Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković , u postupku po ustavnoj žalbi T. V. iz A, K. R. iz R. i M. M. i Đ. M, obojice iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 5. juna 201 4. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba T. V, K. R, M. M. i Đ. M. izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3785/10 od 4. novembra 2010. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3785/10 od 4. novembra 2010. godine i određuje da ist i sud ponovo odluči o žalbama tužen ih izjavljen im protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenja u Beočinu P. 23/2009 od 31. marta 2009. godine.

Obrazloženje

1. T. V. iz A, K. R. iz R. i M . M. i Đ. M, obojica iz B, izjavili su 26. januara 2011. godine, preko punomoćnika Š. P, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 378 5/10 od 4. novembra 2010. godine zbog povrede načela ljudskog dostojanstva, prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na pravno sredstvo, kao i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 21, člana 32. stav 1, te čl. 36. i 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli: da su tužioci u postupku tvrdili da prelazak navedenog zemljišta u društvenu svojinu nema osnov, jer je zemljište koje je bilo predmet parnice prešlo u društvenu svojinu prilikom obnove zemljišnih knjiga, a obnova zemljišnih knjiga nije pravni osnov upisa; da uz zapisnik sa obnove broj 2 od 12. decembra 1988. godine nema dokumenta na osnovu kojeg je izvršen upis spornog zemljišta u društvenu svojinu, niti zapisnik sa obnove sadrži naziv odluke ili drugog akta na osnovu kojeg je zemljište prešlo u društvenu svojinu; da se ne može tužiocima nametati obaveza da dokazuju negativnu činjenicu - nedostatak osnova; da u Zbirci isprava uz zapisnik sa obnove nema dokumenta koji bi bio osnov promene svojinskog režima zemljišta; da tužioci nisu tvrdili da je zemljište prešlo zbog nevaljanog pravnog osnova, već da uopšte ne postoji pravni osnov po kom je zemljište prešlo u društvenu svojinu; da je zemljište jednostavno bez ikakvog dokumenta „slovom Zapisnika sa obnove upisano kao društvena svojina“; da se ne može zahtevati dokazivanje onog što ne postoji, niti u konkretnom slučaju teret dokazivanja može biti na tužiocima; da drugostepeni sud potpuno pogrešno citira odredbe Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa koje su neprimenljive na datu situaciju, jer tužioci ne traže održaj na društvenoj svojini, već su dokazali da je sticanje svojine održajem nastupilo pre nego što je zemljište bez ikakvog osnova 16. decembra 1988. postalo društvena svojina; da na privatnoj svojini nije bilo zabrane sticanja prava svojine po osnovu održaja, pa kako su pravni prethodnici tužilaca bili u neprekidnom posedu spornog zemljišta od 1958. godine, kada su kupili isto zemljište, to su prethodnici tužilaca održajem stekli pravo svojine na zemljištu u privatnoj svojini još 1958. godine; da podnosioci smatraju da im je povređeno pravo na imovinu, jer im je njihova svojina (stečena održajem), bez bilo kakve odluke državnog organa oduzeta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavn u žalb u, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenja u Beočinu P. 23/2009 od 31. marta 2009. godine utvrđeno je da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, kao pravni naslednici pok. Đ. M, bivšeg iz R, vlasnici ¼ dela na parceli broj 3224 voćnjak „Dumbovo“ od 60 ari i 31 m2 i na parceli broj 3225 njiva „Dumbovo“ od 85 ari i 37 m2, upisane u list nepokretnosti broj 2448 KO Rakovac, po pravnom osnovu održaja svog pravnog prethodnika pre uspostavljanja režima društvene svojine na ovim nekretninama, što su tuženi Republika Srbija i Mesna zajednica "Rakovac" dužni priznati i trpeti da se tužioci upišu u evidenciji nepokretnosti za K.O. Rakovac, na osnovu te presude. Istom presudom tuženi su obavezani da naknade tužiocima troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tuženih, Apelacioni sud u Novom Sadu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) je osporenom presudom Gž. 3785/10 od 4. novembra 2010. godine usvojio žalbe i preinačio presudu Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenja u Beočinu P. 23/2009 od 31. marta 2009. godine tako što je u celini odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima, ujedno obavezujući tužioce da tuženoj Republici Srbiji naknade troškove parničnog postupka. U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da je tužilac M. M. naslednik u celosti iza pokojnog D. M. koji je umro 19. avgusta 2008. godine, a da su tužioci T. V, K. R. i Đ. M. i pokojni D. M. nasledili po ¼ dela zaostavštinu iza pokojnog Đ. M, bivšeg iz B, koji je umro 11. oktobra 1984. godine; da su 17. februara 1958. godine S. M, supruga sada pokojnog Đ. M. i S. M, majka Đ. M, kupile parcele br. 2594/1, 2595/2 i 2597/4 K.O. Rakovac, od B . Đ. iz F; da je ugovor o kupoprodaji regulisao da je posed predat kupcima odmah, te da je prodavac „vangruntovni“ vlasnik, koji se obavezao da će što pre pristupiti knjiženju i prevođenju predmetnih nekretnina; da su se, prema podacima iz zemljišnih knjiga, u vreme zaključenja navedenog u govora kao vlasnici predmetnih nekretnina vodili M. K. sa 2/4 dela, kao i S. K. i A. K. sa po ¼ dela; da su oni bili upisani kao vlasnici nekretnina u zemljišno-knjižnom ulošku broj 1012 K.O. Rakovac počev od 9. oktobra 1939. godine; da je stara parcela broj 3036 u K.O. Rakovac vođena kao javni put, bez posebnog zemljišno-knjižnog uloška, tj. kao javno dobro, na kom je Zemljoradnička zadruga N . S. imala posed; da je u knjizi identifikacije, koja je izvršena u periodu od 1979. godine do 1983. godine u vreme premera, pod brojem 6005 utvrđena površina stare parcele broj 3036 od 694m2 i utopljena u stare parcele br. 2595 i 2655 K.O. Rakovac; da su u evidenciji posednika pri Službi za katastar nepokretnosti Beočin i stare parcele br. 2594/1, 2595/2 i 2597/4 K.O. Rakovac vođene kao posed Zemljoradničke zadruge N. S; da stare parcele br. 2594/1, 2595/2 i 2597/4 K.O. Rakovac odgovaraju novim parcelama br. 3224 i 3225 K.O. Rakovac; da nova parcela br. 3224 obuhvata delove starih parcela br. 2594/1, 2595/2, 2597/4 i 3036 K.O. Rakovac; da nova parcela broj 3225 obuhvata deo stare parcele 2597/4 K.O. Rakovac; da su, sveobuhvatno posmatrano, parcele br. 3224 i 3225 identične parcelama br. 2594/1, 2595/2 i 2597/4 i delu parcele br. 3036 K.O. Rakovac; da se u posedu navedenih nekretnina od zaključenja kupoprodajnog ugovora, pa do svoje smrti tj. 1984. godine nalazio Đ. M; da se nakon njegove smrti, u posedu istih parcela nalaze tužioci prvog, trećeg i četvrtog reda, kao i sada pokojni D. M, koji je umro 19. avgusta 2008. godine; da svi oni nepokretnosti koriste nesmetano; da je pokojni Đ . M. kao posednik parcela konstatovan i prilikom obnove premera zemljišta za K.O. Rakovac od strane komisije, koja je sprovodila obnovu 1977. godine; da je 1977. godine, u popisnom listu broj 849 K.O. Rakovac, konstatovan sada pokojni Đ. M. kao držalac predmetnih parcela; da je isti priznanicom od 6. juna 1983. godine platio naknadu na ime obnove premera; da su predmetne parcele po utvrđenju prvostepenog suda u postupku obnove zemljišne knjige 1988. godine upisane kao društvena svojina, sa pravom korišćenja tužene drugog reda, ali da je izostalo utvrđenje suda po kom osnovu je zemljište tada prešlo u društvenu svojinu, odnosno upisano kao društvena svojina sa pravom korišćenja Mesne zajednice „Rakovac“. Dalje je navedeno: da je polazeći od navedenih činjenica, prvostepeni sud primenom odredaba čl. 28. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa usvojio tužbeni zahtev tužilaca, smatrajući da je njihov pravni prethodnik 30 godina bio u mirnoj i savesnoj državini predmetnih nekretnina, te da je stekao pravo svojine pre nego što su one u 1988. godine uknjižene kao društvena svojina; da osnovano žalioci pobijaju ovakvo zaključivanje prvostepenog suda i ukazuju na pogrešnu primenu odredbe člana 28. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa; da se na predmetni imovinsko-pravni odnos ne može neposredno primeniti navedena odredba u pogledu uslova i roka za održaj, jer taj zakon nema retroaktivno važenje; da je u pogledu mogućnosti sticanja prava svojine održajem na stvarima u društvenoj svojini odredba člana 29. Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima , koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, sadržavala zabranu; da su sve stvari u društvenoj svojini bile nepodobne da se na njima zasnuje pravo svojine održajem; da je navedena odredba o zabrani sticanja brisana tek stupanjem na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima (3. avgusta 1996. godine); da time nije omogućena konvalidacija ranijeg državinskog stanja u pogledu uslova i rokova za održaj; da se rokovi za održaj mogu računati samo za ubuduće, počev od 3. avgusta 1996. godine; da čak i da je pravni prethodnik tužilaca stekao pravo svojine na predmetnim n epokretnostima pre prelaska zemljišta u društvenu svojinu prema tada važećim propisima, zasnivanjem pravnog režima društvene , odnosno državne svojine, to pravo je eventualno moglo biti transformisano u pravo korišćenja; da međutim, tužioci u toku parnice nisu dokazali po kom osnovu je predmetno zemljište 1988. godine prešlo u društvenu svojinu ; da osim utvrđenja da je do toga došlo u postupku obnove zemljišnih knjiga, drugih podataka o promeni vlasništva nema; da od utvrđenja osnova prelaska u društvenu svojinu zavisi da li su, i koje stvarno pravo tužioci mogli steći pravnim poslom i nasleđem, odnosno održajem preko svog pravnog prethodnika, te da li su to pravo mogli zadržati i nakon pomenute promene vlasništva; da iz navedenih razloga, kako je teret dokazivanja odlučnih činjenica, u smislu odredbe člana 223. stav 2. Zakona o parničnom postupku, bio na tužiocima, u čijem interesu se vodi la ta parnica, usled nedostatka utvrđenja osnova prelaska u društvenu svojinu, čak i da je pravni prethodnik tužilaca ranije stekao pravo svojine na predmetnim nekretninama, a isto je u 1988. godine izgubio, nije bilo uslova za usvajanje postavljenog tužbenog zahteva.

4. Odredbama Ustava, na čije se povred e ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči svakom prav o da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36 .); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, kao i da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano: da sud ne može odbiti da odlučuje o zahtevu za koji je nadležan (član 2. stav 2.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika (član 220.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8.) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice zaključiće primenom pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drukčije određeno, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drukčije određeno (član 223.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90 „Službeni list SRJ“, broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05), koji je stupio na snagu 1. septembra 1980. godine, je propisano: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, a da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina (član 28. st. 2. i 4.); da vreme potrebno za održaj počinje teći onog dana kada je držalac stupio u državinu stvari, a završava se istekom poslednjeg dana vremena potrebnog za održaj, da se u vreme potrebno za održaj uračunava i vreme za koje su prethodnici sadašnjeg držaoca držali stvar kao savesni i zakoniti držaoci, odnosno kao savesni držaoci, te da se na prekid, odnosno zastoj održaja shodno primenjuju odredbe o prekidu, odnosno zastoju zastarelosti potraživanja (član 30.); da se pravo svojine stiče po zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, kao i da je za sticanje prava svojine na nepokretnosti na osnovu pravnog posla potrebno da postoji pravni osnov za sticanja prava svojine i upis tog prava u javne knjige (član 33.); da je d ržavina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, kao i da se savesnost državine pretpostavlja (član 72.).

Odredbom člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, broj 6/80) bilo je propisano da se pravo svojine na stvari u društvenoj svojini ne može steći održajem. Navedeni član je brisan članom 16. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SRJ“, broj 29/96), koji je stupio na snagu 3. avgusta 1996. godine.

5. Analizirajući osporenu presudu sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava i citiranih odredaba zakona, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda Gž. 3785/10 od 4. novembra 2010. godine, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje.

Naime, prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme se zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava Ruiz Torija protiv Španije, 9. decembar 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono ne sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, 29. maj 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, 19. februar 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu i Evropski sud za ljudska prava: Van der Hurk protiv Holandije, 19. april 1994. godine, § 61.). Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li je sud pravnog leka ispitao odlučna pitanja vezana za primenjeno merodavno pravo i utvrđene činjenice. U vezi sa povredom prava na obrazloženu sudsku odluku, videti, pored ostalih, Odluku Ustavnog suda Už-4368/2010 od 9. februara 2012. godine.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da su pravni prethodnici podnosilaca ustavne žalbe bili u nesmetanom posedu navedenih nepokretnosti (parcela br. 2594/1, 2595/2 i 2597/4 K.O. Rakovac) od 17. februara 1958. godine, kada je zaključen kupoprodajni ugovor, do smrti Đ. M. - 1984. godine, a nakon toga su u posedu istih parcela bili ovde podnosioci ustavne žalbe – T . V, K. R. i Đ. M, kao i sada pokojni D. M, koji je umro 19. avgusta 2008. godine, a čiji je pravni sledbenik podnosilac ustavne žalbe M . M. Takođe je utvrđeno da je nadležna komisija, prilikom obnove premera zemljišta za K.O. Rakovac 1977. godine, kao „posednika parcela konstatovala“ sada pok. Đ. M. Nakon toga su predmetne parcele u postupku obnove zemljišne knjige 1988. godine, upisane kao društvena svojina, sa pravom korišćenja tužene Mesne zajednice „Rakovac“. Međutim, u sudskom postupku nije utvrđen pravni osnov „prelaska“ predmetnog zemljišta u društvenu svojinu.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da uknjižba predstavlja upis u zemljišne knjige kojim se stiču ili gube zemljišno-knjižna prava. Uknjižba, sama po sebi, ne može dovesti do sticanja prava svojine na nepokretnostima, niti do sticanja bilo kakvog drugog prava, jer je upis u zemljišne knjige kauzalno povezan sa obligacionim ugovorom o prenosu prava svojine na nepokretnosti. Takav ugovor predstavlja osnov sticanja (iustus titulus), dok je upis u zemljišne knjige samo način sticanja (modus acquirendi). Iz navedenog proizlazi da upis u zemljišne knjige ne može postojati samostalno i nezavisno od ugovora o prodaji nepokretnosti. Dakle, upis proizvodi pravno dejstvo samo ako se zasniva na punovažnom ugovoru o kupoprodaji (prometu) nepokretnosti, uz ispunjenje ostalih uslova potrebnih za upis u zemljišne knjige (član 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa ). Bez pravnog osnova, uknjižba se ne može izvršiti, a ukoliko je to učinjeno greškom ili iz nekog drugog razloga, zainteresovano lice može zahtevati brisanje upisa. Ovo je logična posledica činjenice da upis u zemljišne knjige nije apstraktan pravni posao, kojim bi se pravo svojine moglo steći nezavisno od pravnog osnova. Ustavni sud ukazuje da je i višedecenijska praksa redovnih sudova na tom stanovištu.

Međutim, u konkretnom slučaju, suočen sa „nedostatkom“ pravnog osnova izvršenog upisa, drugostepeni sud je dokazivanje postojanja pravnog osnova stavio na teret tužiocima, a upravo se navodi ustavne žalbe temelje na pogrešnoj primeni instituta tereta dokazivanja od strane Apelacionog suda.

Ustavni sud ukazuje da iz sadržine odredaba ZPP kojima je uređen institut tereta dokazivanja, proizlazi da je parnična stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika. Dakle, stranka treba da iznese one činjenice koje po zakonu imaju značaj materijalno-pravnih pretpostavki za primenu odredbe kojom se spor rešava u njenu korist . Ipak, ocena izvedenih dokaza ne dovodi uvek do određenog rezultata. Takva situacija postoji npr. kada sud na osnovu ocene dokaza nije stekao uverenje da određena činjenica postoji. Naravno da u takvoj situaciji sud ne može odbiti da meritorno odluči, jer ga na to obavezuje odredba člana 2. stav 2. ZPP, a ispunjenje te dužnosti omogućava mu upravo primena pravila o teretu dokazivanja. Kao i svaki institut procesnog prava , i ovaj institut ima određena pravila koja uređuju u kojoj situaciji i na kome leži teret dokazivanja. Odredbama člana 223. st. 2. i 3. ZPP propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice bitne za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje da njegov zadatak nije da razmatra kako su redovni sudovi izvršili ocenu izvedenih dokaza, osim u slučaju kada su izveli grube, nepravične ili proizvoljne zaključke iz činjenica kojima su raspolagali (videti odluku Evropske komisije za ljudska prava broj 7978/77 od 13. decembra 1979. godine). Imajući u vidu navedene odredbe zakona i utvrđene činjenice, Ustavni sud je mišljenja da stavljanje podnosiocima ustavne žalbe na teret dokazivanja postojanja pravnog osnova na temelju koga je privatno pravo svojine njihovog pravnog prethodnika u zemljišnim knjigama „prevedeno“ u društvenu svojinu (sada državnu svojinu), predstavlja očigledno proizvoljan zaključak o primeni pravila o teretu dokazivanja. Naime, kao što je već navedeno, sam upis prava svojine na nepokretnosti u zemljišne knjige bez pravnog osnova nije dovoljan da bi neko lice postalo vlasnik. U takvoj situaciji, na licu na koje je pravo svojine prešlo i koje je upisano u zemljišne knjige kao vlasnik, leži teret dokazivanja po kom osnovu je taj prenos izvršen, u slučaju kada mu se to pravo osporava u parničnom postupku. Ovo stoga što je logično da lice upisano kao vlasnik u zemljišne knjige poseduje dokaz o pravnom osnovu upisa. Nametati takvu obavezu suprotnoj strani nema uporišta u kriterijumima koji određuju raspodelu tereta dokazivanja, jer su ti kriterijumi vezani za sadržinu norme materijalnog prava čiji elementi nisu dokazani .

Pored svega iznetog u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku, kao elementom prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi potrebu da se, u konkretnom slučaju, sa posebnom pažnjom osvrne i na navode ustavne žalbe kojima je ukazano na arbitrernu primenu merodavnog materijalnog prava.

Naime, iz sadržine spisa parničnog predmeta proizlazi da su tužioci postavili tužbeni zahtev za utvrđenje sticanja prava svojine putem održaja, označavajući vremenski period toka roka za održaj počev od stupanja u posed njihovih pravnih prethodnika. Vremenski period koji je relevantan za odluku o postavljenom tužbenom zahtevu u pogledu uslova za originerno sticanje prava svojine putem održaja je period od stupanja u posed nepokretnosti pravnih prethodnika tužilaca i protek vremena, a to je u konkretnom slučaju period od 24 godine neprekidne savesne državine, prema pravnim pravilima građanskog prava, odnosno 20 godina po stupanju na snagu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (koji je stupio na snagu 1980. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da Apelacioni sud nije imao u vidu navedeni vremenski period koji, u konkretnom slučaju, teče od stupanja u posed sporne nepokretnosti po osnovu privremenog ugovora o kupoprodaji zaključenog 17. februara 1958. godine između pravnih prethodnika tužilaca i „vangruntovnog“ vlasnika – B . Đ. iz F. U tom trenutku su, što nije sporno, počev još od 1939. godine, u zemljišnoj knjizi bila upisana fizička lica. S obzirom na to da je početak toka održaja počeo da teče pre stupanja na snagu Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, Ustavni sud podseća da se u odnosu na taj period primenjuju pravna pravila građanskog prava (paragraf 929. Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine), a na osnovu Zakona o nevažnosti pravnih propisa donesenih pre 6. aprila 1941. godine („Službeni list FNRJ“, broj 86/46), prema kojima je potreban rok od 24 godine za održaj.

Pored toga, odredbom člana 28. stav 4. Zakona o osnov ama svojinskopravni h odnosa (prvi naziv ovog zakona bio je – Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima) , predviđeno je da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina. Ustavni sud ukazuje da se u situaciji kada je došlo do promene materijalnih odredaba Zakona koje regulišu rok potreban za održaj, javlja potreba za određivanjem vremenskog važenja relevantnih odredaba, pa je tako, zbog specifičnosti situacije, na zajedničkoj sednici Saveznog suda, republičkih i pokrajinskih vrhovnih sudova i Vrhovnog vojnog suda održanoj 14. i 15. decembra 1983. godine zauzet načelni stav, koji glasi:

„Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima nema odgovarajuće prelazno naređenje o važenju rokova održaja koji su počeli teći u ranijem pravnom režimu, a završavaju se u pravnom režimu novog zakona. Stoga se ima primeniti pravilo o vremenskom važenju zakona, prema kojem se primenjuje zakon koji je važio u vreme kada je pravni odnos nastao. Međutim, rok za održaj je trajna pravna činjenica, pa kad on postoji i u ranijem i u novom pravnom režimu, onda se za njegovo računanje imaju kombinovano primeniti pravila oba pravna režima. Priznavanjem ranijeg pravnog režima, u skladu sa načelom pravne sigurnosti, ranije isteklo vreme mora se uračunati u rok održaja. U vreme važenja Zakona o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima ranije započeti rok ne može da bude duži od roka koji ovaj zakon propisuje.“

Takođe, navedenim pravnim stavom, po kome su sudovi postupali u svojim odlukama prilikom utvrđivanja rokova za održaj, još je utvrđeno:

„Zakon o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima od stupanja na snagu primenjuje se na rokove održaja koji su počeli teći pre njegovog stupanja na snagu, ako do tog trenutka nisu istekli.

Ako je Zakonom o osnovnim svojinsko-pravnim odnosima propisan kraći rok, a po stupanju na snagu Zakona preostalo vreme je kraće od Zakonom propisanog, rok ističe po proteku vremena određenog ranijim zakonom.

Ako je od roka određenog ranijim zakonom preostalo vreme duže od onog predviđenog u novom zakonu, rok ističe istekom vremena propisnog u novom zakonu.“

Dakle, imajući u vidu sadržinu navedenog načelnog stava, Ustavni sud ukazuje da je, u konkretnom slučaju, Apelacioni sud propustio da utvrdi da je rok od 20 godina, koji je potreban za održaj istekao 17. februara 1978. godina, a čak i da se primene pravna pravila građanskog prava, taj rok je istekao četiri godine kasnije - 17. februara 1982. godine. Ovakav propust Apelacionog suda je od ključne važnosti za presuđenje. Ovo zbog toga što iz činjeničnog stanja utvrđenog u parničnom postupku, proizlazi da je upis prava društvene svojine izvršen zapisnikom u postupku obnove zemljišne knjige KO Rakovac, i to - 16. decembra 1988. godine, na osnovu „dosadašnjeg stanja i faktičkog stanja“, bez navođenja pravnog osnova izvršenog upisa, a do tada su u zemljišnoj knjizi bila upisana fizička lica , dakle, nekoliko godina nakon proteka roka potrebnog za održaj. U navedenom periodu održaja je, prema uslovima pozitivno-pravnih propisa, transformacija privatne svojine u društvenu mogla biti izvršena samo na osnovu akta nadležnog organa , pod zakonom propisanim uslovima, odnosno nekim pravnim poslom podobnim za prenos prava svojine na nepokretnostima. Međutim, o tome, kao što je već navedeno, niti u obrazloženju osporene presude Apelacionog suda, niti u spisima predmeta, nema nikakvih podataka.

Sledom svega rečenog, Ustavni sud ocenjuje da osporena presuda nije obrazložena na način koji zadovoljava uslove iz člana 32. stav 1. Ustava, niti zadovoljava standarde pravičnog suđenja gledano kroz prizmu nearbitrerne primene merodavnog prava, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Iz svega navedenog proizlazi da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

6. Na osnovu izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), Ustavni sud je u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, te utvrdio da je osporenim aktom povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je u tački 2. izreke poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3785/10 od 4. novembra 2010. godine i odredio da ist i sud ponovo odluči žalbama tužen ih izjavljen im protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu – Odeljenja u Beočinu P. 23/2009 od 31. marta 2009. godine.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. Ustava , i da je odredio ponovno odlučivanje o žalbi tuženih, Ustavni sud nije posebno cenio navode o povredi ostalih Ustavom zajemčenih prava navedenih u ustavnoj žalbi.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.