Ustavni sud, Veliko veće u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, na osnovu člana 167. stav 1. tačka 1. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

REŠENjE

Odbacuje se inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti odredbe člana 182a stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16).

Obrazloženje

Ustavnom sudu podneta je inicijativa za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti „odredbe člana 182a stav 3. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16)“. Inicijator smatra da osporena odredba Zakona „unosi potpunu nesigurnost i haos uz neograničenu mogućnost zloupotreba“, jer krivično delo polno uznemiravanje propisano ovom odredbom Zakonika „može da postoji i da ne postoji a sve u zavisnosti od toga kako je žrtva raspoložena, kakav su na nju ostavile utisak nečije reči, pogledi, gestikulacija, vicevi, udvaranje …, a nejasnost i neodređenost bića krivičnog dela nesaglasna je i članu 14. stav 1. Krivičnog zakonika“. Takođe, inicijator smatra da osporena odredba Zakonika uvodi „drastičnu samocenzuru ponašanja i pod pretnjom krivičnog gonjenja onemogućava se ostvarivanje ustavnosti i zakonitosti, odnosno primena Ustava i to: čl. 3, 18, 19, 20, 23, 33, 34, 46, 48, 62, 66, 81, 142, 145, 149. i 156. Ustava“.

U sprovedenom prethodnom postupku Ustavni sud je konstatovao: Krivično delo polno uznemiravanje uvedeno je u pravni poredak odredbama člana 15. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), i to tako što su posle odredbe člana 182. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 i 108/14) dodati naziv i odredbe člana 182a koji glase: „Polno uznemiravanje“, da bi u stavu 1. bilo propisano da će se ko polno uznemirava drugo lice kazniti novčanom kaznom ili zatvorom do šest meseci, u stavu 2. propisano kažnjavanje kvalifikovanog oblika krivičnog dela, ako je učinjeno prema maloletnom licu, a u osporenom stavu 3. propisano šta je polno uznemiravanje (svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje), dok je u stavu 4. propisano da se gonjenje za krivično delo polno uznemiravanje preduzima po predlogu.

S obzirom da se inicijativom ne osporava odredba člana 15. Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/16), koji ima 42. odredbe, to je Ustavni sud razmatrao odredbu člana 182a stav 3. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 i 94/16).

Odredbe Ustava Republike Srbije u odnosu na koje inicijator osporava ustavnost odredbe člana 182a stav 3. Zakonika odnose se na načelo vladavine prava (član 3.), neposrednu primenu zajemčenih prava (član 18.), svrhu ustavnih jemstava (član 19.), ograničenja ljudskih i manjinskih prava (član 20.), dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23.), posebna prava okrivljenog i pravnu sigurnost u kaznenom pravu (čl. 33. i 34.), slobodu mišljenja i izražavanja (član 46.), podsticanje uvažavanja razlika (član 48.), pravo na zaključenja braka i ravnopravnost supružnika (član 62.), posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta (član 66.), razvijanje duha tolerancije (član 81.), načela sudstva (član 142.), sudske odluke (član 145.), nezavisnost sudije (149.) i položaj i nadležnost tužilaštva (član 156.).

Polazeći od Ustavom utvrđene nadležnosti zakonodavca da uredi i obezbedi, pored ostalog, ostvarivanje i zaštitu sloboda i prava građana, odgovornost i sankcije za povredu sloboda i prava građana utvrđenih Ustavom i za povredu zakona, drugih propisa i opštih akata (član 97. tačka 2.), i da je saglasno tome u nadležnosti zakonodavca opredeljenje šta će činiti biće krivičnog dela i terminološko određenje krivičnog dela, Ustavni sud nalazi da odredba člana 182. stav 3. Zakonika nije sama po sebi nesaglasna Ustavu, jer je zakonodavac krivično delo polno uznemiravanje zasnovao na načelu zakonitosti krivičnog dela i krivičnopravne sankcije. Krivično delo polno uznemiravanje određeno je i u formalnom i u materijalnom smislu, konkretizovano je i opisano, adresati znaju koja su ponašanja krivičnopravno zabranjena i kažnjiva i za sudsku praksu predstavlja dovoljan osnov da može objektivno da odredi sadržaj, smisao i domet zakonske odredbe (načelo pravne sigurnosti u kaznenom pravu).

Ustavni sud konstatuje da novo krivično delo protiv polne slobode - polno uznemiravanja, odnosno osnovni oblik ovog krivičnog dela, postoji kada učinilac polno uznemirava drugo lice. Radnja izvršenja je samo polno uznemiravanje, koje se potom, posebno definiše u članu 182a stav 3. KZ-a. U članu 182a stav 2. KZ-a, propisan je teži oblik polnog uznemiravanja, koji postoji ako je polno uznemiravanje učinjeno prema maloletnom licu. Za teži oblik ovog krivičnog dela propisana je kazna zatvora od tri meseca do tri godine.

Zakonodavac koristi posebnu normativnu tehniku „naknadnog definisanja“ radnje izvršenja krivičnog dela, koja je prethodno u osnovnom i težem obliku, navedena na najopštiji mogući način, a shodno samom nazivu ovog krivičnog dela. Ovakva pravna tehnika iako inače, nije sasvim uobičajena u krivičnom zakonodavstvu Srbije, jer je u stvari, više pogodna za tzv. pojmovnik, tj. odredbe o značenju izraza u opštem delu Krivičnog zakonika), nije sama po sebi protivna Ustavu, niti se njenom primenom odstupa od načela zakonitosti u krivičnom pravu, odnosno pre svega, njegovih segmenata – lex stricta i lex certa.

Prema odredbi člana 182a stav 3. Krivičnog zakonika, polno uznemiravanje jeste svako verbalno, neverbalno ili fizičko ponašanje koje ima za cilj ili predstavlja povredu dostojanstva lica u sferi polnog života, a koje izaziva strah ili stvara neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Definicija radnje izvršenja polnog uznemiravanja u članu 182a stav 3. Krivičnog zakonika Republike Srbije, je dosledno i u potpunosti preuzeta iz odredbi Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama, poznatom pod nazivom „Istanbulska konvencija“. Tu tzv. Istanbulsku konvenciju je Republika Srbija potpisala u aprilu 2012. godine, a ratifikovala u novembru 2013. godine. Kako Republika Srbija nije stavila rezerve na delove teksta ove Konvencije, iz njenog bezuslovnog prihvatanja je između ostalog, proizišla i neophodnost usvajanja odgovarajućih izmena i dopuna Krivičnog zakonika, pre svega, u domenu krivičnih dela protiv polne slobode. Na ovome se formalno i temelji uvođenje novog krivičnog dela polnog uznemiravanja (član 182a Krivičnog zakonika).

Prilično široka definicija polnog uznemiravanja sadržana u članu 182a stav 3. Krivičnog zakonika Srbije se zasniva na odgovarajućem tekstu same tzv. Istanbulske konvencije, čijim je članom 40. predviđeno d se „strane obavezuju da preduzmu neophodne zakonodavne ili druge mere i obezbede da svaki oblik neželjeno verbalnog, neverbalnog ili fizičkog ponašanja seksualne prirode u svrhu ili uz ishod povrede dostojanstva lica, posebno kada se stvara zastrašujuća, neprijateljska, degradirajuća, ponižavajuća, odnosno uvredljiva atmosfera, bude predmet krivične ili druge pravne sankcije.“

Iako se odredbama same tzv. Istanbulske konvencije ne insistira na tome da polno uznemiravanje svakako mora biti krivično delo, već se samo zahteva odgovarajuće pravno reagovanje država koje su ovu Konvenciju ratifikovale, na takvo ponašanje (što ne mora biti obavezno krivičnopravnog karaktera, već može biti i u domenu drugih grana zakonodavstva, poput, prekršajnog, radnog itd.), legitiman je i ustavno-pravno prihvatljiv stav zakonodavca da ovo pitanje reši u okviru izmena i dopuna Krivičnog zakonika, uvođenjem u krivičnopravni sistem novog krivičnog dela – polno uznemiravanje. Bez obzira što u pravnoj državi krivično zakonodavstvo načelno ima ultima ratio karakter, što znači da predstavlja „poslednje sredstvo“ zaštite važnih društvenih vrednosti, čija se povreda ili ugrožavanje propisuju kao krivična dela, stvar je zakonodavne politike zakonodavca kada će određena ponašanja, odnosno činjenja ili nečinjenja propisati kao krivična dela, te koje će konkretne elemente definisati kao bitna obeležja, odnosno element tzv. bića krivičnog dela.

Ustavni sud ističe da je faktičko pitanje kada postoji određena radnja, kanuistički definisana u članu 182a stav 3. Krivičnog zakonika, koja bi se smatrala polnim uznemiravanjem, a u proceni da li bi konkretna aktivnost mogla da se smatra polnim uznemiravanjem, morale bi se imati u vidu kako sve objektivne, tako i subjektivne okolnosti, ne samo sa stanovišta potencijalnog pasivnog subjekta, odnosno žrtve ovog krivičnog dela, već i njegovog mogućeg učinioca. Tu je od posebnog značaja i uočavanje da zakonodavac ipak zahteva da radnje koje mogu biti verbalne, neverbalne ili u obliku „fizičkog ponašanja“, moraju biti preduzete u cilju da se na taj način povredi dostojanstvo lica u sferi polnog života, te da pored toga, izazivaju strah ili stvaraju neprijateljsko, ponižavajuće ili uvredljivo okruženje.

Po oceni Ustavnog suda, treba imati u vidu da je za postojanje i krivičnog dela polnog uznemiravanja, kao i u pogledu svakog drugog krivičnog dela, neophodno da su ispunjeni svi zakonski uslovi koji se odnose na opšti pojam krivičnog dela (član 14. Krivičnog zakonika). To znači da i krivično delo polnog uznemiravanja, kao i svako drugo krivično delo, može postojati samo kada se radi o delu koje je zakonom propisano kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. Ovde je po logici stvari, od posebnog značaj uslov skrivljenosti dela koje je inače, zakonom propisano kao krivično delo i koje je protivpravno. Stoga i deo obrazloženja iz inicijative za ocenu ustavnosti, zasnovan na navodima iz sredstava javnog informisanja, po kojima će za postojanje krivičnog dela polnog uznemiravanja, biti ključan i praktično dovoljan sam po sebi, jedino „subjektivan osećaj žrtve“, nije prihvatljiv, te ne odgovara onome što je zaista propisano u odredbama člana 182a Krivičnog zakonika Srbije, a naročito kad se te odredbe iz posebnog dela Krivičnog zakonika, dovedu u vezu sa prethodno navedenim odredbama koje se odnose na elemente opšteg pojma krivičnog dela.

Skrivljenost dela koje je inače, protivpravno i zakonom propisano kao krivično delo, u ovom slučaju znači da učinilac mora postupati sa umišljajem. Krivica uvek mora postojati kao subjektivni element krivičnog dela, da bi određena radnja (činjenje ili kažnjivo nečinjenje, tj. propuštanje), koja je propisana kao krivično delo i koja je protivpravna, zaista i bila krivično delo. Iz zahteva da učinilac polnog uznemiravanja mora postupati sa umišljajem se stoga, ipak u bitnoj meri izbegava preterano široko tumačenje radnje izvršenja polnog uznemiravanja (što bi bilo sporno i sa stanovišta načela zakonitosti), te se isključuje isključivo stav i „doživljaj“ potencijalnog pasivnog subjekta u oceni da li je određenom radnjom zaista došlo do polnog uznemiravanja. Stoga ocena postojanja ili nepostojanja ovog krivičnog dela, svakako ne zavisi samo od „doživljaja“, razumevanja i uverenja samog lica koje je određeno ponašanje doživelo kao polno uznemiravanje, već i od svih ostalih relevantnih okolnosti u svakom konkretnom slučaju, gde je naravno, od posebnog značaja i subjektivni element krivičnog dela, jer je i polno uznemiravanje, kao i bilo koje drugo krivično delo protiv polne slobode, može izvršiti isključivo sa umišljajem, a ne i iz nehata. To znači da je u svakom konkretnom slučaju bitno oceniti svest i volju potencijalnog učinioca ovog krivičnog dela, a ne samo i isključivo poći od toga kako je moguća žrtva, odnosno pasivni subjekt ovog krivičnog dela, doživela i shvatila konkretno ponašanje. Samim tim, neka ponašanja koja su više u sferi neukusa i „bontona“, poput na primer, pričanja „masnih viceva“, napadnog i neprijatnog „udvaranja“ i sl., se svakako po pravilu, izostavljaju iz kriminalne zone, bez obzira na inače (što proizlazi iz tzv. Istanbulske konvencije), prilično široko definisanu radnju izvršenja polnog uznemiravanja u članu 182a stav 3. Krivičnog zakonika Republike Srbije.

Imajući u vidu navedeno, a krećući se u okviru navoda i razloga iznetih u inicijativi, Ustavni sud je našao da se razlozi inicijative, pre svega, ne odnose na celinu sadržine osporene odredbe Zakonika, već se odnose na načelno pitanje gde su granice između dozvoljenog i sankcionisanog ponašanja u sferi polnog života, i da se uz to navodi inicijative ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa odredbama Ustava na čiju povredu ukazuje inicijator. Osim toga, Ustavni sud ističe da, saglasno nadležnosti utvrđenoj članom 167. Ustava, nije ovlašćen da preispituje celishodnost osporenog normativnog rešenja propisivanja obeležja (elemenata) bića krivičnog dela polno uznemiravanje, niti je nadležan za pitanje primene osporene odredbe člana 182a stav 3. Zakonika, kao ni za ocenu međusobne saglasnosti odredaba istog Zakonika. Kako iznetim razlozima osporavanja nije potkrepljena tvrdnja da ima osnova za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredbe člana 182a stav 3. Krivičnog zakonika, Ustavni sud je našao da je inicijativa neprihvatljiva, pa je saglasno članu 53. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) inicijativu odbacio.

U skladu sa izloženim, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 2) i člana 46. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Rešenje kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić