Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Donate Juristovski – Veg iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. novembra 2016. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba Donate Juristovski – Veg i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbama koje su tuženi izjavili protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9022/12 od 9. aprila 2014. godine.

3. Ova odluka, saglasno odredbi člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, ima pravno dejstvo i prema Tatjani Petrović, Snježani Mićunović i Igoru Mićunoviću.

Obrazloženje

1. Donata Juristovski – Veg iz Novog Sada je, 30. decembra 2014. godine, preko punomoćnika Mirjane Tešanović i Stevana Anđelića, advokat a iz Novog Sada, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine i presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9022/12 od 9. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu , iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu odbijena žalba podnositeljke i potvrđena osporena prvostepena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu, te je poništen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti koji je podnositeljka sklopila sa Mićunović Snježanom i Igorom i podnositeljka obavezana da preda posed predmetnog stana tužiocu Anđelković Božidaru, slobodan od lica i stvari; da je sud doneo osporene presude pogrešnom primenom odredbi materijalnog prava, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da je takvim odlukama povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, kao i pravo na imovinu, jer joj je oduzeto pravo na imovinu koju je stekla na zakonit način, savesno i uzdajući se u načelo pouzdanosti u javne knjige i katastarske operate. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije, utvrdio sledeće:

Osnovni sud u Novom Sadu je osporenom presudom P. 9022/12 od 9. aprila 2014. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca Božidara Anđelkovića i utvrdio da su ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tužene prvog reda Tatjane Petrović i tuž enih drugog i trećeg reda Snježane Mićunović i Igora Mićunovića od 25. aprila 2007. godine, overen pred Opštinskim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov 1-21422/2007 od 25. aprila 2007. godine i ugovor o kupoprodaji nepokretnosti zaključen između tuženih drugog i trećeg reda Snježane Mićunović i Igora Mićunovića i tužene četvrtog reda Donate Juristovski – Veg od 4. jula 2008. godine, overen pred Opštinskim sudom u Temerinu pod brojem Ov 1-8856/08 od 4. jula 2008. godine, ništavi; obavezao tužene Snježanu Mićunović, Igora Mićunovića i Donatu Juristovski – Veg da trpe da se na osnovu ove presude u evidenciji nepokretnosti kod nadležnog RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad izvrši uknjižba prava vlasništva na nepokretnosti – trosoban stan broj 3, površine 81m 2 na prvom spratu višestambene zgrade u ulici Koste Abraševića broj 44 u Novom Sadu, sagrađen na katastarskoj parceli broj 5308/3, K. O. Novi Sad II, upisan u list nepokretnosti broj 9147, K. O. Novi sad II, ranije ubeležen u Z.K.U.L. broj 5020/13 K. O. Novi Sad II, stan broj 3 u ulici Somborska broj 18 u Novom Sadu, u korist tužioca Božidara Anđelkovića u 1/1 delova nepokretnosti, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude; obavezao tužene Snježanu Mićunović, Igora Mićunovića i Donatu Juristovski – Veg da tužiocu predaju predmetni stan u posed, slobodan od lica i stvari, i odlučio o troškovima parničnog postupka.

U sprovedenom postupku prvostepeni sud je utvrdio sledeće:

18. decembra 2001. godine zaključen je ugovor između Jovana Kovača, kao prodavca, i Tatjane Petrović, kao kupca, o kupoprodaji predmetnog stana. Istim ugovorom dozvoljena je uknjižba prava doživotnog plodouživanja u korist tužioca Anđelković Božidara iz Novog Sada, uz saglasnost kupca, ovde tužene I reda Tatjane Petrović, koji je overen od strane Opštinskog suda u Novom Sadu Ov 1-37657/2001 dana 19. decembra 2001. godine. Tužilac Božidar Anđelković nije sproveo uknjižbu plodouživanja u svoju korist kroz javne knjige.

25. aprila 2007. godine zaključen je ugovor između tužene I reda Petrović Tatjane, u svojstvu prodavca, i tuženih II i III reda Mićunović Snježane i Mićunović Igora, u svojstvu kupaca, o kupoprodaji navedenog stana, koji je overen od strane Opštinskog suda u Novom Sadu pod brojem Ov 1-21422/2007 dana 25. aprila 2007. godine. Tužena Snježana Mićunović je snaha a tuženi Igor Mićunović je brat tuženoj Tatjani Petrović, a predmetni ugovor nije sačinio profesionalni advokat već Igor Mićunović.

4. jula 2008. godine zaključen je ugovor između tuženih II i III reda Mićunović Snježane i Igora, u svojstvu prodavca, i tužene IV reda Donate Juristovski-Veg - ovde podnositeljke ustavne žalbe, u svojstvu kupca, o prodaji navedenog stana, overen od strane Opštinskog suda u Temerinu pod brojem Ov 1-8856/2008 dana 4. jula 2008. godine. Ovim ugovorom su tuženi II i III reda izjavili da su vangruntovni suvlasnici u jednakim delovima nepokretnosti - predmetnog stana, te da su svojinu na predmetnom stanu stekli po osnovu pomenutog kupoprodajnog ugovora od 25. aprila 2007. godine zaključenog sa Tatjanom Petrović, kao i da je predmetna nepokretnost bila opterećena hipotekom-zalogom na osnovu založne izjave date od strane Petrović Tatjane iz Peći 25. aprila 2007 godine ustanovljenom u korist Banca Intesa a.d. Beograd, a da je navedena banka 16. juna 2008. godine izdala brisovnu dozvolu koja je predata Službi RGZ za katastar nepokretnosti Novi Sad 3. jula 2008 godine. U ugovoru je navedeno da osim ovog tereta nije postojao ni jedan drugi, niti su treća lica imala bilo kakvih obligaciono-stvarnih potraživanja.

Opštinski sud u Novom Sadu je 4. marta 2009. godine doneo presudu P. 8279/05 kojom je, pored ostalog, usvojio protivtužbeni zahtev u delu kojim je utvrdio da je tuženi-protivtužilac Anđelković Božidar iz Novog Sada vlasnik gore navedenog trosobnog stana u Novom Sadu, te da je tužilja - protivtužena u tom sporu Tatjana Petrović, ovde tužena I reda, dužna da trpi da se na osnovu te presude u zemljišnoj knjizi izvrši uknjižba prava vlasništva na navedenoj nekretnini u korist tužioca u 1/1 dela, te da se iseli iz predmetnog stana i isti stan, slobodan od lica i stvari preda u posed tužiocu kao vlasniku. Istom presudom navedeni sud je odredio privremenu meru - zabranu tuženoj Tatjani Petrović da otuđi i optereti predmetnu nekretninu i odredio da će mera trajati do pravosnažnog okončanja tog postupka.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 8271/10 od 17. septembra 2012. godine, a odlučujući po žalbi tužilje-protivtužene, potvrdio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8279/2005 od 4. marta 2009. godine u ovom delu, dok je ukinuo u delu kojim je određena privremena mera.

Rešenjem broj 952-023740/10 od 22. marta 2012. godine RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Novi Sad II je odbila vršenje upisa prava svojine u 1/1 dela na predmetnom stanu u korist ovde tužioca i upis zabeležbe zabrane otuđenja i opterećenja na predmetnom stanu po osnovu presude Opštinskog suda u Novom Sadu P-8279/05 od 04. marta 2009. godine, a iz razloga što je na predmetnom stanu kao vlasnik upisana ovde tužena IV reda Donata Juristovski-Veg.

U obrazloženju osporene prvostepene presude P. 9022/12 od 9. aprila 2014. godine se, pored ostalog navodi: da je iz izvedenih dokaza sud utvrdio da je tužena IV reda Donata Juristovski-Veg upisana kao vlasnik 1/1 i držalac nekretnina upisanih u listu nepokretnosti broj 9147 K.O. Novi Sad II i da je ona predmetnu nekretninu kupila od vanknjižnih vlasnika tuženih II i III reda Snježane Mićunović i Igora Mićunovića zaključenjem ugovora o kupoprodaji, da je pre toga je stan Snježani Mićunović i Igoru Mićunoviću prodala Tatjana Petrović, koja je nevlasnik, i da se u to vreme povodom toga stana vodio parnični postupak protiv ovde tužene I reda povodom vlasništva na predmetnom stanu, da je tužilac vlasnik predmetnog stana po presudi Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8279/2005 od 4. marta 2009. godine, kojom su utvrđeni i međusobni odnosi i emotivna veza između tužioca i tužene Tatjane Petrović, način sticanja predmetnog stana, odnosno da je kupoprodajna cena za predmetni stan isplaćena sredstvima tužioca; da sud nije prihvatio iskaze tuženih II i III reda Snježane Mićunović i Igora Mićunović a, da nisu znali da se vodi sudski postupak između tužioca i tužene Tatjane Petrović, budući da su suprotni prihvaćenom iskazu tužioca i drugim izvedenim dokazima, koje je sud prihvatio, posebno i majući u vidu da su tuženi u srodstvu sa Tatjanom Petrović; da je sud iskaz tužene IV reda Donata Juristovski-Veg prihvatio u celosti, i iz istog utvrdio da je sa tuženima II i III reda reda zaključili ugovor o kupoprodaji predmetnog stana, da je prodaju vršila agencija za nekretnine putem oglasa, da nije znala da je postojao ili da postoji bilo kakav spor u vezi ove nekretnine osim hipoteke koja je bila ustanovljena u vezi uzimanja kredita od banke, ali je hipoteka potom ubrzo i izbrisana, kao i da je u celosti isplatila kupoprodajnu cenu, da je potpisala ugovor, a pre potpisa ugovora i overe istog, sve provere u vezi prometovanja nekretnine u javnim knjigama je izvršio sačinilac datog ugovora, advokat Aleksandar Janevski iz Novog Sada, a što su tuženi svojim potpisom na ugovoru potvrdili, kao i da je platila porez na prenos apsolutnih prava i da je u posed predmetne nekretnine uvedena 2008. godine nakon potpisivanja ugovora i isplate kupoprodajne cene. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, zatim, navodi: da je na osnovu izvedenih dokaza i utvrđenog činjeničnog stanja tužbeni zahtev tužioca osnovan; da Tatjana Petrović nije bila vlasnik predmetnog stana u momentu zaključenja kupoprodajnog ugovora od 25. aprila 2007. godine kojim je tuženima Snježani Mićunović i Igoru Mićunoviću, kao kupcima, prodala predmetni stan, i samo je formalno bila upisana u zemljišnoj knjizi kao vlasnik predmetne nepokretnosti; da je pravi vlasnik nekretnine bio tužilac Božidar Anđelković, što je u tužbi i tokom postupka isticano i što je nesumnjivo utvrđeno pravosnažnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8279/05 od 4. marta 2009. godine, jer je tužilac svojim sredstvima isplatio kupoprodajnu cenu napred navedenog stana; da je tužena Tatjana Petrović očigledno bila u svemu nesavesna prilikom zaključenja ugovora od 25. aprila 2007. godine, kada se ponašala kao da nije u toku sudski postupak, i to upravo povodom prava vlasništva na predmetnoj nepokretnosti; da zbog toga što tužena Tatjana Petrović nije bila vlasnik predmetne nekretnine , nije postojao osnov za zaključenje ugovora između Tatjane Petrović i tuženih Snježane Mićunović i Igora Mićunovića, niti dalje između Igora Mićunovića, Snježane Mićunović i Donate Juristovski Veg i time je povređeno osnovno načelo stvarnog prava da niko na drugoga ne može preneti više prava nego što sam ima; da savesnost tužene Donate Juristovski-Veg na koju se pozivala tokom postupka, nije od uticaja za donošenje drugačije odluke suda; da s obzirom na to da je sud utvrdio da je tužilac vlasnik predmetnog stana, osnov zaključenja spornih ugovora nije dopušten, takav osnov saglasno odredbi člana 52. Zakona o obligacionim odnosima , ne proizvodi pravno dejstvo, odnosno predstavlja ništav pravni posao, da su iz toga razloga ništavi i ne proizvode pravno dejstvo osporeni ugovori o kupoprodaji predmetnog stana; da pritom nije dovoljno da se tužena Donata Juristovski-Veg poziva na načelo pouzdanosti u javne knjige, tim pre što tuženi Snježana Mićunović i Igor Mićunović nisu ni bili upisani u javne knjige kao zemljišnoknjižni vlasnici; da se predmetnim ugovorima prenosilo nepostojeće pravo vlasništva a bez osnova, što nije dopušteno; da su sporni ugovori zbog navedenog protivni prinudnim propisima i dobrim običajima , što ih čini ugovorom bez pravnog dejstva; da je prav nosnažna presuda, kojom je utvrđeno pravo vlasništva u korist tužioca deklaratorna i ona deluje retroaktivno i njeno vremensko dejstvo se proteže i na vreme pre donošenja presude, što znači i na vreme zaključenja spornih ugovora između tuženih, i isti su u obavezi da trpe posledice ništavosti tako što će se tužilac uknjižiti u javne knjige kao vlasnik te su isti dužni i da tužiocu predaju posed sporne nekretnine.

Rešavajući o žalbama tuženih podnetim protiv prvostepene presude, Apelacioni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine delimično usvojio i delimično odbio žalbe tuženih Tatjane Petrović, Snježane Mićunović i Igora Mićunovića i u odnosu na ove tužene odbio tužbeni zahtev da se obavežu tuženi da trpe da se na osnovu ove presude u evidenciji nepokretnosti kod nadležnog organa izvrši uknjižba prava vlasništva na predmetnom stanu i da tuženom predaju predmetni stan u posed slobodan od lica i stvari, dok je žalbu tužene Donate Juristovski – Veg odbio. Drugostepeni sud je našao da je ožalbena presuda doneta bez bitnih povreda odredaba pa rničnog postupka na koje taj sud pazi po službenoj dužnosti i bez povrede odredbe parničnog postupka na koju u žalbama ukazuju tuženi, jer presuda ne sadrži nedostatke zbog kojih se ne bi mogla ispitati, ni u izreci, ni u obrazloženju, kao i da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje pravilno primenjeno materijalno pravo, izuzev u delu odluke o zahtevu za trpljenje upisa prava svojine u korist tužioca i predaju poseda, u odnosu na tužene Tatjanu Petrović, Snježanu Mićunović i Igora Mićunovića. Drugostepeni sud je našao da navodi žalbi tuženih o pogrešnoj primeni materijalnog prava u pobijanoj presudi nisu osnovani, te se u obrazloženju osporene drugostepene presude navodi:

„ Pravnosnažnom sudskom presudom, utvrđeno je pravo svojine tužioca u parnici vođenoj protiv ovde prvotužene, Tatjane Petrović. Ovo utvrđenje snabdeveno je svojstvom materijalne pravnosnažnosti, što znači da vezuje i ovaj sud. Iako pravnosnažna presuda deluje samo među strankama, i samo za ubuduće, nesporno je da se u konkretnom slučaju, utvrđenje prava svojine u korist tužioca, održava i na punovažnost ugovora koji su predmet zahteva tužbe u ovoj parnici. Ovakav zaključak zasniva se pravilima o uticaju uzroka ništavosti na dejstvo pravnog posla. Naime, tužilac nije stekao pravo svojine trenutkom pravnosnažnosti presude Opštinskog suda P. 8729/2005, kako se tvrdi žalbama tuženih. Naprotiv, iz sadržine ove presude (čija je izreka snabdevena svojstvom materijalne pravnosnažnosti) proizilazi da se pravo svojine tužioca temelji na činjenici naknadnog nestanka motiva kod ugovora o poklonu spornog stana, zaključenog u korist prvotužene. Budući da kod dobročinih pravnih poslova, pobuda (motiv) za zaključenje ugovora, ulazi u sam osnov ugovora, to se zbog neostvarenja zajednice života između tužioca i prvotužene, predmetni ugovor o poklonu ima smatrati ništavim, a ne rušljivim pravnim poslom, kako proizlazi iz obrazloženja presude Opštinskog suda P. 8729/2005. Kako ništavi prav ni poslovi ne proizvode pravno dejstvo i ne mogu se naknadno osnažiti, to prvotužena nikada nije ni stekla pravo svojine na spornom stanu i njime nije mogla ni raspolagati. Drugim rečima, razlozi zbog kojih je ugovor o poklonu nepunovažan, nisu nastali donošenjem ili pravnosnažnošću presude. Naprotiv, ti razlozi postoje od trenutka zaključenja ovog pravnog posla i presuda kojom se njihovo postojanje konstatuje ima utvrđujuće, a ne preobražajno dejstvo. Osim toga, iz činjenice da se radi o ništav om, a ne rušljivom pravnom poslu, proizlazi i zaključak da sporni kupoprodajni ugovor iz 2001. godine nije morao biti poništen ( kako se ističe žalbama), budući da ništavi pravni poslovi uopšte ne proiz vode pravno dejstvo, te imajući u vidu da sud po službenoj dužnosti i u nedostatku zahteva za utvrđenje ništavosti vodi računa o tome da ništavi pravni poslovi ne uživaju sudsku zaštitu. Iz navedenog proizlazi da ni utvrđenje prava svojine u korist tužioca nije preobražajnog, već deklaratornog karaktera. Kontinuitet u obimu svojinskih ovlašćenja prenosioca i sticaoca, karakterističan za derivativni sistem sticanja prava svojine, za posledicu ima nepunovažnost svih raspolaganja preduzetih od strane sticalaca iz ništavog pravnog posla, nezavisno od toga kada je doneta presuda kojom se konstatuje postojanje uzroka ništavosti. Samim tim, osnovano je sud našao da su ništava oba kupoprodajna ugovora zaključena između tuženih, budući da prvotužena, kao pretpostavljeni auktor prava nižerednih tuženih, nikada nije bila vlasnik spornog stana. Drugim rečima, okolnost da se tužilac u odnosu na prvotuženu smatra vlasnikom stana u ulici Koste Abraševića u Novom Sadu, odriče mogućnost da drugotuženi stiču pravo svojine na spornom stanu, na osnovu pravnog posla sa prvotuženom, a na račun tužioca. Nasuprot žalbenim navodima, na ovaj zaključak ne utiče ni to što je pomenuta presuda Opštinskog suda P. 8729/2005 od 4. marta 2009. godine, postala delimično pravnosnažna, nakon što je prvotužena zaključila ugovor o kupoprodaji spornog stana sa Mićunović Snježanom i Igorom, iz razloga o kojima je bilo reči.“

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05 – dr. zakon), članom 33. je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Zakonom o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima ( "Službeni glasnik RS", br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je važio u vreme zaključenja spornih ugovora, bilo je propisano: članom 4. stav 1. – da je katastar nepokretnosti javna knjiga koja predstavlja osnovnu evidenciju o nepokretnostima i pravima na njima; članom 58a – da se u katastar nepokretnosti upisuju pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima, određena obligaciona prava koja se odnose na nepokretnosti, realni tereti i ograničenja u raspolaganju nepokretnostima, koji su određeni ovim zakonom (stav 1.) i da se u slučajevima utvrđenim ovim zakonom, u katastar nepokretnosti upisuje i držalac nepokretnosti (stav 2.); članom 58g st. 1. i 4. – da su upisi u katastar nepokretnosti uknjižba, predbeležba i zabeležba i da je zabeležba upis određenih pravnih činjenica koje mogu da budu od uticaja na postojanje prava na nepokretnostima, a članom 58đ – da se zabeležbom vrši upis pravnih činjenica koje se odnose na vlasnika nepokretnosti (maloletstvo, starateljstvo, lišenje poslovne sposobnosti) ili na samu nepokretnost (pokretanje spora za utvrđenje prava na nepokretnosti, odnosno za brisanje izvršenog upisa, pokretanje postupka eksproprijacije, postojanje zabrane otuđenja ili opterećenja nepokretnosti i pokretanje postupka izvršenja na nepokretnosti u slučajevima propisanim zakonom kojim se uređuje izvršni postupak).

Zakonom o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, br. 72/09 i 18/10), članom 4. stav 1. je propisano da je katastar nepokretnosti osnovni i javni registar o nepokretnostima i stvarnim pravima na njima; članom 60. je propisano da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a prestaju brisanjem upisa (stav 1.), da u slučajevima određenim zakonom, svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima mogu se steći i pre upisa u katastar nepokretnosti, a upisom proizvode pravno dejstvo prema trećim licima (deklarativnost upisa) (stav 2.) i da se u katastar nepokretnosti mogu upisati i određena obligaciona prava koja se od trenutka upisa mogu suprotstaviti trećim licima (stav 3.); članom 63. je propisano da su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja; članom 81. je propisano da je zabeležba upis kojim se u katastar nepokretnosti upisuju činjenice koje su od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, koje se odnose na ličnost imaoca prava, na samu nepokretnost ili na pravne odnose povodom nepokretnosti (stav 1.) i da upis zabeležbe ne sprečava dalje upise na nepokretnosti na koji se ta zabeležba odnosi, osim ako je suprotno izričito propisano zakonom, već su od upisa zabeležbe koja je od značaja za zasnivanje, izmenu, prestanak ili prenos stvarnih prava na nepokretnostima, sva raspolaganja imaoca prava i upisi u katastru nepokretnosti koji su protivni svrsi upisane zabeležbe, uslovni i zavise od ishoda rešavanja stvarnih prava na nepokretnosti zbog kojih je zabeležba upisana (stav 2.); članom 82. stav 1. tač. 2) i 6) je propisano da se u katastar nepokretnosti upisuju zabeležbe: zabeležba spora, odnosno drugog postupka koji se vodi pred sudom ili vršiocem javnih ovlašćenja, a koji za ishod može imati promenu upisa prava na nepokretnosti i zabeležba odluke o zabrani otuđenja i opterećenja nepokretnosti.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), odredbama člana 103. je propisano da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo (stav 1.) i da ako je zaključenje određenog ugovora zabranjeno samo jednoj strani, ugovor će ostati na snazi ako u zakonu nije što drugo predviđeno za određeni slučaj, a strana koja je povredila zakonsku zabranu snosiće odgovarajuće posledice (stav 2.). Odredbama člana 109. Zakona je propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (stav 1.) i da p ravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (stav 2.); članom 118. je propisano da je ugovor rušljiv kad ga je zaključila strana ograničeno poslovno sposobna, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje strana, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno.

5. Ustavni sud ukazuje da se pravom na pravično suđenje, zajemčenim članom 32. stav 1. Ustava, građanima jemči, pre svega, da će postupak u kome se odlučuje o njihovim pravima i obavezama biti sproveden na način da im kroz nezavisnost i nepristrasnost suda, javno raspravljanje, ravnopravno učešće u postupku, odlučivanje u razumnom roku, primenom i poštovanjem propisanih pravila postupka, bude omogućeno pravično suđenje. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih garantija prava na pravično suđenje, te da li je osporeni postupak u celini bio pravičan u smislu navedene odredbe Ustava.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza, ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, odnosno da sudski postupak u celini nije bio pravičan na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da se osporene presude ne zasnivaju na ustavnopravno prihvatljivoj primeni merodavnog prava.

Naime, Zakonom o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, članom 33, je propisano da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Prema tome, upis prava svojine u katastar zemljišta, kao i prethodno upis u zemljišnu knjigu, ima konstitutivno dejstvo. Ovo je izričito propisano odredbom člana 60. važećeg Zakona o državnom premeru i katastru, ali se nesumnjivo odnosi i na upise izvršene po prethodno važećem Zakonu o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima. S obzirom na karakter katastra kao javnog registra i konstitutivnost upisa prava svojine, na ovaj upis se mora primeniti i načelo pouzdanja u upis u katastar nepokretnosti, koje je predviđeno članom 63. Zakona o državnom premeru i katastru, a prema kome su podaci o nepokretnostima upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Činjenica je da je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8279/05 od 4. marta 2009. godine kojom se utvrđuje da je tužilac vlasnik spornog stana, a koja je u tom delu potvrđena drugostepenom presudom od 17. septembra 2012. godine, doneta nakon zaključenja ugovora o prodaji spornog stana koji je tužena I reda zaključila 27. aprila 2007. godine, a takođe i nakon zaključenja ugovora o kupoprodaji stana od strane podnositeljke ustavne žalbe 4. jula 2008. godine , na osnovu kojih je, pre donošenja navedene presude, izvršen i upis prava svojine tuženih u katastar nepokretnosti. Pri tome, u katastru nepokretnosti nije bio izvršen upis zabeležbe spora, niti upis privremene mere zabrane raspolaganja spornim stanom od strane tužene I reda. U sprovedenom parničnom postupku je, takođe, nesporno utvrđena savesnost podnositeljke ustavne žalbe pri zaključenju ugovora o kupoprodaji, koja je postupala pouzdajući se u istinitost upisanog prava u katastru.

Sa druge strane, presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 8729/05 o utvrđenju prava svojine tužioca na spornom stanu, na koju se Apelacioni sud u Novom Sadu poziva u obrazloženju osporene presude, po oceni Ustavnog suda, ne može delovati unazad, niti imati dejstvo prema trećim licima, kao što to smatra Apelacioni sud. Naime, ovom presudom nije poništen ugovor o kupoprodaji spornog stana koji je tužena I reda Tatjana Petrović zaključila 18. decembra 2001. godine, ni po osnovu ništavosti, niti po osnovu rušljivosti, već je utvrđeno pravo svojine protivtužioca na stanu prema protivtuženoj u tom sporu, koja u vreme donošenja presude P. 8729/05 više nije bila faktički vlasnik stana, niti je kao vlasnik bila upisana u katastru nepokretnosti, već je to bila podnositeljka ustavne žalbe . U situaciji kada je Opštinski sud u Novom Sadu raspravljao pitanje motiva (pobude za zaključenje ugovora) i odnosa između parničnih stranaka, ali presudom nije utvrdio ništavost navedenog ugovora, koji je bio izvršen i na osnovu njega izvršen upis prava svojine tužene I reda u katastar, ne bi se mogao prihvatiti stav Apelacionog suda u Novom Sadu da iz samog utvrđenja prava svojine protivtužioca presudom P. 8729/05 proizlazi i ništavost ugovora od 18. decembra 2001. godine, koja za sobom povlači i ništavost kasnije zaključenih ugovora o raspolaganju navedenim stanom koji su predmet parnice u kojoj su donete osporene presude i da ovaj ugovor nije morao biti poništen, budući da ništavi pravni poslovi uopšte ne proizvode pravno dejstvo, te imajući u vidu da sud po službenoj dužnosti i u nedostatku zahteva za utvrđenje ništavosti vodi računa o tome da ništavi pravni poslovi ne uživaju sudsku zaštitu.

Naime, prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima, ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, što znači da ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo, ništav ugovor ne proizvodi nikakva pravna dejstva. U principu, na ništavost se mogu pozvati sva zainteresovana lica, a to je pored samih ugovornih strana i svako drugo lice koje je u stanju da pokaže interes za taj akt. Na ništavost ugovora se pazi i po službenoj dužnosti, jer bi se izvršenjem ovakvih ugovora ostvarili ciljevi koji su u suprotnosti sa javnim poretkom, pa je zbog toga sud, kao organ javne vlasti, ovlašćen da i po sopstvenoj inicijativi ispituje razloge ništavosti, tim pre, što ugovorne strane nekada mogu imati interes da prećute činjenice koje upućuju na ništavost. Međutim, ništav ugovor, iako pravno ne postoji, može da proizvede određene pravne i faktičke promene u odnosima između ugovornih strana, a u konkretnom slučaju ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 18. decembra 2001. godine je bio izvršen i na osnovu njega tužena I reda upisana kao vlasnik sporne nepokretnosti u katastru, te se u takvom slučaju ukazuje potreba da se ništavost ugovora konstatuje sudskom odlukom, u kom slučaju bi se na osnovu takve odluke mogla izvrši pravna i faktička restitucija izvršenih prestacija. Prema tome, tek u slučaju poništenja ugovora od 18. decembra 2001. godine moglo bi se postaviti i pitanje punovažnosti ugovora o prodaji stana koji je zaključila tužena I reda i ugovora koji je, zatim, zaključila podnositeljka ustavne žalbe. Stoga, kod činjenice da je podnositeljka ustavne žalbe kupila stan u nizu kupoprodajnih ugovora koji počinje od vlasnika stana upisanog u katastar nepokretnosti na osnovu ugovora od 18. decembra 2001. godine, a da u katastru nije postojao upis privremene mere zabrane raspolaganja, ni zabeležba spora, te da ni jednom presudom nije poništen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti od 18. decembra 2001. godine koji je zaključila tužena I reda, po oceni Ustavnog suda, primena prava kojom je usvojen tužbeni zahtev i utvrđena ništavost ugovora koji je zaključila podnositeljka ustavne žalbe, kao i ugovora o kupoprodaji predmetnog stana koji mu je prethodio, nije ustavnopravno prihvatljiva.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon o 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2525/14 od 5. novembra 2014. godine i određivanjem da u ponovnom postupku Apelacioni sud u Novom Sadu donese novu odluku o žalbama tuženih izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 9022/12 od 9. aprila 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu i odredio da taj sud ponovo odluči o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv prvostepne presude, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u pogledu povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava preuranjena, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je ocenio da je utvrđena povreda prava na pravično suđenje takve prirode da se odnosi i na ostale tužene iz istog parničnog postupka u kome je doneta osporena odluka, jer je reč o licima koja se nalaze u istoj pravnoj situaciji kao i podnositeljka ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud utvrdio da ova odluka, u konkretnom slučaju, ima pravno dejstvo i prema tuženima Tatjani Petrović, Snježani Mićunović i Igoru Mićunoviću, pa je, na osnovu člana 87. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić