Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D . V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. decembra 2018. godine, doneo je

ODLUKU

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 2977 Beograd u predmetu int. broj 15-35 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dost avljanja ove odluke Ministarstvu.

Obrazloženje

1. D. V . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 2. novembra 2016. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 5766/14 od 29. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, zajemčenih odredbom član a 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi je navedeno: da je prvostepeni organ bio dužan da rešenje o pravu podnosioca na otpremninu od 4. februara 2011. godine donese primenom važećeg Zakona o Vojsci Srbije, koji je bio povoljniji za podnosioca; da je podnosiocu, u skladu sa odredbom člana 88. stav 1. navedenog zakona, pripadala otpremnina u visini petostrukog iznosa bruto plate u poslednjem mesecu pre prestanka službe; da je, umesto toga, utvrđeno pravo podnosioca na otpremninu u iznosu četiri plate, u skladu sa odredbom člana 83. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je dispozitiv prvostepenog rešenja neprecizan jer nije određeno o koje četiri plate je reč i u kom roku je Računovodstveni centar dužan da izvrši isplatu otpremnine ; da je prvostepeni organ pri donošenju rešenja o pravu na otpremninu trebalo da bude vezan za rešenje o razrešenju od profesionalne vojne službe, koje je, po mišljenju podnosioca, akt konstitutivnog karaktera; da Upravni sud u obrazloženju osporene presude nije ocenio pomenute navode, koje je podnosilac prethodno izneo u tužbi.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku je obrazložena time što je „upravni spor“ trajao više od osam godina, uz navođenje razloga koji se odnose na ponašanje podnosioca ustavne žalbe i postupanje upravnih organa i Upravnog suda.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu presudu Upravnog suda i prvostepeno rešenje Vojne pošte 2977 Beograd int. broj 15-35 od 4. februara 2011. godine, kao i da naloži donošenje novog rešenja. Takođe je traženo da se utvrdi pravo podnosioca na naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, u opredeljenom novčanom iznosu.

Iz sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen, Ustavni sud je zaključio da podnosilac, pored navedene presude Upravnog suda, osporava i prvostepeno rešenje od 4. februara 2011. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi ce, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Vojne pošte 2977 Beograd int. broj 15-35 i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Rešenjem Vojne pošte 2977 Beograd Up-1 broj 387-4 od 30. novembra 2007. godine, u tački 1. dispozitiva, utvrđeno je pravo podnosioca ustavne žalbe na otpremninu u iznosu četiri plate, na koju je stekao pravo neposredno pre prestanka službe, dok je u tački 2. dispozitiva određeno da će obračun otpremnine i uplatu na tekući račun podnosioca izvršiti Računovodstveni centar Ministarstva odbrane. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je naredbom ministra odbrane broj 7-166 od 18. oktobra 2007. godine određeno da podnosiocu prestaje profesionalna vojna služba, na osnovu odredbe člana 107. stav 2. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije; da je rešenjem načelnika Vojne akademije određeno da će podnosilac biti razrešen od profesionalne vojne službe, sa danom 31. decembra 2007. godine; da je podnosilac navršio preko 30 godina staža osiguranja; da je, na osnovu odredaba člana 83. stav 2. tada važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i čl. 44. i 53. tada važeće Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore, odlučeno kao u dispozitivu.

Podnosilac je 24. decembra 2007. godine Vrhovnom sudu Srbije podneo tužbu protiv navedenog rešenja, o kojoj je, nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, odlučio Upravni sud – Odeljenje u Novom Sadu presudom U. 3350/10 (2008) od 3. decembra 2010. godine, kojom je uvažena tužba i poništeno navedeno rešenje. U obrazloženju presude je navedeno: da se u spisima predmeta ne nalazi naredba ministra odbrane o prestanku profesionalne vojne službe i dokaz o dostavljanju te naredbe podnosiocu; da nije pouzdano utvrđeno da li je lice koje je potpisalo pobijano rešenje bilo ovlašćeno za njegovo donošenje; da je presudom Upravnog suda U. 2120/10 (2007) od 14. aprila 2010. godine poništeno rešenje VP 2977 Beograd UP-1 broj 387-03 od 30. novembra 2007. godine, kojim je podnosilac razrešen od profesionalne vojne službe, sa danom 31. decembra 2007. godine; da stoga nema osnova da opstane i rešenje o pravu na otpremninu.

Osporenim rešenjem VP 2977 Beograd int. broj 15-35 od 4. februara 2011. godine odlučeno je kao i u prethodno poništenom rešenju od 30. novembra 2007. godine, s tim što je precizirano da je podnosiocu prestala služba dana 31. decembra 2007. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno: da je VP 2977 Beograd u ponovnom postupku donela reše nje UP-1 broj 387-5/2010 od 3. juna 2010. godine , kojim je podnosilac razrešen od profesionalne vojne službe sa danom 31. decembra 2007. godine, saglasno naredbi ministra odbrane broj 7-166 od 18. oktobra 2007. godine, na osnovu koje mu je prestala profesionalna vojna služba ; da je rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse UP-2 broj 44-2 od 19. avgusta 2010. godine odbijena žalba podnosioca protiv navedenog rešenja o razrešenju ; da je time rešeno prethodno pitanje, u smislu odredbe člana 134. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10 ).

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse Up-2 broj 44-12/10 od 22. marta 2011. godine odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca izjavljena protiv „rešenja VP 2977 Beograd int. broj 85-87 od 13. decembra 2002. godine“.

Presudom Upravnog suda U. 4767/11 od 15. januara 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovno odlučivanje. Ovo iz razloga što je u uvodu pobijanog rešenja navedeno da se odlučuje o žalbi izjavljenoj protiv rešenja od 4. februara 2011. godine, u dispozitivu da se odbija žalba izjavljena protiv „rešenja od 13. decembra 2002. godine“, a u obrazloženju je cenjena osnovanost žalbe protiv rešenja od 4. februara 2011. godine. Taj sud je, takođe, ukazao tuženom organu da je dužan da oceni navode žalbe kojima se ističe da je trebalo primeniti odredbe Zakona o Vojsci Srbije („Službeni glasnik RS“, br. 116/07, 88/09 i 101/10 ), da je naredba o prestanku profesionalne vojne službe akt deklarativnog karaktera i da je dispozitiv prvostepenog rešenja neprecizan jer ne određuje o koje četiri plate je reč i rok u kome je Računovodstveni centar dužan da izvrši isplatu otpremnine.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, Ministarstvo odbrane – Sektor za ljudske resurse je rešenjem Up-2 broj 44-28/10 od 20. marta 2014. godine odbilo kao neosnovan u žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 4. februara 2011. godine. Razmatrajući navode žalbe koje je bio dužan da oceni u ponovnom postupku, drugostepeni organ je naveo: da je odredbom člana 44. tačka 4) ranije važeće Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i civilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore bilo predviđeno da profesionalnom vojniku, za preko 30 godina ukupnog penzijskog staža, pripada otpremnina u iznosu četvoromesečne plate, a odredbom člana 53. stav 2. Uredbe bilo je predviđeno da se otpremnina utvrđuje i isplaćuje prema plati profesionalnog vojnika koja je propisana odredbom člana 71. stav 2. ranije važećeg Zakona o Vojske Jugoslavije; da ni u jednoj drugoj odredbi Uredbe nije bilo regulisano u kome roku je Računovodstveni centar bio dužan da isplati otpremninu; da su stoga neosnovane tvrdnje podnosioca da je dispozitiv prvostepenog rešenja neprecizan; da su netačne tvrdnje podnosioca da je trebalo primeniti važeći Zakon o Vojsci Srbije, s obzirom na to da je njegov status rešavan u vreme važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije, na osnovu čijih odredaba je razrešen od profesionalne vojne službe.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 5766/14 od 29. septembra 2016. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da su pobijanim rešenjem otklonjene nepravilnosti na koje je ukazano presudom od 15. januara 2014. godine, te da je tuženi organ dao prihvatljive razloge u pogledu primene materijalnog prava. U prilog tome je navedeno da je status podnosioca rešavan u vreme važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije i da je podnosilac pravo na otpremninu stekao u vreme važenja tog zakona, neposredno pre prestanka službe, dana 31. decembra 2007. godine.

3.2. Ministarstvo odbrane – Sektor za budžet i finansije – Računovodstveni centar je dopisom broj 7933-2 od 18. oktobra 2018. godine obavestilo Ustavni sud da je, uvidom u dosije i karton novčanih primanja podnosioca, utvrđeno da mu je profesionalna vojna služba prestala dana 31. decembra 2007. godine, te da mu je na osnovu rešenja VP 2977 Beograd Up-1 broj 387-4 od 30. novembra 2007. godine, izvršen obračun i isplata otpremnine, u visini četiri plate , kao i razlike u položajnoj grupi, u o predeljenim novčanim iznosima.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće odredbe sledećih propisa:

Odredbom člana 2 . Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09 ) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih n a usmenoj javnoj raspravi.

Zakonom o Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i „Službeni list SCG“ , br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi do 31. decembra 2007. godine , bilo je propisano: da se plata profesionalnog vojnika, osim vojnika po ugovoru, sastoji od: dela utvrđenog prema činu (plata prema činu), dela utvrđenog prema dužnosti (položajna plata), dela utvrđenog prema penzijskom stažu (plata prema stažu) i dela utvrđenog prema posebnim uslovima službe u Vojsci (vojni dodatak) (član 71. stav 2.); da profesionalnom vojniku kome prestane služba u Vojsci zbog ispunjenja uslova za penziju (…) pripada otpremnina (član 83. stav 2.); da profesionalnom oficiru, odnosno profesionalnom podoficiru služba prestaje kad navrši najmanje 30 godina staža osiguranja, ako to zahtevaju potrebe službe (član 107. stav 2.) .

Uredbom o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i ci vilnih lica u Vojsci Jugoslavije („Službeni list SRJ“, br. 35/94, 42/94, 9/96, 1/2000, 2/2000 i 54/02 i „Službeni list SCG“, br. 35/04 i 42/ 05), koja je bila na snazi u vreme prestanka službe podnosi oca u stavne žalbe, bilo je propisano: da profesionalnom vojniku, odnosno civilnom licu u Vojsci kome služba u Vojsci prestane zbog ispunjenja uslova za penziju i koje je u službi provelo najmanje jednu godinu, odnosno oficiru po ugovoru, podoficiru po ugovoru i vojniku po ugovoru, ako im služba prestane istekom ugovorenog roka, pripada otpremnina, i to : do 10 godina ukupnog penzijskog staža – u iznosu jednomesečne plate (tačka 1.); preko 10 do 20 godina ukupnog penzijskog staža – u iznosu dvomesečne plate (tačka 2.) ; preko 20 do 30 godina ukupnog penzijskog staža – u iznosu tromesečne plate (tačka 3.) ; preko 30 godina ukupnog penzijskog staža – u iznosu četvoromesečne plate (tačka 4.) (član 44.); da se o tpremnina utvrđuje i isplaćuje prema plati profesionalnog vojnika koja je propisana odredbama člana 71. st. 2. i 3. Zakona (…) (član 53. stav 2.).

5. Ispitujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je osporeni postupak bio pokrenut po službenoj dužnosti zbog čega je period merodavan za ocenu o povredi tog prava trajao od 24. decembra 2007. godine, kada je podnosilac podneo tužbu u upravnom sporu protiv rešenja od 30. novembra 2007. godine, do 29. septembra 2016. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda, što iznosi osam godina i deset meseci.

Imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, odnosno upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Primenjujući navedene kriterijume, Ustavni sud je našao da predmet osporenog postupka nije bio složen, imajući u vidu da je bilo potrebno utvrditi da li je okončan postupak u kome je rešavano o radnopravnom statusu podnosioca u Vojsci i primenom kog materijalnog propisa se rešava o njegovom pravu na otpremninu.

Kada je u pitanju značaj predmeta postupka za podnosioca, Ustavni sud je našao da je on imao legitiman interes da traži da mu se pravo na otpremninu utvrdi u većem iznosu i da se postupak pravnosnažno okonča u razumnom roku, iako mu je otpremnina, u visini četiri plate koju je primio u poslednjem mesecu pre prestanka profesionalne vojne službe, isplaćena po rešenju od 30. novembra 2007. godine, na početku postupka.

S obzirom na to da se najveći deo osporenog postupka odvijao pred nadležnim sudovima, te da su upravni organi rešavali u okviru zakonom propisanih rokova, Ustavni sud je našao da podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo trajanju posmatranog postupka.

Ispitujući postupanje nadležnih organa i sudova, Ustavni sud je našao da je drugostepeni organ time što je doneo rešenje od 22. marta 2011. godine, čiji je dispozitiv bio protivrečan obrazloženju, u kome je propušteno da se ocene bitni navodi žalbe, uticao na duže trajanje postupka. Međutim, Ustavni sud smatra da su nadležni sudovi prevashodno doprineli prekomernom trajanju osporenog postupka jer su o tužbama podnosioca, u tri upravna spora, ukupno odlučivali osam godina, iako ocena zakonitosti konačnih rešenja to nije iziskivala. Ustavni sud napominje da je produženi karakter postupka u kome je već vođeno više upravnih sporova nalagao nadležnom sudu da brže odluči o kasnijim tužbama podnosioca u upravnom sporu. Stoga je Upravni sud u trenutku prijema tužbe morao imati u vidu koliko je postupak u predmetu prethodno trajao i, u zavisnosti od toga, od njega se očekivalo da o tužbi odluči posebno ažurno. Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava, koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije, broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ustavnopravna ocena postupka čije trajanje je uzeto u obzir u ovom predmetu, zasnovana na praksi i kriterijumima Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu navedenog ustavnog prava, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Ustavni sud je posebno cenio utvrđeno trajanje postupka, životni standard u državi i činjenicu da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Ev ropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno – adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna od karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja upravnih organa i sudova u upravnom sporu (videti , pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

7. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava time što Upravni sud nije ocenio bitne navode tužbe, koji se ponavljaju u ustavnoj žalbi, već se samo saglasio sa stanovištem drugostepenog organa.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj presudi je obrazloženo zašto se odbija tužba podnosioca kao neosnovana, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno. Naime, Upravni sud je naveo dovoljne i jasne razloge zbog kojih je smatrao da je podnosiocu pravo na otpremninu moralo biti utvrđeno u skladu sa odredbama ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije i ranije važeće Uredbe o platama i drugim novčanim primanjima profesionalnih vojnika i ci vilnih lica u Vojsci Srbije i Crne Gore . Ustavni sud ukazuje na to da je pravna posledica poništaja prvostepenog rešenja od 30. novembra 2007. godine, kojim je prvi put odlučeno o pravu podnosioca na otpremninu, bila obaveza prvostepenog organa da upotpuni činjenično stanje i otkloni utvrđene povrede pravila postupka. Kako je u ponovnom postupku utvrđeno da je datum prestanka službe podnosioca bio u vreme važenja Zakona o Vojsci Jugoslavije, prvostepeni organ je bio u obavezi da donese novo rešenje primenom navedenog zakona , po čijim odredbama je prvi put rešavano o pravu podnosioca na otpremninu i prethodno odlučeno o njegovom radnopravnom statusu u Vojsci. Uz to je vođeno računa da se o pravu podnosioca na otpremninu ne odluči pre nego što se u drugom postupku ne donese konačno rešenje o njegovom razrešenju od profesionalne vojne službe. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je osporena presuda Upravnog suda zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava koje je bilo merodavno za odlučivanje u datoj pravnoj stvari.

Povodom navoda ustavne žalbe da je Upravni sud u osporenoj presudi odstupio od primedaba iznetih u ranijoj presudi od 15. januara 2014. godine, vezanih za nepreciznost visine i odsustvo roka za isplatu otpremnine u dispozitivu osporenog prvostepenog rešenja od 4. februara 2011. godine, Ustavni sud je konstatovao da je podnosiocu otpremnina isplaćena na osnovu rešenja od 30. novembra 2007. godine, koje je kasnije poništeno presudom Upravnog suda od 3. decembra 2010. godine. Pri tom, podnosilac u ustavnoj žalbi nije naveo da iznos otpremnine koji mu je isplaćen ne odgovara visini četiri plate koju je stekao neposredno pre prestanka profesionalne vojne službe, dana 31. decembra 2007. godine. S obzirom na to da nije postojala obaveza da se izvrši rešenje od 4. februara 2011. godine zbog toga što je podnosiocu prethodno bila obračunata otpremnina u skladu sa odredbama merodavnog prava i isplaćena u obimu koji je određen tim rešenjem, Ustavni sud je našao da se navodi ustavne žalbe o nedostacima dispozitiva tog rešenja ne mogu prihvatati kao ustavnopravni razlozi.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljenom protiv rešenja Vojne pošte 2977 Beograd int. broj 15-35 od 4. februara 2011. godine i presude Upravnog suda U. 5766/14 od 29. septembra 2016. godine, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.