Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev2 1300/2016
29.06.2017. godina
Beograd

U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Vesne Popović, predsednika veća, Lidije Đukić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Štefanija Pacek, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Ristić, advokat u ..., radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3069/15 od 03.02.2016. godine, u sednici održanoj 29.06.2017. godine, doneo je

PRESUDU

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3069/15 od 03.02.2016. godine.

Obrazloženje

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P1 577/2014 od 23.09.2015. godine, stavom prvim izreke poništeno je kao nezakonito rešenje tuženog br. ... od 29.01.2014. godine. Stavom drugim izreke obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad na poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i iskustvu. Stavom trećim izreke odbačena je tužba u delu zahteva u kome je tužilac tražio poništaj odluke o utvrđivanju i rešavanju viška zaposlenih br. ... od 21.01.2014. godine. Stavom četvrtim izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati 88.500,00 dinara sa zateznom kamatom počev od dana presuđenja tj. 23.09.2015. godine do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 3069/15 od 03.02.2016. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je po zanimanju bravar, a bio je kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme od 01.02.2011. godine do 19.02.2014. godine, kada mu je prestao radni odnos na osnovu spornog rešenja od 29.01.2014. godine, primenom člana 179. tačka 9. Zakona o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom. Za vreme trajanja radnog odnosa, tužilac je obavljao iste poslove koji su se ranije zvali radnik u filerani, a kasnije proizvodni radnik, a koji su podrazumevali punjenje ... putem kompresora, kao i ostale poslove vezane za reproizvodnju ... Tuženi je 21.01.2014. godine doneo Odluku o utvrđivanju i rešavanju viška zaposlenih kojom je predviđeno da je od ukupno 560 zaposlenih 29 višak, s tim što se u Sektoru proizvodnog pogona, organizaciona celina Proizvodnja, na poziciji radnog mesta proizvodni radnik, broj planiranih izvršilaca smanjuje sa 500 na 299, a kako je na ovom radnom mestu 325 postojećih izvršilaca, to se njih 26 iskazuje kao višak zaposlenih, među njima je tužilac. Istog dana – 21.01.2014. godine tuženi je doneo Pravilnik o III izmenama i dopunama Pravilnika o unutrašnjoj organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kojim je na radnom mestu proizvodni radnik broj izvršilaca utvrđen na 299 umesto ranijih 500.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja pravilno su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa od 29.01.2014. godine uz zaključak da za donošenje spornog rešenja nije bio obrazovan otkazni razlog propisan članom 179. tačka 9. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13).

Odredbom člana 179. tačka 9. Zakona o radu propisano je da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla ili dođe do smanjenja obima posla.

Odredbama članova 153-158. Zakona o radu propisan je način utvrđivanja viška zaposlenih kod poslodavca, kada je s obzirom na ukupan broj zaposlenih i broj zaposlenih koji su višak, neophodno donošenje programa rešavanja viška zaposlenih, pa je propisana sadržina programa i postupak njegovog donošenja, pored ostalog, članom 155. stav 1. tačka 4. istog zakona propisano je da program sadrži kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih.

U konkretnom slučaju nije sporno da tuženi nije bio dužan da na osnovu člana 153. Zakona o radu donese program rešavanja viška zaposlenih, s obzirom na ukupan broj zaposlenih (560) i ukupan broj zaposlenih koji su višak (29) pa samim tim nije mogao programom predvideti kriterijume za utvrđivanje viška zaposlenih. Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno nižestepeni sudovi nalaze da izostanak potrebe za programom ne znači izostanak potrebe za kriterijumima. Naime, kod tuženog je došlo do ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su dovele do smanjenja broja izvršilaca na radnom mestu proizvodni radnik, jer je tuženi na tom radnom mestu, 26 iskazano kao višak, među njima je tužilac.

Kriterijumi za utvrđivanje viška zaposlenih primenjuju se uvek u situaciji kada je smanjen broj izvršilaca na određenim poslovima (bez obzira da li je poslodavac dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih ili ne), pa je potrebno od više izvršilaca na tim poslovima odrediti ko od njih predstavlja višak, zato što postoji konkurencija više zaposlenih za jedno radno mesto. Tuženi nije utvrdio i primenio kriterijume koji bi pokazali zašto je tužilac u grupi od 26 zaposlenih koji su višak u odnosu na ostalih 299 koji to nisu, a svi su obavljali iste poslove – proizvodni radnik. U Odluci o utvrđivanju i rešavanju viška zaposlenih od 21.01.2014. godine navedeno je da poslodavac nema obavezu donošenja programa, pa ni utvrđivanja kriterijuma, ali je navedeno i „Prema oceni neposrednih rukovodilaca, vođeni ocenama o odnosu prema radu i radnoj disciplini (zakašnjenje, često napuštanje radnog mesta, neopravdani izostanci, neplaćena odsustva, odnos prema kompaniji, rukovodiocima i kolegama); kvalitetu obavljanja posla, samostalnosti i efikasnosti u radu,“ a zatim je naveden spisak od 29 zaposlenih koji su višak (26 na poziciji proizvodni radnik). Imajući ovo u vidu, može se zaključiti da je tuženi prvo konstatovao da su kriterijumi nepotrebni, a zatim je konstatovao da je vršena ocena rada zaposlenih od neposrednih rukovodilaca, ali paušalno i nejasno, bez konkretizacije u odnosu na zaposlene koji su višak, pa su nižestepeni sudovi osnovano zaključili da kriterijumi nisu ni utvrđeni ni primenjeni.

Revizijskim navodima se ukazuje da tuženi nije bio dužan da donese program rešavanja viška zaposlenih, pa nije bio dužan ni da utvrdi kriterijume, jer ga odredbe Zakona o radu na to ne obavezuje, a sudovi nisu naveli pravni osnov za svoj stav da su u ovoj pravnoj situaciji kriterijumi bili potrebni, čime su pogrešno primenili materijalno pravo. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, članom 7. Kovencije 158 MOR (Međunarodne organizacije rada) o prestanku radnog odnosa na inicijativu poslodavca, propisano je da radni odnos radnika neće prestati zbog razloga vezanih za ponašanje radnika ili njegov rad pre nego što mu se omogući da se brani od iznetih navoda, osim ako se s razlogom ne može očekivati od poslodavca da mu pruži tu mogućnost. U smislu člana 179. Zakona o radu, otkazni razlog iz tačke 9. ovog člana na osnovu koga je doneto sporno rešenje, ne spada u grupu otkaznih razloga koji se odnose na ponašanje ili radnu sposobnost zaposlenog, već na potrebe poslodavca, pa je tužiocu dat otkaz zbog prestanka potrebe za njegovim radom, a što je posledica ekonomskih, tehnoloških i organizacionih promena koje su nastale kod tuženog. Revizijsko insistiranje na samostalnosti i autonomnosti tuženog kao privrednog subjekta - poslodavca u sprovedenom postupku utvrđivanja viška zaposlenih, Vrhovni kasacioni sud prihvata u delu utvrđenih promena (ekonomskih, tehnoloških ili organizacionih), jer organizacija rada i poslovanja spada u autonomnu i samostalnu oblast delovanja poslodavca, zbog čega sud ne može da ocenjuje opravdanost ukidanja ili osnivanja poslova (radnih mesta), odnosno povećanja ili smanjenja broja izvršilaca na određenim poslovima (radnim mestima). Upravo iz ovih razloga u konkretnom slučaju nije bila predmet sudskog prispitivanja ocena tuženog da je na radnom mestu višak. Međutim, kako tužilac, kao zaposleni, ima pravo na odbranu od otkaznog razloga, a otkazni razlog je prestanak potrebe za njegovim radom, to je sud bio ovlašćen da u oceni zakonitosti spornog rešenja ispita na osnovu čega - kojih kriterijuma je utvrđeno da je upravo za radom tužioca prestala potreba, pri čemu je utvrđivanje kriterijuma ovlašćenje poslodavca, dok se ovlašćenje suda svodi na ispitivanje pravilnosti njihove primene. Kako tuženi nije utvrdio i primenio kriterijume u postupku utvrđivanja viška zaposlenih, to je nezakonito sporno rešenje od 29.01.2014. godine, pa je ispunjen uslov propisan članom 191. stav 1. Zakona o radu da se tužilac vrati na rad kod tuženog.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić