Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević , dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. p. " Y." d.o.o. iz K, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. jula 2014. godine, doneo je

ODLUKU

Usvaja se ustavna žalba A. p. "Y." d.o.o. i utvrđuje da je u upravnim postupcima vođenim pred Ministarstvom finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac - Filijala A Kraljevo u predmetima br. 413-A/545d-02 i 413-A/545e-02 povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

Obrazloženje

1. A. p. "Y." d.o.o. iz K. podnelo je 11. marta 2011. godine, preko punomoćnika R. L, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac - Filijala A Kraljevo broj 413-A/545d-02 od 2. juna 2008. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac - Filijala A Kraljevo broj 413-A/545e-02 od 2. juna 2008. godine, rešenja Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac broj 01-413-1-00017/2009-3 od 14. januara 2009. godine i presude Upravnog suda U. 8928/10 (2009) od 31. januara 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo , iz člana 36. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava. Podnosilac se poziva i na povredu člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se detaljno opisuje tok osporenog postupka, koji je, kako se tvrdi, trajao od 26. aprila 2002. godine, kada je podnosilac nadležnom poreskom organu podneo "poresku prijavu" za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava, do 9. februara 2011. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda. Ističe se da je postupak trajao "više od deset godina, što nikako ne može predstavljati razuman rok za postupanje". Pored toga, podnosilac ustavne žalbe smatra da je pravo Poreske uprave na utvrđivanje poreza bilo zastarelo u vreme donošenja osporenih prvostepenih rešenja od 2. juna 2008. godine.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i prava iz Evropske konvencije, kao i da poništi osporena poreska rešenja i sudsku odluku. Naknada štete nije tražena.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kragujevac - Filijala A Kraljevo br. 413-A/545d-02 i 413-A/545e-02 , Upravnog suda U. 8928/10 (2009), kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

3.1. A. p. "Y." d.o.o. iz K, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 26. aprila 2002. godine Republičkoj upravi javnih prihoda Kraljevo podnelo podnesak naslovljen kao "poreska prijava" za utvrđivanje "poreza na promet apsolutnih prava". Podnosilac ustavne žalbe je sa fizičkim licima - P.Ž. i S.K, obojicom iz Kraljeva, zaključio ugovore o udruživanju rada i sredstava oba od 26. januara 1994. godine, kao i anekse tih ugovora, kojima je predviđeno da navedena fizička lica ulažu pravo korišćenja na bliže označenim katastarskim parcelama, a da podnosilac gradi i finansira izgradnju objekta, s tim što fizička lica stiču, na ime uloženih sredstava, pravo svojine na određenim delovima novoizgrađenog objekta.

Rešenjima RUJP - Odeljenje za utvrđivanje i naplatu prihoda Kraljevo br. 413-A/545/1-2 i 413-A/545/2-2 oba od 20. maja 2002. godine, podnosiocu ustavne žalbe je utvrđen porez na prenos apsolutnih prava u opredeljenim novčanim iznosima, dok je rešenjima br. 413-A/545/02 i 413-A/545/3-2, takođe oba od 20. maja 2002. godine, utvrđen isti porez u opredeljenim novčanim iznosima poreskim obveznicima P.Ž. i S.K.

Podnosilac je protiv sva četiri prvostepena rešenja izjavio žalbe, o kojima je rešeno odgovarajućim drugostepenim rešenjima donetim 29. avgusta 2002. godine, tako što su žalbe odbijene kao neosnovane.

Vrhovni sud Srbije je presudama U. 3583/02 od 5. novembra 2003. godine, U. 3582/02 od 22. januara 2004. godine, U. 3585/02 od 1. aprila 2004. godine i U. 3584/02 od 13. maja 2004. godine, uvažio tužbe podnosioca i poništio drugostepena rešenja od 29. avgusta 2002. godine. Pomenute presude donete u upravnom sporu se zasnivaju na sledećim ocenama: da u spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac ustavne žalbe (kao i ostala dva poreska obveznika) učestvovao u postupku utvrđivanja tržišne vrednosti nepokretnosti, budući da nije potpisao zapisnike o proceni, da mu nije predočeno stanje iz tih zapisnika, niti se izjasnio da je saglasan sa izvršenom procenom; da tuženi organ nije ocenio navod podnosioca istican u žalbi da se ne radi o prenosu apsolutnih prava, već o razmeni nepokretnosti, čime je učinjena povreda pravila postupka iz člana 235. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

U postupku ponovnog rešavanja o žalbama, drugostepeni organ je tokom 2004. godine sukcesivno poništio prvostepena rešenja od 20. maja 2002. godine i predmete vratio na ponovne postupke i odlučivanje.

U drugom po redu prvostepenom postupku, Filijala Kraljevo je 3. marta 2006. godine donela četiri rešenja kojima je podnosiocu ustavne žalbe i ostaloj dvojici poreskih obveznika ( Ž.P. i S.K.) utvrdila porez na prenos apsolutnih prava u opredeljenim novčanim iznosima.

Podnosilac ustavne žalbe je protiv sva četiri prvostepena rešenja od 3. marta 2006. godine izjavio žalbe, o kojima je pojedinačno odlučeno drugostepenim rešenjima donetim 19. odnosno 20. septembra 2006. godine, tako što su pobijana prvostepena rešenja poništena i predmeti vraćeni na ponovne postupke. Navedena drugostepena rešenja sadrže identična obrazloženja u kojima se ukazuje da podnosilac nije kao stranka na pravi način uključen u postupak, jer u zapisniku sačinjenom 13. juna 2006. godine nije konstatovano da su predstavniku podnosioca predočene sve činjenice i okolnosti na osnovu kojih je prvostepeni organ utvrdio tržišnu vrednost nepokretnosti koja je uzeta za osnovicu poreza, niti su raspravljene druge sporne činjenice na koje je podnosilac ukazivao kako u prethodnom postupku, tako i u žalbi, čime nije postupljeno po nalozima drugostepenog organa, odnosno Vrhovnog suda Srbije.

U trećem po redu prvostepenom postupku, Filijala Kraljevo je 28. novembra 2006. godine donela četiri nova rešenja, kojima su podnosiocu, Ž.P. i S.K. utvrđene osnovice i iznos i poreza na prenos apsolutnih prava . Identična obrazloženja navedenih rešenja svode se na konstataciju da punomoćnik podnosioca ustavne žalbe nije prisustvovao radu Komisije za utvrđivanje tržišne vrednosti nepokretnosti, iako je o tome nekoliko puta obaveštavan. Takođe, istaknuto je da tržišna vrednost nepokretnosti u momentu procene bila znatno viša, ali da nije primenjena veća osnovica, kako podnosilac ne bi bio oštećen, te da podnosilac nije ni osporavao visinu poreske osnovice.

Međutim, novodoneta prvostepena rešenja od 28. novembra 2006. godine su ponovo poništena drugostepenim rešenjima od 15. maja 2007. godine, a predmeti su vraćeni na ponovni postupak i odlučivanje. Drugostepeni organ je ocenio da je prvostepeni organ bio dužan da ponovi postupak , što nije učinio, već je doneo rešenja bez preduzimanja bilo kakvih dodatnih radnji, odnosno bez uključivanja stranaka u postupak. Istaknuto je da uključivanjem punomoćnika podnosioca u postupak nakon izjavljenih žalbi, 8. februara 2007. godine, nisu otklonjene manjkavosti na koje je ukazano ranijim drugostepenim rešenjima.

U četvrtom po redu prvostepenom postupku, Filijala Kraljevo je izvršila spajanje postupaka i donela rešenje od 31. decembra 2007. godine, kojim je podnosiocu utvrđena poreska obaveza u opredeljenom novčanom iznosu. Međutim, i to rešenje je poništeno u postupku po žalbi, drugostepenim rešenjem od 16. aprila 2008. godine. Pored toga što je ponovo ukazao prvostepenom organu da još uvek nije postupio po obavezujućim primedbama u pogledu postupka, drugostepeni organ je istakao da sva investiciono-tehnička dokumentacija za izgradnju objekta glasi na fizička lica - Ž.P. i S.K, vlasnike zemljišta, odnosno imaoce prava gradnje, zbog čega je poreska obaveza pogrešno utvrđena podnosiocu ustavne žalbe, umesto navedenim licima kao prenosiocima prava na nepokretnostima.

U petom po redu prvostepenom postupku, Filijala A Kraljevo je osporenim rešenjima br. 413-A/545d-02 i 413-A/545e-02 oba od 2. juna 2008. godine utvrdila poresku osnovicu i opredeljeni novčani iznos poreske obaveze poreskim obveznicima Ž.P. i S.K.

Osporenim drugostepenim rešenjem broj 01-413-1-00017/2009-3 od 14. januara 2009. godine odbijena je žalba podnosioca izjavljena protiv navedenih prvostepenih rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 8928/10 (2009) od 31. januara 2011. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv drugostepenog rešenja. Imajući u vidu da sva investiciono-tehnička dokumentacija za izgradnju objekta (građevinske i upotrebne dozvole) glasi na fizička lica - vlasnike zemljišta Ž.P. i S.K, a da podnosilac nije nosilac prava gradnje, niti investitor tog objekta, već finansijer , odnosno sufinansijer izvesnih radova na izgradnji objekta, Upravni sud je ocenio da je pravilno prvostepeni organ označio navedena lica kao poreske obveznike, u smislu odredbe člana 25. stav 1. Zakona o porezima na imovinu ("Službeni glasnik RS", br. 26/01, 45/02, 80/02, 135/04, 61/07 i 5/09 ), a da je podnosilac kao lice na koje se prenosi apsolutno pravo - supsidijarni, odnosno solidarni jemac za plaćanje tog poreza, u smislu odredaba člana 42. navedenog zakona.

3.2. Ustavni sud dodatno konstatuje da je u poredo sa postupkom utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava vođen je i postupak po zahtevu podnosioca za utvrđivanje prava na prestanak poreskog duga utvrđenog rešenjima br. 413-A/545/1a-02 i 413-A/545/2a-02 od 3. marta 2006. godine, zbog nastupanja zastarelosti. Zahtev je odbijen prvostepenim rešenjem od 1. juna 2006. godine, koje je potvrđeno drugostepenim rešenjem od 15. septembra 2006. godine. Drugostepeni organ je povodom pokrenutog upravnog spora rešenjem od 14. juna 2007. godine izmenio rešenje od 15. septembra 2006. godine samo u uvodu i potpisu ovlašćenog lica, dok je ono u neizmenjenom delu ostalo na snazi.

O tužbi u upravnom sporu je odlučeno presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6938/06 od 16. oktobra 2008. godine, tako što je tužba uvažena u odnosu na rešenje od 14. juna 2007. godine i to rešenje poništeno, dok je odbijena u odnosu na rešenje od 15. septembra 2006. godine. S obzirom na to da je novodoneto rešenje od 14. juna 2007. godine poništio, Vrhovni sud Srbije je cenio zakonitost rešenja od 15. septembra 2006. godine. Pri tome je našao da je prvostepenim rešenjem pravilno odbijen zahtev podnosioca kao neosnovan, iz sledećih razloga: da podnosilac nikad nije podneo poresku prijavu na propisanom obrascu, već je prvostepeni organ saznao za ostvareni promet po prijemu podneska od 26. aprila 2002. godine, koji je imenovan kao "poreska prijava"; da se prema odredbi člana 29. stav 6. Zakona o porezima na imovinu, smatra da je poreska obaveza nastala danom saznanja poreskog organa za prenos, u slučaju kada ugovor o prenosu apsolutnog prava nije prijavljen; da pravo na utvrđivanje poreza zastareva za pet godina računajući od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez , ukoliko poreski obveznik ne podnese poresku prijavu u skladu sa zakonom, kao i u slučaju izbegavanja plaćanja poreza, saglasno odredbama člana 114. st. 3. i 4. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji; da su prvostepena rešenja doneta 3. juna 2006. godine u ponovnom postupku i da je zastarevanje prekidano.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosi lac ustavne žalbe ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (člana 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.); daje oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (član 58. stav 4.).

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povrede takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, te ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (član 232. stav 1.).

Odredbama člana 114. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji ( "Službeni glasnik RS", br. 80/02, 84/02, 23/03, 70/03, 55/04, 61/05, 85/05 i 62/ 06), koje su se primenjivale od 1. januara 2003. do 7. jula 2007. godine, bilo je propisano: da pravo Poreske uprave na utvrđivanje i naplatu poreza i sporednih poreskih davanja, pokretanje prekršajnog postupka, kao i pravo poreskog obveznika na povraćaj poreza i sporednih poreskih davanja, zastareva za tri godine od dana kad a je zastarelost počela da teče (stav 1.); da ako poreski obveznik ne podnese poresku prijavu, u skladu sa zakonom, kao i u slučaju izbegavanja plaćanja poreza, pravo na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja i pokretanje prekršajnog postupka zastareva za pet godina od dana kada je zastarelost počela da teče (stav 3.); da zastarelost prava na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja počinje da teče od prvog dana naredne godine od godine u kojoj je trebalo utvrditi porez, odnosno sporedno poresko davanje (stav 4.).

Nakon izmena odredaba člana 114. Zakona, objavljenih u "Službenom glasnik u Republike Srbije", broj 61/07, prethodno citirane odredbe člana 114. Zakona od značaja za odlučivanja u ovoj ustavnosudskoj stvari, se nisu sadržinski menjale, te su postale odredbe st. 1, 2. i 3. navedenog člana Zakona.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupaka u predmetima Ministarstva finansija - Poreska uprava - Regionalni centar Kr agujevac - Filijala Kraljevo br. 413-A/545d-02 i 413-A/545e-02, mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantn o ukupno vreme trajanja predmetnih postup aka od dana kada se podnosilac uključi o u postupak, odnosno od 31. maja 2002. godine kada je izjavio žalbe protiv prvostepenih rešenja od 20. maja 2002. godine. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se ne može prihvatiti tvrdnja podnosioca da predmetni postupak traje od 26. aprila 2002. godine kada je prvostepenom organu uputio podnesak naslovljen kao "poreska prijava", jer je poreski postupak pokrenut po službenoj dužnosti, pa je takva predstavka podnosioca bila samo inicijativa za pokretanje postupka . Imajući u vidu da je osporeni postupak okončan presudom Upravnog suda U. 8928/10 (2009) od 31. januara 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da period merodavan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku iznosi osam godina i osam meseci, a ne "više od deset godina", kako se pogrešno tvrdi u ustavnoj žalbi.

Mada navedeni podatak o trajanju postupka može ukazivati da on nije okončan u okviru razumnog roka, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog roka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih i činjeničnih pitanja, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja upravnih organa i sudova, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca. Stoga je Sud ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da se u konkretnom postupku utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava nisu postavljala složena činjenična i pravna pitanj a, jer je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li postoji prenos apsolutnih prava koji je predmet oporezivanja i koja lica su poreski obveznici, a potom da pravilno izvrši procenu tržišne vrednosti nepokretnosti koja predstavlja poresku osnovicu. Iako je u završnom delu postupka utvrđeno da podnosilac nije poreski obveznik, on kao sticalac stvarnog prava, koji se ugovorom obavezao na plaćanje poreza na prenos apsolutnih prava, ima svojstvo solidarnog jemca, koji odgovara za plaćanje poreskog duga, za slučaj da poreski obveznici taj dug ne plate o dospelosti. Zbog toga je materijalni interes podnosioca da se ne utvrdi obaveza poreza na prenos apsolutnih prava na način na koji je to učinjeno u poreskim rešenjima, tokom čitavog postupka bio jednako aktuelan i značajan. Pri tome, podnosilac nije značajnije doprineo dužem trajanju osporenog postupka time što je uporedo sa njim vođen još jedan upravni postupak povodom zahteva podnosioca za utvrđivanje prava na prestanak poreskog duga zbog nastupanja zastarelosti.

Ustavni sud je ocenio da je prevashodni uzrok nedopustivo dugog trajanja predmetnog postupka: prvo, nepostupanje prvostepenog organa po izričitim nalozima iz drugostepenih rešenja, koji u stvari proističu iz presuda Vrhovnog suda Srbije donetih 2004. godine, da se podnosiocu predoče sve činjenice i okolnosti na osnovu kojih je utvrđena poreska osnovica - tržišna vrednost objekta, i drugo, propuštanje prvostepenog organa da blagovremeno pribavi sve dokaze od značaja za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja, što je imalo za posledicu da je tek u četvrtom po redu prvostepenom postupku, sprovedenom u drugoj polovini 2007. godine, od organa opštinske uprave pribavljena investiciono-tehnička dokumentacija iz koje se moglo utvrditi ko su investitori i vlasnici izgrađenog objekta, a posledično i ko su poreski obveznici. Međutim, prvostepeni organ, i pored toga, nije izveo pravilan zaključak o tome ko su poreski obveznici, već je odgovor na to pitanje dao drugostepeni organ u svom rešenju od 16. aprila 2008. godine.

Ustavni sud nalazi da je i drugostepeni organ odgovoran za nepotrebno produžavanje postupka, jer je bio ovlašćen da otkloni uočene nedostatke u prvostepenom postupku, što nije učinio, već je četiri puta iz istog razloga poništavao prvostepena rešenja i vraćao predmete na ponovne postupke. Prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države presude u predmetima „Pavlyulynets protiv Ukrajine“, 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i „Cvetković protiv Srbije“, 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od toga da su osnovna činjenična i pravna pitanja u predmetnom postupku, koji nije bio posebno složen, pred poreskim organima rešavana u pet navrata, Ustavni sud je ocenio da propusti prvostepenog i drugostepenog organa da pravilno i delotvorno sprovedu postupak utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prava, predstavlja povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučujući kao u prvom delu izreke .

Ustavni sud je, u smislu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, krećući se u granicama postavljenog zahteva , našao da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku može ostvariti jedino utvrđivanjem povrede iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. U ustavnoj žalbi se tvrdnja o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1 . Ustava obrazlaže propuštanjem Upravnog suda da u osporenoj presudi oceni navode tužbe kojima je podnosilac isticao da je u vreme donošenja prvostepenih poreskih rešenja od 2. juna 2008. godine nastupila zastarelost prava Poreske uprave na utvrđivanje poreza i sporednih poreskih davanja. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je pravo Poreske uprave na utvrđivanje poreske obaveze zastarelo 1. januara 2006. godine, imajući u vidu da je rok zastarelosti, koji iznosi tri godina, počeo da teče 1. januara 2003. godine. Ističe da je navedeno pravo Poreske uprave zastarelo, i u slučaju kada bi se primenila kasnija zakonska odredba, prema kojoj rok zastarelosti iznosi pet godina, samo što bi ona tada nastupila 1. januara 2008. godine.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe, Ustavni sud je najpre konstatovao da iz spisa predmeta proizlazi da je o zahtevu podnosioca za utvrđivanje prava na prestanak poreskog duga po osnovu zastarelosti utvrđenog rešenjima od 3. juna 2006. godine, pravnosnažno odlučeno u postupku okončanom presudom Vrhovnog suda Srbije U. 6938/06 od 16. oktobra 2008. godine, tako što je taj zahtev odbijen kao neosnovan. Stoga se u nastavku konkretnog postupka utvrđivanja poreza na prenos apsolutnih prva nije više moglo postavljati pitanje zastarelosti prava poreskog organa na utvrđivanje poreza za period do 3. juna 2006. godine, te je u tom smislu postala bespredmeta tvrdnja podnosioca da je navedena zastarelost nastupila 1. januara 2006. godine.

Povodom navoda podnosioca da je zastarelost nastupila 1. januara 2008. godine, Ustavni sud konstatuje da je rok zastarelosti prava na utvrđivanje poreza, u kokretnom slučaju, od početka njenog toka iznosio pet godina, saglasno odredbi člana 114. stav 3, koja je docnije postala odredba stava 2. tog člana Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Ustavni sud dalje ukazuje da je odredbama člana 114d Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, koje se primenjuju od 8. jula 2007. godine, propisano: da se zastarelost prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja i naplate poreza i sporednih poreskih davanja (stav 1.) i da p osle prekida zastarelost počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost (stav 2.).

Imajući u vidu da je zastarelost prava na utvrđivanje poreske obaveze počela da teče 1. januara 2003. godine, te da se od 8. jula 2007. godine z astarelost prekida svakom radnjom Poreske uprave preduzetom protiv poreskog dužnika u cilju utvrđivanja poreza, Ustavni sud konstatuje da je donošenjem rešenja prvostepenog organa od 31. decembra 2007. godine svakako prekinut petogodišnji rok zastarelosti, koji je potom počeo iznova da teče. Stoga je očigledno neosnovana tvrdnja podnosioca da je pravo na utvrđivanje poreske obaveze zastarelo 1. januara 2008. godine, te da nisu mogla biti doneta prvostepena rešenja o utvrđivanju poreske obaveze od 2. juna 2008. godine.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je našao da nije bilo neophodno da se Upravni sud u osporenoj presudi pojedinačno izjašnjava o takvim tužbenim navodima, koji ne bi mogli dovesti do drugačijeg ishod a postupka ocene zakonitosti konačnog rešenja.

Povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava obrazlaže se "nejednakom zaštitom prava podnosioca ustavne žalbe i prava Poreske uprave". Kako podnosilac nije dostavio dokaze da je Upravni sud u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio drugačije (različite) odluke od odluke koja se osporava ustavnom žalbom, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake zaštite prava podnosiocu ustavne žalbe. Podnosilac ustavne žalbe se samo formalno poziva na povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava , a da pri tome ne navodi nije dan razlog na kome zasniva svoju tvrdnju.

Kada je u pitanju pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 4. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da utvrđivanje poreske obaveze fizičkog ili pravnog lica ne predstavlja odlučivanje o njegovom pravu svojine ili drugom imovinskom pravu. Po shvatanju Ustavnog suda, do povrede navedenog ustavnog prava eventualno može doći u postupku prinudnog izvršenja prethodno utvrđene poreske obaveze preduzimanjem mera oduzimanja ili ograničenja imovine radi naplate poreskog duga, u situaciji kada te mere nisu propisane zakonom, kada ne služe legitimnom cilju ili kada su neproporcionalne. Imajući u vidu da je predmet konkretnog upravnog postupka bilo utvrđenje obaveze poreza na prenos apsolutnih prava , a ne prinudno izvršenje radi naplate poreskog duga, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u tom delu ratione materiae nespojiva sa povredom prava na imovinu.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.