U postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da su stranke zakonski naslednici (sinovi) pokojnog V. iz Aleksinca koji je živeo sam i umro u 86. godini života.Pre smrti na 47 dana zaključio je ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim koji je po zanimanju lekar. Ugovor je zaključen na insistiranje tuženog i odmah je pokojnog V. smestio u Dom za stara lica u Aleksincu, gde je ostao pet dana i na njegovo insistiranje vratio ga kući. O pokojnom V. starala se svedok S.R. iz Aleksinca počev od 1.10.1993. godine i to sve do njegove smrti.Navedeno lice angažovao je tužilac D., a naknadu su joj plaćali samo tužilac D. i pokojni V. po l/2. O njegovom čuvanju vodila je računa i supruga tužioca D. kada su dolazili na odmor iz inostranstva. Supruga tuženog i tužioca S. nisu ga obilazile.U postupku je dalje utvrđeno da je primalac izdržavanja u momentu zaključenja ugovora imao 86 godina i da je bolovao od više teških bolesti, a najteža poremećaj sprovođenja srčanih impulsa kroz desnu granu sprovodnog sistema srca i povremenih potpunih blokova sprovođenja srčanih impulsa između srčanih pretkomora i komora.Veštaci su se izjasnili da to predstavlja teško stanje za koje se može reći da spada u stanje sa stalnom opasnošću po život i ukoliko se u vreme pojavljivanja ne sprovedu adekvatne i agresivne mere lečenja mogu dovesti do smrtnog ishoda. Adekvatan terapijski pristup ovakvom oboljenju predstavlja jedino ugradnja pejsmekera što u konkretnom slučaju nije učinjeno, već je primenjivana medikamentozna terapija, te se iz tog, a i ostalih razloga može reći da se primalac izdržavanja nekoliko meseci pre zaključenja ugovora i nakon toga nalazio u stanju stalno prisutnog rizika od smrti (nalaz veštaka od 2. aprila 2003. godine).Međutim, u medicinskoj nauci i praksi prisutni su i slučajevi nadživljavanja bez ugradnje pejsmekera 1-2 godine za ovu kategoriju bolesnika starih preko 70 godina, te se iz tog razloga ne može decidirano i precizno utvrditi vreme maksimalnog nadživljavanja ovakvih bolesnika.Nižestepeni sudovi su odbili zahtev tužilaca za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju i eventualni zahtev za raskid istog ugovora zbog neizvršavanja obaveza od strane tuženog davaoca izdržavanja.Sudovi su stanovišta da je tuženi ispunjavao svoje ugovorne obaveze i da je isto činio duži vremenski period i pre zaključenja ugovora. Pri tome zaključuje da je putem veštačenja utvrđeno da priroda bolesti pokojnog V. nije bila takva da je njegova smrt bila izvesna, da nema zloupotrebe na strani tuženog u pogledu svrhe ugovora i da je zaključen da bi se izigrala nasledna prava ostalih naslednika.Odredbom člana 203. Zakona o nasleđivanju propisano je da sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja.Ugovor o doživotnom izdržavanju je po svojoj prirodi teretan i aleatoran, pri čemu se aleatornost odnosi na budući neizvestan događaj dužina života primaoca izdržavanja zbog koje se međusobni imovinski efekti (visina troškova i korist od predmeta ugovora koji primalac ostavlja), ne mogu unapred odrediti. Ako je smrt primaoca izdržavanja zbog bolesti ili duboke starosti bila izvesna u relativno kratkom vremenu, aleatornosti nema i takav ugovor bi bio protivan moralu jer se zloupotrebljava svrha ugovora i stiče nesrazmerna imovinska korist bez ekvivalencije koja je karakteristika teretnih ugovora.Dakle, svest o znanju o bliskoj smrti primaoca izdržavanja i nesrazmernoj imovinskoj koristi kao i svest o izigravanju naslednih prava zakonskih naslednika predstavlja razloge zbog kojih bi takav ugovor bio ništav u smislu člana 103. Zakona o obligacionim odnosima.