi da ne postoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, kao ni razlozi na koje pazi po službenoj dužnosti (član 405. stav 1.).

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99 i 44/99) je propisano da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

Odredbom člana 6. stav 1. Zakona o sudijama ("Službeni glasnik RS", br. 116/08, 58/09, 104/09) je propisano da za štetu koju sudija prouzrokuje nezakonitim ili nepravilnim radom odgovara Republika Srbija.

Zakonom o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji („Službeni list SFRJ“, broj 84/89 i „Službeni list SRJ“, br. 37/93 i 28/96), koji je važio u vreme sprovođenja stečajnog postupka, bilo je propisano: da se odluke u stečajnom postupku donose u obliku rešenja ili zaključka (član 9. stav 1.); da se protiv rešenja može se izjaviti žalba, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 10. stav 1.); da se u stečajnom postupku shodno se primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim zakonom nije drukčije određeno (član 12.); da su organi stečajnog postupka stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik (član 53. stav 1.); da je stečajno veće sastavljeno je od trojice sudija, od kojih je jedan predsednik veća (član 54. stav 1.); da stečajno veće može po službenoj dužnosti, po prigovoru ili predlogu, menjati odluke stečajnog sudije ili stečajnog upravnika ako utvrdi da su nezakonite i necelishodne (član 55. stav 2.); da stečajni upravnik, pored ostalog, vrši prava i dužnosti organa upravljanja dužnika shodno potrebama stečajnog postupka, ako ovim zakonom nije drukčije određeno i rukovodi poslovima dužnika i zastupa dužnika (član 60. st. 1. i 2.); da je stečajni upravnik neposredno odgovoran svakom učesniku u stečajnom postupku za štetu koju mu nanese namerno ili krajnjom nepažnjom, a ako je šteta nastala zbog radnje stečajnog upravnika koju je odobrilo stečajno veće ili stečajni sudija ili zbog postupanja po uputstvu stečajnog sudije, stečajni upravnik nije odgovoran, osim ako je odobrenje ili uputstvo izdejstvovao na prevaran način (član 61. stav 2.); da stečajni upravnik podnosi pismene izveštaje o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase, i to jedanput u tri meseca ili kad to zatraži stečajni sudija, odnosno stečajno veće ili odbor poverilaca (član 62.); da danom otvaranja stečajnog postupka prestaju prava poslovodnog organa, zastupnika, kao i organa upravljanja dužnika i te funkcije prelaze na stečajnog upravnika (član 92.); da dvostrano teretni ugovori zaključeni sa dužnikom pre dana otvaranja stečajnog postupka ostaju na snazi, s tim što stečajni upravnik, uz odobrenje stečajnog sudije, može odustati od ugovora, a ako stečajni upravnik odustane od ugovora, druga ugovorna strana može tražiti naknadu štete kao stečajni poverilac (član 108. st. 1. i 3.); da ugovore o zakupu stečajni upravnik može otkazati nezavisno od zakonskih ili ugovornih rokova, i to svakog prvog dana u mesecu sa otkaznim rokom od 30 dana, s tim da se otkazom ugovora o zakupu, u smislu stava 1. ovog člana, ne dira u pravo druge ugovorne strane na naknadu štete koju ta strana ostvaruje kao stečajni poverilac (član 109.); da kad od stečajnog upravnika primi izveštaj da su svi poslovi iz stečajnog postupka okončani, stečajni sudija podnosi stečajnom veću predlog za zaključenje stečajnog postupka, da po zaključenju stečajnog postupka, stečajni upravnik podnosi stečajnom veću završni izveštaj o svom poslovanju, sa mišljenjem stečajnog sudije, a kad razmotri izveštaj, stečajno veće razrešava stečajnog upravnika, a ako u njegovom poslovanju postoje nepravilnosti - preduzima protiv njega odgovarajuće mere (član 149. st. 1, 3. i 4.)

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje na koju podnosilac ukazuje u odnosu na osporene presude Opštinskog suda u Zrenjaninu P. 1697/06 od 5. aprila 2007. godine, Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 55/08 od 20. februara 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Rev. 1955/08 od 27. maja 2009. godine, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe kao tužioca u postupku protiv tužene Republike Srbije, radi naknade štete, odlučivali zakonom ustanovljeni sudovi, koji su postupali u okviru svojih zakonom propisanih nadležnosti i koji su u toku postupka primenjivali odgovarajuće zakonske odredbe prilikom utvrđivanja odgovornosti Republike Srbije za rad svojih organa u stečajnom postupku. Naime, prema odredbama Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, koji se primenjivao u vreme sprovođenja stečajnog postupka nad stečajnim dužnikom PPK „1. oktobar“ iz Bašaida, obavezni organi stečajnog postupka bili su stečajno veće, stečajni sudija i stečajni upravnik. U sistemu podele nadležnosti organa stečajnog postupka navedeni Zakon je precizirao njihove uloge i odgovornosti u stečajnom postupku. U tom smislu stečajno veće je bilo sudski organ, sastavljen od trojice sudija, koji je po sili zakona bilo dužno da obezbedi zakonito sprovođenje stečajnog postupka. Otuda i odgovornost države kao pravnog lica u smislu odredaba člana člana 6. stav 1. Zakona o sudijama, odnosno člana 172. stav 1 Zakona o obligacionim odnosima, za naknadu štete prouzrokovanu nezakonitim ili nepravilnim radom stečajnog veća. Pri tome, Ustavni sud smatra da organ koji postupa u okviru svog zakonskog ovlašćenja nije odgovoran za pogrešno tumačenje zakonske norme. Primena neodgovarajuće zakonske norme, kao ni pogrešno zauzet pravni stav u odluci donetoj u vršenju funkcije državnog organa, ne predstavlja takvu povredu dužnosti koja sama po sebi može biti kvalifikovana kao nezakonit ili nepravilan rad. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuje njen organ postoji ako je šteta nastala prekoračenjem ili zloupotrebom njegovih ovlašćenja, jer se takva postupanja državnih organa mogu smatrati nezakonitim ili nepravilnim radom. Kako je u predmetnom parničnom postupku koji se vodio po tužbi podnosioca ustavne žalbe pasivno legitimisana Republika Srbija, i s obzirom na to da nisu dokazane navedene okolnosti koje upućuju na nezakonit ili nepravilan rad stečajnog veća prilikom davanja saglasnosti na odluke stečajnog upravnika kojima je stavio van snage ugovor o zakupu i ugovor o zajedničkoj proizvodnji, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju i primeni merodavnog prava na činjeničnom stanju koje je utvrđeno na osnovu nespornih dokaza.

U pogledu navoda da je osporenim presudama propušteno da se utvrdi odgovornost stečajnog upravnika zbog neosnovanog raskida ugovora koje je podnosilac zaključio sa stečajnim dužnikom, Ustavni sud ukazuje da prema Zakonu o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, iako je organ koji učestvovao u stečajnom postupku, kao vrsti sudskog postupka, stečajni upravnik nije bio sudski organ, nego operativni organ koji je imao prava i obaveze organa upravljanja stečajnog dužnika i koji je zastupao dužnika i rukovodio njegovim poslovima. U formulaciji odgovornosti stečajnog upravnika pošlo se od njegovog pravnog položaja, odnosno poslovne prirode odluka koje je donosio. U tom smislu navedeni Zakon je predvideo osnovni princip odgovornosti stečajnog upravnika za štetu, tj. obavezu naknade štete prouzrokovanu njegovom krivicom. Dakle, krivica je osnov odgovornosti i njeno postojanje se mora dokazati u svakom konkretnom slučaju. Međutim, Zakon o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji oslobađa stečajnog upravnika od odgovornosti za štetu prouzrokovanu preduzimanjem pojedine radnje koje je odobrio stečajni sudija ili stečajno veće ukoliko to odobrenje stečajni upravnik nije izdejstvovao na prevaran način. S tim u vezi, Ustavni sud je utvrdio da je u toku sprovođenja stečajnog postupka nad PPK „1. oktobar“ iz Bašaida prvobitno imenovani stečajni upravnik u ime i za račun stečajnog dužnika sa podnosiocem ustavne žalbe zaključio ugovor o zakupu i ugovor o zajedničkoj proizvodnji, koje je kasnije novoimenivani stečajni upravnik odlukama od 17. decembra 2001. godine stavio van snage, kao i da je stečajno veće Trgovinskog suda u Zrenjaninu donelo rešenje St. 108/99 od 29. marta 2002. godine kojim je dalo saglasnost na odluke stečajnog upravnika kojima je stavio van snage navedene ugovore.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud smatra da je, u konkretnom slučaju, pravno irelevantna odgovornost stečajnog upravnika za štetu koju je podnosilac ustavne žalbe eventualno pretrpeo zbog odluka stečajnog upravnika kojima je stavio van snage pomenute ugovore. Naime, i da je u konkretnom slučaju navedenim odlukama stečajnog upravnika nastupila štetna posledica po podnosioca ustavne žalbe, davanjem odobrenja na te odluke od strane stečajnog veća stečajni upravnik se oslobađa odgovornosti u pogledu odobrene odluke ukoliko to odobrenje nije izdejstvovao na prevaran način. Pošto nije dokazano da je stečajni upravnik navedeno odobrenje izdejstvovao na prevaran način, kao i iz razloga što je stečajno veće državni organ za čiji je rad odgovorna Republika Srbija, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije pružio ustavnopravno utemeljene argumente za tvrdnju da je osporenim presudama trebalo utvrditi odgovornost stečajnog upravnika, odnosno da ta tvrdnja predstavlja izraz podnosiočeve subjektivne ocene o postojanju povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje.

U pogledu navoda podnosioca ustavne žalbe da mu je pravo na pravično suđenje povređeno činjenicom da protiv rešenja stečajnog veća Trgovinskog suda u Zrenjaninu St. 108/99 od 29. marta 2002. godine kojim je data saglasnost na odluke stečajnog upravnika, kojima je stavio van snage navedene ugovore, nije bila dozvoljena žalba, Ustavni sud je utvrdio da navedeno rešenje predstavlja akt kojim se upravlja postupkom, te da, u smislu odredbe člana 311. stav 5. Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme donošenja tog rešenja, a u vezi sa članom 12. Zakona o prinudnom poravnanju, stečaju i likvidaciji, na takvo rešenje nije bila dozvoljena žalba. Međutim podnosilac je imao mogućnost podnošenja tužbe protiv stečajnog dužnika kao tuženog, radi ispunjenja navedenih ugovora. U tom smislu, Ustavni sud ističe da je parnični postupak upravo vođen povodom takve tužbe podnosioca ustavne žalbe, da je podnosilac imao mogućnost da svoj predmet prezentuje sudu, da bude upoznat sa dokazima koje je sud izveo, da je mogao da daje izjašnjenja na dokaze i navode suprotne strane. Podnosilac ustavne žalbe je dalje imao mogućnost da izjavi žalbu, o kojoj je odlučivao nadležni sud, kao i da podnose vanredni pravni lek o kojem je odlučivao Vrhovni sud Srbije. S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog činjenice da nije imao prava ulaganja žalbe protiv navedenog rešenja stečajnog veća.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbio u celini kao neosnovanu.

6. Na osnovu svega izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić